Poplave u Mozambiku — kako su hrišćani brinuli o žrtvama

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ MOZAMBIKA

POČETKOM prošle godine TV-gledaoci su bili preneraženi prizorima iz Mozambika gde je ljudima koji su se pridržavali za grane drveća pretila nabujala voda. Jedna žena se porodila na drvetu i moglo se videti kako je helikopter podiže na bezbedno mesto zajedno s njenom bebom. Hiljade ljudi je danima bilo u nevolji — neki u društvu zmija — sve dok se voda nije povukla ili ih helikopteri nisu spasli.

Ova tragedija je započela provalom oblaka u Maputu, glavnom gradu Mozambika. Za nekoliko sati bila su poplavljena cela predgrađa. Na nekim mestima je voda narasla do krovova kuća. Putevi su se pretvorili u besne reke. Nastale su ogromne jaruge, a kuće i kola, kao i skoro sve drugo, odnela je voda. Ali najgore je tek trebalo da dođe.

Kiša je i dalje padala plaveći celi južni deo zemlje. Padala je takođe i u susednoj Južnoj Africi, Zimbabveu i Bocvani. Pošto iz ovih zemalja reke Inkomati, Limpopo i Zambezi na putu ka okeanu teku kroz Mozambik, kada su se one izlile opustošena  su ogromna područja Mozambika. Način na koji su hrišćani brinuli jedni o drugima tokom ove katastrofe jeste priča koja jača veru.

Procena prvobitne štete

Dana 9. februara prošle godine, dva predstavnika kancelarije podružnice Jehovinih svedoka iz Maputa krenula su da posete sever. Oko devet ujutro, oni su prošli grad Šinavani gde je nivo reke Inkoluane bio veoma visok. Odlučili su da nastave do Ksai-Ksaija, glavnog grada provincije Gaza. Međutim, primetili su da blizu grada Čokve, gde se događaju najgore poplave tokom oluja, ništa nije ukazivalo na probleme. Zato su odlučili da se vrate u Maputo.

Međutim, kako su se u povratku približavali Šinavaniju, bili su zaustavljeni kod jednog policijskog punkta. „Nadošla je voda iz Južne Afrike i presekla ovaj državni put“, upozorio je policajac. „Ne mogu da prođu ni autobusi ni kamioni.“ Isti deo puta koji su ujutro prešli sada je bio skroz pod vodom! Pošto je nivo reka dalje na severu takođe rastao, to područje je bilo izolovano od ostalog dela zemlje.

Ova dva brata odlučila su da provedu noć u obližnjoj Makiji. Tokom noći se situacija pogoršala. Ceo grad Šinavani bio je poplavljen, i ljudi su tamo sve izgubili. Za Svedoke na tom području organizovana je pomoć da mogu doći do Dvorane Kraljevstva u Makiji, gde je bio podignut jedan improvizovani izbeglički logor. Svedoci su odmah otišli do stovarišta i kupili osnovne stvari kao što su pirinač, pasulj, brašno i ulje.

Sva briga je sada bila usredsređena na suhrišćane u Čokveu i obližnjim gradovima. Nadglednici u skupštinama u Čokveu sastali su se i organizovali masovnu evakuaciju. Odmah se razglasila poruka: „Napustite odmah sve i idite u Makiju!“ Međutim, uskoro se saznalo da mnogi iz Šinavanija nisu stigli. Zato su bili poslati neki Svedoci da vide šta je s njima. Takođe se saznalo da se jedan hrišćanski starešina udavio u svojoj kući. Pripremljena je sahrana za njega, a ostali Svedoci, od kojih su neki bili na krovovima, pronađeni su i pomognuto im je da dođu do Makije.

Nakon ovoga, predstavnici podružnice otišli su u Bilenu, mali grad na obali gde su iznajmili jedan avion do Maputa. Dokle god im je pogled sezao, sve je bilo poplavljeno. Izvešteno je da je samo u provinciji Gaza ugroženo 600 000 ljudi.

Situacija se pogoršava

Tokom sledećih nekoliko dana kiše su se pojačale, a centralne provincije Mozambika bile su takođe opustošene. Zatim se formirao silan tropski ciklon, zvan Elajn. Dana 20. februara svalila se ogromna kiša na područja Injambane, Sofala i Manika. Posledice su bile daljnje poplave, smrt i uništenje.

Zatim, dok se približavao kraj februara, grad Čokve i celo okolno područje bilo je poplavljeno na do tada neviđen način. Oko ponoći u subotu 26. februara, vode su naišle poput velike lavine, odnoseći sa sobom sve što im je bilo na putu. „Probudila nas je komšijina vika kroz prozor“, priča Luis Šitlango, 32-godišnji Svedok.

Šitlango je objasnio: „Čim smo iskočili iz kreveta čuli smo glasno hukanje vode. Dok smo bežali naišli smo na mnogo zmija. U šest sati ujutro dospeli smo na jednu uzvišicu, ali kasnije tog jutra kada su vode nadošle sa svih strana, morali smo da se popnemo na drveće. Bilo nas je 20 u grupi.“

„Prvo su se muškarci popeli na drvo. Zatim su im žene dodale decu i zavezali smo ih za grane. Zatim su sledile žene s bebama. Povremeno smo silazili s drveća i opipavali tlo pod vodom u  potrazi za kikirikijem, jer smo znali da se gaji u tom području.

„Nakon tri dana doneta je odluka da svi otpešačimo do Čokvea. Voda nam je dosezala do grudi i borili smo se s jakim strujama. Duž puta naišli smo na mnogo ljudi koji su bili na drveću i krovovima. Narednog dana voda se dovoljno povukla da bi kamioni mogli da dođu do grada i povezu ljude do Makije.“

Izbeglički logor Svedoka

Četvrtog marta je kancelarija podružnice Jehovinih svedoka iznajmila avion i dovezla predstavnike u ugroženo područje. Veliki deo stanovništva pobegao je u Makiju, koja je pretvorena u ogroman izbeglički logor. Grip, neishranjenost, malarija i druge nevolje mučili su mnoge žrtve poplave.

Prizor je ličio na ratno poprište. Helikopteri koje su slale razne države prekrili su nebo nad gradom i sletali na improvizovane piste da bi istovarali namirnice. Kada je tim Svedoka za pružanje pomoći stigao u Makiju, ne samo što su napravili pripreme za ishranu žrtava već su takođe podigli i privremenu bolnicu. Međutim, najpre su dobili odobrenje od lokalnih vlasti, koje su pozdravile njihovu inicijativu.

Svakoga jutra u 6.30 u logoru, gde je bilo smešteno skoro 700 Svedoka kao i drugih, razmatrao se biblijski citat. Kada bi hrana koju su pripremale hrišćanske sestre bila gotova, prozivani su poglavari porodica. Svaki bi prstima pokazao koliko mu treba tanjira i dobio bi hranu.

U kampu je svaki aspekt života bio dobro organizovan. Neki su bili određeni da kupuju hranu, a drugi da obrate pažnju na sanitarne mere u vezi s vodom za piće, čistoćom nužnika i tako dalje. Dobra organizacija nije prošla nezapaženo kod vladinih službenika koji su komentarisali: ’Vredi biti ovde. Niko ne ostaje bez  hrane, i nema svađe.‘ Jedan predstavnik lokalne vlasti je rekao: ’Trebalo bi da svako poseti logor Svedoka da vidi kako stvari treba da funkcionišu.‘

Jednoga dana odbor za pružanje pomoći pozvao je sve hrišćanske starešine i obavestio ih da je kancelarija podružnice učinila pripreme da ponovo izgradi kuće i Dvorane Kraljevstva kao i da pruži druge osnovne stvari za žrtve poplave. Narednog jutra tokom razmatranja dnevnog biblijskog citata dato je obaveštenje u vezi s ovim planovima. Aplauz je dugo trajao.

Iako su vlasti poklonile dva velika šatora još uvek su mnogi u logoru spavali pod otvorenim nebom. Stoga je organizovan jedan tim, sačinjen od žrtava poplave, koji bi izgradio jednu veliku Dvoranu Kraljevstva na parčetu zemljišta koje je pripadalo lokalnoj skupštini. Izgrađena je od trske i rebrastih pocinkovanih ploča — u mozambikanskom stilu — za smeštaj 200 ljudi. Bila je završena za samo dva dana!

Pronalaženje izgubljenih

U međuvremenu, 5. marta nakon što su se vode donekle povukle, formiran je tim za pružanje pomoći koji treba da otputuje u grad Aldeija da Baragem, koji se nalazi na jednom od područja koja su prvo poplavljena. Grad je imao skupštinu od oko 90 Svedoka, i o njima se ništa nije čulo.

Na putu do tamo ovaj tim je prošao pored Čihakuelane, velikog izbegličkog logora sa oko 100 000 ljudi. Sa obe strane puta, koji je mestimično sprala voda, područje je bilo poplavljeno dokle god se okom moglo videti. Jedan član tima je komentarisao: „Kada smo stigli u Čokve, pred očima nam se našao prizor pustoši. Mnoge kuće na ulazu u grad još uvek su bile do krovova poplavljene. Većina kuća je bila pod vodom. Približavalo se veče, a mi smo još uvek imali 25 kilometara do Aldeija da Baragema.“

Tokom noći tim je konačno stigao do svog odredišta. Jedan od članova tima se priseća: „Zaustavili smo se i pitali šta sad da uradimo.“ Zatim su se pojavili ljudi, vičući: „Braća!“ i nastao je glasan, radostan smeh. Kada su videli svetla od dva vozila, lokalni Svedoci su odmah pomislili da bi to mogla da budu njihova braća, pa su to i drugima rekli. Posmatrači su bili veoma zadivljeni i rekli su: ’Među ovim ljudima zaista ima ljubavi. Donose hranu, čak i u posetu dolaze!‘

Neprestano se brinuti

Braći iz Aldeija da Baragema bila je pružena pomoć da dospeju do logora u Makiji, gde im je obezbeđena hrana, smeštaj i zdravstvena nega. U međuvremenu, situacija u Makiji je postajala sve kritičnija. Hrane, lekova i goriva nije bilo dovoljno pošto se sve to slalo vazdušnim putem. Nametnula se velika potreba da se hitno uspostavi kopnena veza s Maputom. To je učinjeno 8. marta.

Veliki grad Ksai-Ksai bio je skroz poplavljen. Njegov centar je na nekim mestima bio i do tri metra pod vodom! Svedoci su formirali odbor za pružanje pomoći kako bi se brinuli za svoju tamošnju braću. Osim toga, organizovani su odbori za staranje o onima koji žive u provincijama Sofala i Manika.

Pomoć u vidu hrane stigla je od Svedoka iz drugih zemalja. Na primer, iz Južnoafričke podružnice pripremljeno je na tone odeće, ćebadi i drugih stvari. A u svetskoj centrali Jehovinih svedoka, u Bruklinu (Njujork), stavljena su na raspolaganje novčana sredstva za pomoć onima koje je pogodila nesreća.

Kada se voda dovoljno povukla i kada je izvršen popis svih oni koji su izgubili svoje domove, počela je akcija ponovne izgradnje kuća i Dvorana Kraljevstva. Uspostavljen je odbor za obnovu koji je podržavan od hiljada dobrovoljaca koji su se odmah latili posla. Otada je ponovno izgrađeno više od 270 kuća kao i najmanje pet Dvorana Kraljevstva.

Kada su nikle prve kuće koje su izgradili dobrovoljci iz redova Svedoka, ljudi su to primetili. Jedna komšinica je rekla: ’Vi obožavate Boga koji je živ. Naši pastori se ne sete svojih ovaca koje pate. A vi dobijate ove divne kuće.‘ U takvim područjima mnogi su bili prijemljivi za poruku o Kraljevstvu koju su propovedali Jehovini svedoci, i započeti su mnogi biblijski studiji (Matej 24:14; Otkrivenje 21:3, 4).

Iako je mnogo Svedoka izgubilo sve svoje materijalne posede, nijedan nije izgubio svoju veru. Umesto toga, njihova vera u Jehovu Boga i u njihovo svetsko bratstvo suvernika bila je ojačana. Zahvalni su svom međunarodnom bratstvu koje se tako spremno odazvalo nakon ove užasne katastrofe. Oni su lično osetili Jehovinu nežnu brigu i zaštitu i uvek će se sećati biblijske fraze: „Veliki je Jehova“ (Psalam 48:2).

[Slika na stranama 24, 25]

Muljevite vode su preplavile grad Ksai-Ksai

[Slika na 25. strani]

Pomoć je dostavljana vazdušnim putem

[Slika na 26. strani]

Tim Svedoka za pružanje pomoći podigao je privremenu bolnicu

[Slika na 26. strani]

Nove kuće se i dalje grade

[Slika na 26. strani]

Najveći izbeglički logor pružao je smeštaj za 100 000 ljudi