Tamo gde kamile i brumbiji tumaraju divljinom

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ AUSTRALIJE

AUSTRALIJSKO zaleđe — šta vam padne na um kad čujete za ovo mesto? Da li pomislite na zemlju punu krupnih kengura i emua koji ne lete, na prašnjave crvene pustinje i strahovito vrele dane? Donekle ste u pravu — ali, to je i zemlja puna iznenađenja.

Da li ste znali da u Australiji žive poslednja krda nepripitomljenih kamila na zemlji, najveće krdo divljih konja na svetu i prava najezda magaraca koja je bez premca na čitavoj planeti? Dolazak i opstanak ovih izdržljivih životinja je malo znana priča o prilagodljivosti i borbi, i živi je podsetnik minulih dana.

Sagrađeno na kamilinoj grbači

Poslednje četiri decenije neki stočari u australijskom zaleđu ponavljali su reči žalopojke jednog kauboja, zabeležene u knjizi The Camel in Australia: „Video sam ono što dokazuje da su 5 kamila gotovo srušile ogradu dugu 10 kilometara... Na jednom mestu ne samo što su pokidale žicu već su istrgle i stubove.“

Skupa ograda nije prepreka za duge noge i masu odlučne kamile. Pa ipak, te iste snažne noge omogućile su da se izgradi važna linija komunikacije koja preseca sasušenu unutrašnjost ovog kontinenta.

 Kamile su stigle iz Indije 1860. i pratile su istraživače Burka i Vilsa na njihovom herojskom prelaženju Australije od juga do severa. Ova egzotična bića postala su željeni kompanjoni ranih pustolova zbog svoje izuzetne snage i izdržljivosti. Neverovatno ekonomične što se tiče potrošnje „goriva“, one su 800 kilometara nosile tovar od 300 kilograma trošeći pritom samo 15 litara vode.

Budući da su veoma pouzdane, kamile su korišćene za tegljenje hrane i opreme do pograničnih gradova zlata, u gradnji kopnene telegrafske veze od Adelejda do Darvina i u terenskom snimanju transaustralijske pruge koja spaja Sidnej i Pert. Na području od četiri miliona kvadratnih kilometara one su trasirale put kojim savremene mašine još uvek teško idu.

Domaćih kamila je do 1922. bilo 22 000, ali s prelaskom na automobile mnoge kamile su puštene na slobodu. Pošto su bile slobodne da tumaraju i da se razmnožavaju, sada ih, prema izveštajima, u australijskim pustinjama ima preko 200 000, a neki procenjuju da će se za šest godina njihov broj udvostručiti.

Međutim, nisu sve ove kamile prepuštene tumaranju po divljini. Jedan predstavnik Centralnoaustralijskog udruženja za kamile rekao je za Probudite se!: „Australija je jedina u svetu koja ima krda zdravih kamila, i svake godine se jedan mali broj njih izveze u zoološke vrtove i parkove u Sjedinjenim Državama i Aziji.“ Lokalni turistički vodiči nude posetiocima šansu da jašu na kamili i nanovo otkrivaju divlju unutrašnjost Australije — unutrašnjost koju dele i druge slobodne tegleće životinje.

Šta je brumbi?

Prva flota engleskih brodova istovarila  je 1788. godine na australijsku obalu svoj tovar u obliku zatvorenika, vojnika i konja. Priča o prošlosti konja u ovoj zemlji je poput priče o njihovim prijateljima ljudima — i lepa i tužna.

Ovi konji, koji su imali vitalnu ulogu u osvajanju ovog novog područja, nosili su rane pionire na sve četiri strane tog kontinenta. Zalutale ili odbegle životinje uskoro su stvorile divlja to jest nepripitomljena krda, i ti konji su postali poznati kao brumbiji. Reč „brumbi“ izgleda potiče iz Kvinslanda od aboridžinske reči barumbi što znači „divlji“.

Divlji, slobodan duh brumbija raspalio je maštu pesnika poput A. B. (Banjo) Patersona, a preko njegove balade „Čovek sa snežne reke“, brumbi je našao mesto u srcima mnogih Australijanaca. Broj brumbija je porastao nakon Prvog svetskog rata kada je opala potražnja za Valerom — konjskom pasminom posebno razvijenom za australijsku brigadu lake konjice koju je koristila i vojska u Indiji — te su ove životinje puštene na slobodu. Sada oko 300 000 divljih konja lunja ovim kontinentom.

Dok tako lunjaju, oni svojim kopitima udaraju po krtom površinskom sloju tla kao da lupaju kovačkim čekićem i odronjavaju ivice pojila. Kada dođe suša, oni  uginu od gladi ili od žeđi. U zemlji koja je ionako pod pritiskom krdâ stoke, brumbiji su postali nepodnošljivo breme. Zato se svake godine na hiljade njih potamani. Neki se prerađuju za čovekovu ishranu; drugi se prodaju kao hrana za kućne ljubimce.

U stvari, gledano čisto brojčano, u divljini najviše ima brumbijevih rođaka, magaraca. Pošto se razmnožavaju više nego divlji konji i rasprostranjeni su po širem području nego kamile, oni su postali žrtve sopstvenih prednosti.

Judino rešenje

Magarci su poput konja prvi put dovezeni krajem XVIII veka, i to za vuču tovara ili obrađivanje polja, i brzo su se prilagodili. Tokom 1920-ih, masovno su pušteni u divljinu tako da je gustina njihove populacije bila 30 puta veća od gustine populacije prirodnih krda divljih magaraca.

Pošto su građeni za život u pustoši, oni poput kamila ne luče znoj prilikom dehidracije i tako preživljavaju gubitak tečnosti iz tela i do 30 posto od ukupne telesne težine. (Gubitak od 12 do 15 posto ubio bi mnoge sisare.) Oni vole da obeduju po bogatim pašnjacima, ali mogu da žive i od tvrdih biljaka koje stoka neće ni da okusi. Do 1970-ih više od 750 000 magaraca prekrilo je polovinu kontinenta. Ovaj veliki talas je postao pretnja ekologiji i stočnoj industriji; morala se preduzeti neka akcija.

Samo na severozapadu Australije, u periodu od 1978. do 1993, sistematski je uništeno preko 500 000 magaraca. Trenutno je 300 magaraca opremljeno radio-odašiljačima i služe u programu zvanom Judin program. Ovi magarci se puštaju nazad u svoja krda i prate helikopterom, a zatim se njegovi kompanjoni ubijaju na jedan human način. Tada se magarac „Juda“ pridružuje drugoj grupi, koja se takođe locira i likvidira.

„Ovo je dugoročni problem“, rekao je za Probudite se! jedan službenik za poljoprivrednu zaštitu u zapadnoj Australiji. „Ukoliko bi se ostavio samo mali broj magaraca, za veoma kratko vreme bi ih bilo kao što ih je bilo 1970-ih“, upozorio je. „Ljudi obično ne razumeju zašto se te životinje ubijaju i ostavljaju tamo gde su ubijene. Ali takođe ne shvataju koliko su samo ta područja nepristupačna. Odatle nema puteva, i do većine tih teritorija se može doći samo helikopterom. Ljudski postupci su doveli do ovog problema, zato moramo nastojati da štetu umanjimo što je moguće humanije.“

Žilave i plodne

Sasvim je u redu ako sada centralni deo Australije zamišljate kao ogroman zastoj u saobraćaju neželjenih tovarnih životinja. Ali, australijsko zaleđe je veoma veliko. Ove životinje tumaraju područjem veličine Evrope koje je osamljeno maltene kao Mesec — a čiji teren podseća i na jedno i na drugo. Ući u trag krdima je samo po sebi izazov, a kamoli još imati kontrolu nad njima.

Za razliku od mnogih ugroženih vrsta, ove žilave i plodne životinje pronalaze svoje mesto kao trajni deo australijskih pejzaža. Bez prirodnih neprijatelja i izolovane od bolesti, one lunjaju divljinom australijskog zaleđa!

[Slika na 16. strani]

Oko 200 000 kamila slobodno tumara australijskim pustinjama

[Izvor]

Agriculture Western Australia

[Slike na stranama 16, 17]

Brumbiji lunjaju divljinom po granici pustinje Simpson

[Slika na 17. strani]

Povorka kamila koje tegle vunu, 1929.

[Izvor]

Image Library, State Library of New South Wales

[Slika na 18. strani]

Sterivanje brumbija — u divljini

[Izvor]

© Esther Beaton

[Slika na 18. strani]

Stavljanje radio-odašiljača na magarca „Judu“

[Izvor]

Agriculture Western Australia