Uzvisivati mir umesto rata

ISPRIČALA DOROTI HORLI

Rodila sam se 1919. u Vilmingtonu (Delavar, SAD) u jednoj katoličkoj porodici italijanskog porekla. Moji roditelji nikada nisu išli na bogosluženje, ali su slali moje dve sestre i mene. Bila sam impresionirana impozantnim crkvama i njihovom divnom arhitekturom, kipovima i pompom.

S GODINAMA je prestao da me zanima katolicizam. Crkva nije stavljala naglasak na Bibliju koju je moj otac duboko poštovao i redovno čitao. Smetali su mi crkveni bilteni s imenima donatora i iznosima koje su prilagali. Takođe je bilo mnogo glasina o svojeglavim sveštenicima. Sa 15 godina više nisam bila aktivna katolikinja. Tako sam imala više vremena da se bavim umetnošću.

Umetnička karijera

Godine 1940, kada sam imala 21. godinu, udala sam se za Vilijama Horlija, mladića koji je uživao u crtanju svega što je povezano s vojskom — aviona, vojnika, pušaka, brodova. Bilu (mom suprugu) bilo je drago što sam umetnica, i kupio mi je prvi komplet uljanih boja. Počela sam da učim tehnike starih majstora.

Nakon dve godine braka, Bil je započeo s hobijem izrade minijatura vojnika od olova. Obični olovni vojnici? Nipošto! On je želeo da izrađuje prava umetnička dela. Drugi majstori su radili od plastike, drveta ili gipsa, ali Bilu je odgovaralo olovo zbog njegovog umeća kao mašinca.

On bi dizajnirao figuricu, napravio kalup, a zatim je izlio od olova. S vremenom je postao prilično vešt u spajanju izlivenih delova, lemljenju, turpijanju i poliranju. Kasnije je prestao da pravi kalupe od gipsa i prešao na kalupe od jedinjenja dentina. To mu je omogućilo da radi na finesama.

Nakon završetka svakog kompaktnog metalnog dela, moj posao je bio da ih doteram. Putem veoma iscrpnog istraživanja, saznali bismo kako su izgledale ranije vojne uniforme — čak i to kakva su bila dugmad, trake, epolete s činovima i boje.

Pomoću sredstva za uveličavanje nanosila bih boje od specijalne farbe koja prianja uz metal. To je oživelo naše figurice. U našem malom podrumu u Filadelfiji (Pensilvanija) pravili smo Indijance, vojnike iz građanskog rata, američke marince, Napoleonovu konjicu, egipatske mameluke, alžirske zuave i druge.

A onda je Bil primio poziv od Pomorsko-desantnih snaga SAD da napravi izložbu  prvog konjičko-mornaričkog odreda iz Pekinga iz perioda pre 1939. Neumorno smo radili na tome i 1954. izglagali u Smitsonijskom institutu u Vašingtonu. Nekoliko godina kasnije, predsednik Lindon Džonson upitao je da li bi izložba mogla da bude prenesena u Belu kuću. Pristali smo veoma rado.

Nikada nismo prodavali naše figurice već ih je Bil na stotine poklonio. O nama su povoljno pisale mnoge knjige o modelima vojnika. Naš rad je 1965. bio izložen u Njujorku na Svetskom sajmu u predgrađu Flašing Mido u delu grada zvanom Kvins. Muzeji su tražili naše modele. Brus Katon, američki istoričar koji je pisao o građanskom ratu, koristio je nekoliko naših diorama i figurica kao ilustracije u svojim knjigama.

Javljaju se pitanja o životu

Tu negde kad sam napunila 40 godina, u meni su se desile neke promene. Počela sam da razmišljam o Bogu. Na Božić je izgorelo petoro dece katolika, dok su njihovi roditelji bili u crkvi. Pitala sam se: ’Kako Bog može da dozvoli da se na Njegov rođendan desi tako nešto?‘ Takođe sam videla knjigu koja je navodila zverstva nad Jevrejima u Holokaustu. Ovi i još neki drugi užasni događaji u svetu naveli su me da se pitam: ’Gde je Bog? On ne radi ono što bi trebalo da radi!‘

Po primeru svog oca, osećala sam da odgovor mora biti u Bibliji. Zato sam otišla u katoličku parohiju u blizini naše kuće u Filadelfiji i zakazala sastanak s jednim sveštenikom da bih razgovarala o Bibliji. Čekala sam i čekala, ali on se nije pojavio. Četiri nedelje sam odlazila tamo, ali nijednom nisam razgovarala sa sveštenikom.

Jedno veče, dok sam bila zaista očajna, pogledala sam u nebo i pomolila se: „Ne znam ko si. Ne znam s kojom religijom si povezan, ali znam da si tu. Molim te pomozi mi da te upoznam!“ Ubrzo posle toga, na moja vrata su došli Jehovini svedoci.

Povremeno sam viđala Svedoke kako parkiraju svoja kola, izlaze i idu od vrata do vrata. Iako o njima ništa nisam znala kao ni to zašto dolaze, zagolicala me je njihova misija.

Tog dana 1961. kada su došli Svedoci, bila sam depresivna jer me moja potraga za Bogom nikuda nije odvela. Ribala sam ulazna vrata od kuće, kada se jedna sredovečna žena po imenu Mardž Brion popela na stepenice i javila mi se. Nisam se obazirala na njeno prisustvo. Ali, dok je govorila o pretvaranju zemlje u divan raj, za mene je prianjala svaka reč. Na kraju me je upitala: „Da li me slušate?“

Ponovila sam sve što je rekla, uključujući i biblijski stih koji je citirala iz Isaije 55:11. Onda sam se okrenula,  zgrabila je za ruku i rekla: „Uđite!“ Od nje sam dobila prvu Bibliju i pomoć za proučavanje Biblije, knjigu Od izgubljenog do ponovo uspostavljenog raja. Takođe je ponudila i redovne razgovore na temelju Biblije — baš onu vrstu studija koju sam očekivala od katoličke crkve.

Zbog toga što sam dvaput nedeljno imala biblijski studij, veoma brzo sam napredovala. Za kratko vreme mi je bilo jasno da sam pronašla istinu. Bila sam veoma dirnuta kad sam saznala da je Božje ime Jehova (Psalam 83:19). Zamislite — upravo je to Bog kog sam čeznula da upoznam još od malih nogu! Takođe sam saznala da njegov Sin Isus Hrist nije neki mistični deo trojednog boga (Jovan 14:28). Nije prošlo mnogo i krenula sam na hrišćanske sastanke Jehovinih svedoka i žudela da budem punovremeni objavitelj biblijske poruke.

Donošenje važnih odluka

A sada je preda mnom bio najveći ispit. Hoću li raskinuti umetnički tim Vilijama i Doroti Horl? Kako mogu služiti Bogu mira i njegovom Sinu, Knezu mira, a ovamo u umetnosti veličati rat? (Isaija 9:6). Zar nije Jehova obećao da će ’do kraja zemlje ratove prekinuti‘? (Psalam 46:10). Zašto onda ovekovečiti nešto što će Jehova uništiti? I zar nije Isaija prorokovao da će Božji narod ’od mačeva svojih kovati raonike‘ i da se više neće ratu učiti (Isaija 2:4). Razmišljala sam, i dugo i jako se molila. „Ne mogu više da ih farbam!“, bila je moja odluka. Dana 25. aprila 1964, simbolizovala sam svoje predanje Jehovi Bogu krštenjem u vodi.

Bil je često govorio kako mu je žao što nas jednog dana više neće biti. Kad sam počela da proučavam Bibliju, rekla bih mu: „Bile, moguće je da zauvek živimo u Božjem novom svetu!“ (Isaija 25:8; Otkrivenje 21:4, 5). On je mislio da sam poludela. Kad sam mu objasnila zašto ne mogu više čiste savesti farbati figurice vojnika, on se razljutio i pripretio da će me ostaviti. Kasnije je to i učinio.

Bil je još puno godina sam pravio figurice. Ali, nije se odselio daleko i uvek je podržavao mene i našeg sina Krega koji se rodio 1942. Godine 1988, on se vratio i deset godina smo bili zajedno, sve do njegove smrti.

Na kraju sam 1966. ostvarila svoj cilj da postanem pionir. Otada se nikada nisam osvrtala za sobom. Imala sam prednost da proučavam Bibliju sa svojom starijom sestrom. Ona je prihvatila biblijska učenja i sve do danas je aktivni Svedok. Moj otac je saslušao biblijsku poruku i posle dve nedelje počeo da ide na sastanke u Dvoranu Kraljevstva. Krstio se sa 75 godina i verno služio Bogu sve do svoje smrti u 81. godini. I majka je prihvatila Jehovu kao svog Boga, iako je umrla pre svog predanja. Imala je skoro 94 godine.

Tokom godina me je Jehova, Bog mira, mnogo blagoslovio. Sada imam 81 godinu i još uvek sam pionir, iako imam poteškoća s kretanjem. Moja osećanja odražavaju ono što je osećao i apostol Pavle kada je napisao: „Zahvalan sam Hristu Isusu, našem Gospodu, koji mi je dao snage, jer me je smatrao vernim dodelivši mi službu“ (1. Timoteju 1:12). Kakva je to samo veličanstvena služba! Mnogi s kojima sam proučavala podneli su žrtve u svom životu kako bi služili našem milosrdnom Bogu.

Veoma sam žalosna što nisu svi iz moje porodice prihvatili biblijsku istinu. Možda će s vremenom više njih prihvatiti. Ali, kod mene su se pokazale istinitim Isusove reči da će njegovi učenici ’sada u ovom vremenu dobiti stostruko kuća i braće i sestara i majki i dece‘ (Marko 10:30). Zaista, Jehova je obogatio moj život. Velika je čast i radost što sam slavu i rat zamenila za Boga i mir!

[Slika na 22. strani]

Sa generalom L. S. Šeperdom Ml., 1954. godine

[Izvor]

Defense Dept. photo (Marine Corps)

[Slika na 23. strani]

(Prirodna veličina)

[Slika na 24. strani]

U 81. godini, pionir sam preko 30 godina