Pronašla sam sigurnost iako sam i gluva i slepa

ISPRIČALA DŽENIS ADAMS

Rodila sam se skoro potpuno gluva, ali sam ipak uspela da se snađem u svetu zvukova. A onda sam se na koledžu strašno potresla kada mi je rečeno da ću oslepeti. Moj dobronamerni mentor s koledža dao mi je članak o tome kako živeti bez vida i sluha. Odmah sam spazila rečenicu koja kaže da su osobe koje su i gluve i slepe najusamljeniji ljudi na svetu. Briznula sam u plač.

ROĐENA sam u De Mojnu (Ajova, SAD), 11. jula 1954, kao jedinica Dejla i Filis Den Hartog. Nijedno od njih nije znalo da su oboje nosioci genetskog poremećaja poznatog kao Ušerov sindrom, za šta je karakteristična urođena gluvoća s postepenim gubitkom vida.

Isprva moji roditelji nisu sumnjali da sa mnom nešto nije u redu. Možda zato što sam donekle čula niske frekvencije, te sam katkad reagovala na zvukove. Međutim, pošto nisam progovorila uvideli su da nešto stvarno nije u redu. Kad sam imala oko tri godine, lekar je ustanovio da sam gluva.

Ta vest je jako pogodila moje roditelje. Pa ipak, rešili su da mi pruže najbolje moguće školovanje. Dali su me u jednu odličnu predškolsku ustanovu za osobe s oštećenim sluhom. Ali pošto sam bila skoro skroz gluva, doživela sam strašan neuspeh. Katkad sam bila toliko frustrirana da sam udarala glavom o zid.

Slanje na posebno školovanje

Moji roditelji su rešili da me upišu u Glavni institut za gluve (CID), u St. Luisu u Misuriju. Uprkos velikim finansijskim troškovima i teškoj tuzi jer me šalju s pet godina, oni su shvatili da tako imam najviše šansi da ostvarim uspešan, srećan život. U to vreme roditelji i ja zaista nismo mogli da komuniciramo.

Posmatrala sam majku dok mi pakuje odeću u jedan kofer. Vožnji kolima kao da nije bilo kraja. Sećam se da sam u CID-u videla mnoge male devojčice bez majki i da sam razmišljala: ’Oh, ja neću morati da ostanem ovde zato što imam mamu i tatu.‘ Kada je došlo vreme da se roditelji vrate, pokušali su da mi objasne da će se vratiti za par meseci. Plakala sam jako i čvrsto ih držala, ali nadzornica doma me je silom odvojila od njih tako da su mogli da odu.

Osećala sam se napušteno. Ostavljena sama s drugim devojčicama te prve noći u školi pokušavala sam da utešim jednu devojčicu koja je plakala, praveći se da pričam iako tada nisam mogla da govorim. Nadzornica me je izgrdila i stavila jednu pregradu između nas tako da nismo mogle da komuniciramo. Taj zid je otada stajao tamo. Ova izolacija je bila porazna.

Postepeno sam shvatila da smo sve bile tamo zato što nismo mogle da čujemo.  Možda su me roditelji ipak voleli, razmišljala sam, ali je greška bila moja jer sam podbacila u predškolskom. Bila sam odlučna da ovog puta uspem i da se jednog dana vratim svojoj porodici.

Obrazovanje na CID-u je bilo izvrsno. Iako nismo smele da koristimo znakovni jezik, pruženo nam je mnogo lične pouke o čitanju sa usana i govoru. Naglašavani su svi oni predmeti koji se naučavaju i u redovnim školama. Premda smatram da isključivo oralni pristup poput ovog ne funkcioniše dobro kod mnoge gluve dece, ja sam ga savladala i osećala sam se uspešnom. Uz pomoć slušnih pomagala naučila sam da shvatam smisao kad drugi govore čitajući sa usana i slušajući prigušeni ton njihovih glasova. Većina ljudi s normalnim sluhom počela je da razume moj poboljšani, mada ne u potpunosti ispravan govor. Roditelji i škola bili su izuzetno zadovoljni mojim uspehom. Međutim, ja sam i dalje čeznula da se vratim kući.

Svakog letnjeg raspusta sam preklinjala svoje roditelje da mi dozvole da ostanem kod kuće i idem u školu u Ajovi, ali tamo još uvek nije postojao neki lokalni program. Kad bih se vratila u školu, majka bi mi svaki dan slala pisma i u njima po žvakaću gumu. Koliko su mi te žvakaće gume samo značile! Umesto da ih žvaćem, ja bih svaku od njih čuvala i one su mi naročito značile kad sam bila depresivna.

Opet kući, ali niču problemi

Najzad, kad sam imala deset godina, roditelji su me doveli kući. Bila sam tako srećna i osećala sam se tako sigurno sa svojom porodicom! Upisala sam se u lokalnu specijalnu školu za gluvu decu u De Mojnu. Konačno sam pohađala redovne časove zato što sam prilično dobro čitala sa usana i prilično razumljivo govorila. Pa ipak, bilo je mnogo novih izazova.

U domu na CID-u su me prihvatali moji gluvi vršnjaci. Ali sada kad sam morala da pratim više od jedne osobe u isto vreme, moja veština čitanja sa usana nije mogla ići u korak s brzom komunikacijom. Tako da sam ostajala po strani. A tako sam silno želela da budem prihvaćena!

To je vodilo do toga da počnem da tražim odobravanje dečaka tinejdžera, i zbog toga sam počela da popuštam u svojim moralnim merilima. Nisam znala kako da kažem ne. Sa 14 godina sam silovana i to nisam nikome rekla. Iako su moji roditelji uvek bili brižni i puni ljubavi, osećala sam se usamljeno i izgubljeno.

Uz pomoć slušnih pomagala donekle sam mogla da uživam u muzici, ali je moj izbor muzike bio pod znakom pitanja. Glasno sam slušala esid-rok. Takođe sam počela da redovno koristim marihuanu i sve više i više se povlačila u sebe. Još uvek osećam duboko kajanje kad pomislim na ono šta sam radila u tim burnim godinama i na bol koji je to nanelo mojoj porodici i meni.

Pokušaji da poboljšam život

Tokom celog tog perioda imala sam neprestanu žeđ za znanjem i želju za kreativnošću. Stalno sam čitala, slikala, šila i vezla. Želela sam više od života, a ne samo ono što je čekalo moje prijatelje koji su se u životu bavili samo drogom. Zato sam se upisala na jedan koledž blizu kuće kako bih dalje razvijala svoje zanimanje za umetnost. Negde u to vreme sam rešila da naučim znakovni jezik budući da sam bila potištena zbog društvene izolovanosti.

Na kraju sam se prebacila na Državni tehnički institut za gluve u Ročesteru (Njujork), na smer keramičke umetnosti. Iako mi se vid stalno pogoršavao — činjenica koju sam ja nekako odbijala da prihvatim — osećala sam kako mi život ide u dobrom pravcu. A onda me moj mentor na koledžu suočio s realnošću rekavši da ću uskoro oslepeti.

Ovaj institut nije bio dobro opremljen za moje potrebe i morala sam da ga napustim. Šta ću sada? Iako sam bila tužna što ću uskoro biti slepa, bila sam odlučna da nekako nađem načina da živim samostalno  i da ne završim, po rečima članka koji mi je taj savetnik dao, kao ’jedna od najusamljenijih osoba na svetu‘. Vratila sam se kući u Ajovu da bih naučila da čitam na Brajevom pismu i da se krećem pomoću štapa.

Odlazak u Vašington

Univerzitet Galodet u Vašingtonu, jedini na svetu koledž slobodne umetnosti za gluve, imao je specijalne usluge za studente koji su bili i gluvi i slepi. Prebacila sam se tamo i 1979. diplomirala s najvišim ocenama. Još jednom sam se lepo osećala jer sam postigla akademski uspeh.

Međutim, i dalje sam se osećala izolovano od vršnjaka. Pre nego što sam bila lišena vida, naučila sam znakovni jezik i počela da osećam kako pripadam nekoj grupi, Savezu gluvih. Znakovni jezik koji koristim isti je onaj koji koriste i drugi gluvi. Međutim, zbog toga što moram svojim rukama dodirivati njihove kako bih ih razumela, neki gluvi su me izbegavali jer im je bilo neugodno. Počela sam da se pitam da li će me ikada ikoja grupa ljudi stvarno prihvatiti.

Potraga za pravom religijom

Dok sam odrastala religija mi nije pružala utehu. Dok sam bila na koledžu pohađala sam časove veronauke, ali nikad nisam dobila odgovore na mnoga moja pitanja. Nakon diplomiranja nastavila sam da tragam za odgovorima. U to vreme sam bila nezadovoljna svojim odnosom s drugima i počela sam da se molim Bogu za vođstvo.

Godine 1981, vratila sam se na Univerzitet Galodet da bih magistrirala kao savetnik za rehabilitovanje. Nastavila sam da se molim da nađem pravu crkvu. Nekoliko ljudi se ponudilo da me povede u njihovu crkvu, ali iz ovog ili onog razloga, do toga nije došlo. A onda sam upoznala Bila koji je mogao normalno da čuje i koji je takođe bio na fakultetu. On je sasvim slučajno saznao da se zanimam za Bibliju te mi je rekao da od Jehovinih svedoka uči mnoge čudesne stvari.

Moje prvo mišljenje o Jehovinim svedocima bilo je da su oni neki jevrejski kult, a to je bilo uobičajeno mišljenje mnogih gluvih osoba. Bil me je ubedio da to nije tako i rekao da ću to najbolje saznati ukoliko posetim jedan njihov sastanak. Zaista nisam želela da idem, ali sam se setila svoje molitve. Preko volje sam pristala i to pod uslovom da sedimo u poslednjem redu tako da možemo pobeći ukoliko počnu da vrše bilo kakav pritisak na nas.

Osećala sam se kao kod kuće

Bila sam veoma napeta dok smo se vozili na sastanak. Oboje smo nosili farmerke i flanelske majice. Bilo mi je drago što smo malo zakasnili pa nismo morali ni sa kim da kontaktiramo pre sastanka. Bil mi je do detalja sve interpretirao jer nisam mogla ni da vidim ni da čujem. Iako nisam u potpunosti mogla da shvatim o čemu je reč, dve stvari su me zadivile: govornik je često koristio Bibliju a deca, koja su sedela sa svojim roditeljima, aktivno su učestvovala na sastancima. Kad se sastanak završio, nipošto nismo bili pod pritiskom, već nam je bila izražena srdačna dobrodošlica uprkos našoj odeći i drugačijoj rasi.

Bili smo jedini belci u toj Dvorani Kraljevstva. Iako nisam imala nikakve predrasude prema crncima, ipak mi je isprva bilo neprijatno. Međutim, poruka biblijske istine bila je i suviše snažna da bih dopustila da me neprijatan osećaj  spreči da budem tamo. Počeli smo redovno da prisustvujemo sastancima. Još veći izazov za mene bio je što u skupštini nije bilo gluvih osoba. Zato kad smo čuli da u jednoj drugoj skupštini ima nekih gluvih, počeli smo tamo da odlazimo. Opet smo i u toj novoj skupštini bili jedini belci. Međutim, osećali smo se kao kod kuće.

Prihvatili smo biblijski studij. Napokon sam počela da dobijam odgovore na svoja pitanja. Nisam uvek odmah shvatala odgovore, ali su oni bili na temelju Pisma. Uz dodatno istraživanje i duboko razmišljanje, na kraju sam shvatila smisao biblijskih istina. Prvi put u životu sam počela da osećam bliskost s Jehovom kao svojim pravim Bogom. Istovremeno smo Bil i ja postali bliski prijatelji. Znala sam da mu se dopadam, ali sam se iznenadila kada me je zaprosio. Bila sam srećna i pristala sam. Bil se kratko posle našeg venčanja krstio, a za njim i ja nekoliko meseci kasnije, 26. februara 1983.

Pronalaženje sigurnosti koju sam tražila

Isprva sam se bojala osećaja izolovanosti jer je u našoj skupštini bilo još samo dvoje gluvih koji nisu bili vični komuniciranju s nekim ko je i gluv i slep. Mogla bih reći da je naša skupština bila puna ljubavi i topline, ali isprva nisam mogla direktno da komuniciram s njima. Zbog toga sam bila tužna. Puno puta sam se osećala obeshrabreno i usamljeno. Međutim, ljubazan gest nekog duhovnog brata ili sestre dirnuo bi me u srce i podigao duh. Bil me je takođe hrabrio da istrajem u službi i da se molim Jehovi da u skupštinu dođe još gluvih osoba.

Rešila sam da uzmem psa-vodiča kako bih bila nezavisnija. Pas mi je takođe odagnao samoću. Kada je Bil bio na poslu mogla sam da odem do Dvorane Kraljevstva i da se sastanem s grupom koja se okupila za učestvovanje u hrišćanskoj službi. Tokom godina sam imala četiri psa-vodiča i svaki je bio kao član porodice.

Iako je pas-vodič bio od koristi, čeznula sam za većim kontaktom s ljudima. S vremenom je Jehova blagoslovio naše napore u razvijanju interesovanja za biblijske studije među gluvim osobama. To interesovanje je naraslo do te mere da je u Vašingtonu osnovana jedna skupština na znakovnom jeziku. Napokon sam mogla da komuniciram sa svakim članom skupštine!

Bil se kvalifikovao da služi kao starešina i bio je naimenovan za predsedavajućeg nadglednika skupštine na znakovnom jeziku. Pronašla sam veliko zadovoljstvo u vođenju kućnih biblijskih studija s drugim gluvim osobama i onima koji su i gluvi i slepi, od kojih mnogi sada verno služe Jehovi. Takođe sam znakovnom jeziku učila sestre koje dobro čuju tako da mogu biti efikasnije u službi kad naiđu na gluve osobe.

Vreme ispita

Godine 1992, savladala me je teška depresija zbog zlostavljanja u mladosti. Nekoliko godina sam na jedvite jade funkcionisala. Osećala sam se hendikepirano — ne zbog toga što sam gluva ili slepa — već zbog snažnog emocionalnog nemira. Mnogo puta sam mislila da neću izdržati da odem na sastanak ili u službu, i preklinjala bih Jehovu da mi pruži snage da sačuvam svoj integritet. Ishod je bio da sam retko propustila neki sastanak i tokom tih sumornih godina ostala sam redovna u službi (Matej 6:33).

Godine 1994, preselili smo se u Vankuver (Britanska Kolumbija, Kanada) da bismo pomogli u formiranju još jedne skupštine na znakovnom jeziku. Selidba uopšte nije bila laka. Ostavila sam grad koji sam dobro poznavala i mnoge drage prijatelje. Još uvek nisam bila u potpunosti izišla iz depresije i teskobe, ali je radost oko formiranja nove skupštine u Vankuveru pokazala da su se sve žrtve isplatile. Pronašla sam drage prijatelje u našoj novoj skupštini tako da sam se u njoj osećala kao kod kuće.

 Naš ljubazni otac me je blagoslovio

Moj suprug, dvoje drugih Svedoka i ja otišli smo 1999. godine na šest meseci na Haiti da bismo pomogli u službi među gluvim osobama. Radeći zajedno s tamošnjom kancelarijom podružnice Jehovinih svedoka, držali smo časove znakovnog jezika članovima skupštine i propovedali s njima na relativno netaknutom području gluvih osoba. Za nekoliko sedmica započeto je preko 30 biblijskih studija s gluvim osobama! Vratila sam se kući s obnovljenom duhovnom snagom i započela s punovremenom službom kao pionir septembra 1999. Uz pomoć Jehove, mog dragog supruga i skupštine koja mi pruža podršku, napadi depresije me ne lišavaju radosti.

Tokom ovih godina osetila sam koliko je Jehova nežan u naklonosti (Jakov 5:11). On vodi računa o svakom pojedincu iz njegovog naroda — ali naročito o onima s posebnim potrebama. Preko njegove organizacije dobila sam Prevod Svetog pisma Novi svet i još mnoga druga sredstva za proučavanje Biblije na Brajevom pismu. Uživam na kongresima i većim skupovima na znakovnom jeziku. Skupština me s puno ljubavi podržava pomoću taktilnog prevođenja, to jest znakovnog jezika koji ja pratim dodirujući prevodiočeve ruke, tako da sam u potpunosti uključena u sve sastanke. Uprkos dvostrukom oštećenju, pronašla sam sigurnost među Jehovinim narodom. Ne samo što primam već mogu i da dajem, a to mi pruža veliku radost (Dela apostolska 20:35).

Jedva čekam da mi se vrate sluh i vid u Jehovinom novom svetu. A do tada ja nisam jedna od najusamljenijih ljudi na svetu, naprotiv, imam svetsku porodicu od miliona duhovne braće i sestara. I sve to zahvaljujući Jehovi koji je obećao da me nikako neće ostaviti i nipošto me neće napustiti. Da, uprkos svim izazovima, ja mogu da kažem: „Jehova je moj pomoćnik; neću se bojati“ (Jevrejima 13:5, 6).

[Slika na 23. strani]

Razgovor na znakovnom jeziku dodirivanjem ruku

[Slika na 23. strani]

Danas s mojim suprugom Bilom