Zatvori u krizi

„Izgradnja novih zatvora da bi se rešilo pitanje kriminala slična je gradnji novog groblja da bi se rešio problem neke smrtonosne bolesti“ (ROBERT GANDŽI, STRUČNJAK U KAZNENO-POPRAVNOJ USTANOVI).

U SVETU gde politička korektnost često zataškava tamniju stranu realnosti imamo i blaže zamene za hladnu reč „zatvor“. Više nam se sviđaju izrazi „kazneni zavod“ ili „kazneno-popravni dom“, mesto gde se obezbeđuju „stručno obučavanje“ i „društvene službe“. Ipak, pogledajte ispod površine i videćete da se zatvori danas suočavaju sa ozbiljnim problemima kao što su ogromni troškovi čuvanja prestupnika iza rešetaka i sve veći jaz između cilja zatvaranja i stvarnih rezultata.

Neki dovode u pitanje delotvornost zatvora. Oni zapažaju da iako broj zatvorenika širom sveta prelazi osam miliona, u mnogim zemljama stopa zločina nije znatno smanjena. Štaviše, iako je veliki broj njih u zatvoru zbog kriminala u vezi s drogom, to što je droga lako dostupna na ulici još uvek predstavlja težak problem.

Bez obzira na to, mnogi zatvor smatraju odličnom kaznom. Kada je prestupnik pritvoren, tada izgleda kao da je udovoljeno pravdi. Revnost u stavljanju zločinaca iza rešetaka jedan novinar naziva „groznicom zatvaranja ljudi“.

Postoje četiri glavna razloga zašto se prestupnici šalju u zatvor: (1) da bi bili kažnjeni, (2) da bi se zaštitilo društvo, (3) da bi se sprečili budući zločini, i (4) da bi se rehabilitovali kriminalci na taj način što bi bili poučeni da po izlasku budu poslušni zakonu i produktivni. Osmotrimo da li zatvori postižu ove ciljeve.