Kako je religija preživela

DO VREMENA kada je nacistička Nemačka napala Rusiju u junu 1941, Sovjeti su praktično uništili Rusku pravoslavnu crkvu. Ali posle nacističke invazije počeli su da menjaju svoj stav prema religiji. Šta ih je navelo na to?

Ričard Overi, profesor savremene istorije na Kraljevskom koledžu u Londonu, objasnio je u svojoj knjizi Russia’s War — Blood Upon the Snow: „Istog dana kada je Nemačka napala, mitropolit Sergej, poglavar Crkve, pozvao je vernike da daju sve od sebe da bi pobedili. U naredne dve godine je objavio najmanje dvadeset i tri poslanice, pozivajući svoje stado da se bori za bezbožnu državu u kojoj živi.“ Na taj način, kako je Overi dalje rekao, ’Staljin je dozvolio da religija ponovo napreduje‘.

Na kraju je 1943. Staljin pristao da prizna Pravoslavnu crkvu i postavio je Sergeja za novog patrijarha. „Crkvene vlasti su odgovorile tako što su sakupile  novac od vernika kako bi finansirale jednu Sovjetsku oklopnu jedinicu“, primetio je Overi. „Sveštenici i episkopi su podstakli svoje parohijane da se drže vere, u Boga i u Staljina.“

Opisujući to razdoblje ruske istorije, ruski izučavalac religija Sergej Ivanjenko je napisao: ’Zvanična publikacija Ruske pravoslavne crkve, Журнал Московской Патриархии (Žurnal Moskovske patrijaršije), hvalila je Staljina kao najvećeg vođu i učitelja svih vremena i nacija, poslatog od Boga da spase narod od tlačenja, zemljoposednika i kapitalista. Pozvala je vernike da daju i zadnju kap krvi u odbrani SSSR-a od njegovih neprijatelja i da daju sve za izgradnju komunizma.‘

„Visoko cenjeni u KGB-u“

Čak i posle Drugog svetskog rata, Pravoslavna crkva je komunistima i dalje bila od koristi. Knjiga The Soviet Union: The Fifty Years, koju je izdao Harison Salisburi, otkrila je kako je to bilo moguće: „Nakon rata, crkvene vođe su se složile sa zahtevima Hladnog rata u Staljinovoj spoljnoj politici.“

Nedavno objavljena knjiga The Sword and the Shield opisuje kako su crkvene vođe služile sovjetskim interesima. Ona objašnjava da se patrijarh Aleksej I, koji je 1945. godine nasledio Sergeja kao patrijarh, „pridružio Savetu za svetski mir, sovjetskoj organizaciji osnovanoj 1949. koja je služila kao paravan“. Ova knjiga još primećuje da su on i mitropolit Nikolaj „bili visoko cenjeni u KGB-u [Sovjetskom Komitetu državne bezbednosti] kao agenti s velikim uticajem“.

Posebno je zanimljivo ono što je 1955. izjavio patrijarh Aleksej I: „Ruska pravoslavna crkva podržava apsolutno miroljubivu spoljnu politiku naše vlade, ne zato što Crkva navodno nema slobodu, već zato što je sovjetska politika pravedna i odgovara hrišćanskim idealima koje crkva propoveda.“

Londonski The Guardian od 22. januara 2000. citirao je odmetnutog pravoslavnog sveštenika Georgija Edelštajna kako kaže: „Sve vladike su bile pažljivo birane kako bi sarađivali sa sovjetskom vladom. Svi su bili agenti KGB-a. Dobro je poznato da je patrijarh Aleksej radio za KGB pod pseudonimom Drozdov.  Do danas su zadržali istu onu politiku koju su imali i pre 20 ili 30 godina.“

Sluškinja sovjetske države

Što se tiče odnosa između Pravoslavne crkve i Sovjeta, u časopisu Life od 14. septembra 1959. pisalo je sledeće: „Staljin je učinio neke ustupke religiji, a crkva se prema njemu odnosila kao prema caru. Saradnja pravoslavaca zasigurana je jednim specijalnim ministarstvom u vladi, i komunisti su otada crkvu koristili kao jednu alatku u rukama sovjetske države.“

Matej Spinka, poznavalac zbivanja u Ruskoj crkvi, potvrdio je postojanje bliskih veza između Crkve i države u svojoj knjizi The Church in Soviet Russia iz 1956. godine. „Sadašnji patrijarh Aleksej“, pisao je on, „svesno je učinio Crkvu alatkom u vladinim rukama.“ Zaista, Pravoslavna crkva je u stvari opstala tako što je postala sluškinja države. ’Ali da li je to toliko strašno?‘ možda se pitate. Pa, osmotrite kako Bog i Hrist gledaju na to.

Isus je o svojim pravim učenicima rekao: „Niste deo sveta, nego sam vas ja izabrao iz sveta.“ I Božja Reč bez uvijanja kaže: „Preljubnici, zar ne znate da je prijateljstvo sa svetom neprijateljstvo s Bogom?“ (Jovan 15:19; Jakov 4:4). Prema tome, kako Biblija pokazuje, crkva je od sebe napravila religioznu bludnicu s kojom „kraljevi zemlje počiniše blud“. Sama je pokazala da je deo onoga što Biblija naziva ’Vavilonom Velikim, majkom bludnica i odvratnih stvari zemaljskih‘ (Otkrivenje 17:1-6).

Kako su Svedoci opstali

S druge strane, Isus Hrist je otkrio po čemu će biti poznati njegovi sledbenici, kada je rekao: „Po tome će svi znati da ste moji učenici, ako imate ljubav među sobom“ (Jovan 13:35). Ta ljubav je bila ključni faktor opstanka Svedoka u bivšem Sovjetskom Savezu, kao što pokazuje sledeći izveštaj iz knjige The Sword and the Shield. „Jehovisti ukazuju pomoć svim suvernicima koji su u [radnim] logorima ili u izgnanstvu u zemlji, tako što im daju novac, hranu i odeću.“

U „hranu“ koju su obezbeđivali onima koji su bili u zatvorskim logorima, spadala je i duhovna hrana — Biblije i biblijska literatura. U Bibliji se nalaze ’Božje reči‘, za koje je Isus rekao da su nam potrebne kako bismo ostali duhovno živi (Matej 4:4). Literatura se krijumčarila u logore uz veliki rizik, pošto bi svako ko je otkriven da to radi bio oštro kažnjen.

Helene Celminja iz Letonije, bila je zatvorena u Rusiji u kaznenom logoru „Potma“ od 1962. do 1966. Ona je napisala knjigu Women in Soviet Prisons, u kojoj je objasnila: „Mnogi Jehovini svedoci su  osuđeni na deset godina teškog rada samo zato što su u svom stanu imali nekoliko izdanja časopisa Kula stražara. Pošto se ljudi hapse samo zato što poseduju tu literaturu, razumljiva je zabrinutost i ljutnja uprave zbog toga što te literature ima u logoru.“

Rizikovanje lične slobode i sigurnosti da bi se pružila duhovna pomoć sigurno je bilo dokaz hrišćanske ljubavi! Ali iako je to bio važan faktor za opstanak Svedoka, postojao je jedan još važniji. „Niko nije mogao da shvati“, primetila je Helene Celminja, „kako je u taj svet bodljikave žice i ograničenih ljudskih kontakata mogla da dospe zabranjena literatura.“ To je izgledalo nemoguće, pošto je svako ko je ulazio u zatvor bio detaljno pretresan. „Kao da su anđeli noću doletali i ubacivali je“, pisala je ova autorka.

Stvarno, Bog je obećao da neće ostaviti niti napustiti svoj narod. Zato Jehovini svedoci iz bivšeg Sovjetskog Saveza spremno potvrđuju, poput biblijskog psalmiste: „Gle, Bog je pomoć moja“ (Psalam 54:6; Isus Navin 1:5). Zaista, njegova pomoć je bila važna za opstanak Svedoka u Sovjetskom Savezu!

Kako su se promenile okolnosti

Dana 27. marta 1991, Jehovini svedoci su postali zakonski registrovana organizacija u Sovjetskom Savezu kada je potpisana jedna zakonska povelja u kojoj je bila i sledeća deklaracija: „Svrha ove verske organizacije je da obavlja religiozno delo obznanjivanja imena Jehove Boga i njegovih priprema učinjenih s ljubavlju za čovečanstvo preko njegovog nebeskog Kraljevstva pod Isusom Hristom.“

U ovoj povelji su među načinima za izvršavanje tog religioznog dela navedeni javno propovedanje i posećivanje ljudi kod kuće, poučavanje biblijskim istinama onih koji žele da slušaju, vođenje besplatnih kućnih biblijskih studija pomoću publikacija za proučavanje Biblije i distribuisanje Biblija.

Od vremena potpisivanja tog dokumenta pre više od deset godina, Sovjetski Savez se raspao, a položaj religija se znatno promenio u 15 bivših sovjetskih republika. Šta se može reći o budućnosti religije na tim prostorima, kao i u drugim delovima sveta?

[Okvir na 11. strani]

Saradnja crkve sa Sovjetima

U svojoj knjizi iz 1945, Russia Is No Riddle, Edmund Stivens je napisao: „Crkva je dobro pazila da ne ugrize ruku koja je sada hrani. Ona je u potpunosti shvatila da država za ukazanu naklonost očekuje da Crkva pruži punu podršku sistemu i da radi uz određena ograničenja.“

Stivens je dalje objasnio: „Viševekovna tradicija Pravoslavne crkve kao zvanične državne religije bila je duboko ukorenjena u njoj, tako da je ona vrlo lako prihvatila novu ulogu tesne saradnje sa sovjetskom vladom.“

Institut Keston je temeljno istražio saradnju između Sovjeta i Alekseja II, današnjeg patrijarha Ruske pravoslavne crkve. Njihov izveštaj je imao ovakav zaključak: „Aleksejeva saradnja nije bila ništa neuobičajeno — skoro sve istaknutije vođe svih zakonski priznatih religija — uključujući i katolike, baptiste, adventiste, muslimane i budiste — radile su za KGB. Zaista, u godišnjem izveštaju u kom se opisuje Aleksejevo angažovanje spominju se i mnogi drugi agenti, od kojih su neki u Estonskoj luteranskoj crkvi.“

[Okvir/Slika na 12. strani]

Kako se dolazilo do logoraša

Viktors Kalninš, novinar iz Letonije, proveo je svoju desetogodišnju kaznu (1962-72) uglavnom u jednom mordovijskom logoru na oko 400 kilometara jugoistočno od Moskve. U intervjuu koji je dao za Probudite se! u martu 1979, Kalninš je bio upitan: „Da li internirani Svedoci znaju šta se dešava ovde u Sjedinjenim Državama ili u drugim zemljama što se tiče naše organizacije?“

„Da, znaju“, odgovorio je Kalninš, „i to preko literature koju dobijaju... Čak su mi i pokazali svoje časopise. Nikada nisam znao gde je literatura sakrivena; to se s vremena na vreme menjalo. Ali svako je znao da se literatura nalazi u logoru... Stražari i Jehovini svedoci su bili kao Tom i Džeri — jedni su skrivali literaturu, a drugi su pokušavali da je nađu!“

Na pitanje „Da li su Jehovini svedoci probali da razgovaraju s vama o svojim verovanjima?“ Kalninš je odgovorio: „Naravno! Ona su dobro poznata. Znamo sve o Armagedonu... Puno su pričali o tome da će nestati bolesti.“

[Slika]

Svedoci u mordovijskim logorima hrabro su prenosili biblijske istine

 [Slika na stranama 8, 9]

Vovčukovi su 1951. bili deportovani u Irkutsk (Sibir) i do danas su verni hrišćani

[Slika na 10. strani]

Zbog podrške crkve tokom Drugog svetskog rata, Staljin je dozvolio da religija privremeno napreduje

[Izvor]

U.S. Army photo

[Slika na 10. strani]

Patrijarh Aleksej I (1945-70) rekao je: ’Sovjetska politika odgovara hrišćanskim idealima koje crkva propoveda‘

[Izvor]

Central State Archive regarding the film/photo/phono documents of Saint-Petersburg