Podzemne krasote Karlsbadskih pećina

POKRENI

Podzemne krasote Karlsbadskih pećina

Potpuni mrak i apsolutna tišina. To nas je sačekalo kada smo zašli duboko u špilje Nacionalnog parka Karlsbadske pećine u Nju Meksiku u SAD. Kad smo ušli u te pećine, pitali smo se: ’Kako li su nastale? Koliko su velike? Kakva li neobična obeležja skrivaju? Da li su bezbedne za istraživanje?‘

PRE obilaska ovih pećina, naša mala grupa je uživala u kampovanju i pešačenju po Nacionalnom parku Gvadalupe u jugozapadnom delu Teksasa. Tokom uspinjanja na Gvadalupe Pik, najvišu tačku Teksasa visoku 2 666 metara, zapazili smo brojne fosile koji kao da su izvezeni po stenama duž staze. Ovi fosili prema geolozima pružaju ključ za otkrivanje porekla Karlsbadskih pećina. Kako to?

Izgleda da su ovde nekada davno uspevale alge, sunđeri i mekušci. Celo to područje bilo je toplo zatvoreno more. Korali, glavno uporište današnjih grebena, bili su prilično retki. Neke egzotičnije vrste morskih životnih oblika bile su sada već izumrli trilobiti i amoniti. Mnogi amoniti su živeli u velikim spiralnim šupljim školjkama koje liče na današnje nautiluse. Bili smo tako oduševljeni što na našem putu vidimo te školjke utisnute u stenu!

Izgleda da su krečnjački grebeni nastali dok su se fosilni ostaci morskih životinja i drugi komadići taložili i zajedno stvrdnjavali. Pošto se morsko dno uleglo, taj kompleks grebena je narastao na preko 500 metara. Na kraju se more povuklo i grebeni su bili prekriveni debelim talogom. Mnogo kasnije tlo se izdiglo, talog erodirao, a grebeni su izronili kao planine. Međutim, kako su ovim uzdizanjem nastale Karlsbadske pećine?

Gas, voda, vazduh i kiselina

Dok prolazi kroz vazduh i zemlju, kišnica pokupi sa sobom i nešto ugljene kiseline. Ova slaba kiselina je očigledno odgovorna za postanak skoro svih krečnjačkih pećina u svetu. Međutim, prema geologu Karol Hil, ove pećine u gvadalupskim planinama izdubila je jedna mnogo jača kiselina.

Hilova navodi da se u rezervoarima nafte ispod krečnjačkih grebena formirao jedan gas bogat sumporom. Kada se stenovita masa počela izdizati, taj gas je prodirao u grebene, reagovao s vazduhom i svežom oksidiranom podzemnom vodom i tako je nastala sumporna kiselina. Ova jaka kiselina mogla je da rastvori velike količine krečnjačkih stena.

Dok su se planine izdizale, a gornja granica podzemne vode opadala, pećinski prostor se postepeno produbljivao. Prostrane pukotine i široke raspukline u Karlsbadskim pećinama međusobno su se spajale i stvorile ogroman lavirint. Ovde je na karti ucrtano oko 37 kilometara hodnika. Ali to nisu jedine podzemne dvorane u ovim planinama. Postoji ih još na stotine. Najveća poznata je Lečugija koja ima preko 160 kilometara dokumentovanih hodnika!

Pećinski nakit

Prilikom ulaska u Karlsbadske pećine lift nas je spustio 225 metara duboko, blizu Big Ruma. Ova ogromna jama prostire se na preko šest hektara. Njena tavanica je na nekim mestima visoka preko 30 metara. Ali, ono što nam je zapalo za oko bilo je to što su se na svakom koraku mogli videti široki nizovi prirodnog pećinskog nakita osvetljenog skrivenim osvetljenjem.

Ovaj nakit se nalazi tamo gde god voda ulazi u jame i isparava, dovodeći do taloženja krečnjaka. Tamo odakle voda stalno kaplje sa istog mesta s pećinske tavanice, stvara se tanana šuplja cev koja se i po nekoliko metara spušta prema dole. Ove takozvane cevi sode mogu se na kraju začepiti i pretvoriti u stalaktite nalik ledenicama. Viseći s nekih nagnutih tavanica, valovite draperije doprinose teatralnom izgledu pećinskih dvorana.

Tamo gde voda kaplje na pod nastaju stupci koji rastu uvis. Ovi stalagmiti mogu na kraju doći do tavanice te se možda spojiti sa stalaktitima i tako formirati stubove. Neki stalagmiti u Divovskoj dvorani izdižu se i preko 18 metara! Ukoliko voda kaplje u male šupljine, onda sićušni komadi stena bivaju jednako prekriveni glatkim krečnjakom i tako nastaju svetlucave pećinske perle. U nekim slučajevima nastaje još čudnovatiji nakit. U njih spadaju krhki grozdovi oštrih kristala poput igala, kao i uvijene crvolike cevi poznate kao heliktiti, koje rastu uvek u različitim pravcima.

Zureći u mnoge ogromne stalaktite pitali smo se da li ima ikakve opasnosti da padnu. Naš vodič nam je rekao da ne brinemo jer pećinski ukras retko otpada. Nadali smo se da će tako ostati i za vreme naše posete!

Pećinsko okruženje

Nakon obroka iznad zemlje, spustili smo se u pećine kroz njihov prirodan ulaz, to jest jednu otvorenu pećinu. Ulazni zid ukrašavaju crteži koje su Indijanci crtali po stenama.

Na ulazu smo osetili smrad izmeta slepog miša. Saznali smo da se pre skoro jedan vek ovaj izmet koristio kao đubrivo. Kasnije je sistem kofe i užeta, koji se koristio da bi se izvlačio taj izmet postao prvi lift koji je u pećine spuštao turiste i dizao ih iz njih. Izmet se nalazi i u jednom bočnom hodniku poznatom kao Pećina slepih miševa — u letnjikovcu za milione slepih miševa. U suton se na hiljade njih diže iz pećine i prolazi kroz ulaz.

Čuvari parka su nam objasnili da su pećine izuzetno osetljive. Ljudi koji ih posećuju mogu lako da ih oštete i zagade. Primera radi, samo dodirivanje pećinskog nakita može da ostavi masnoću na njihovoj površini te tako spreči daljnji rast i dovede do gubitka boje. Zato smo se mi držali ucrtane maršrute i nismo hteli da diramo pećinske formacije.

Kad smo izašli iz ovog skrovitog i čudesno lepog mesta, razmišljali smo da se vratimo u pećine i vidimo još ponešto. Voleli bismo da vidimo slepe miševe u letu dok uživaju u ovim pećinama mnogo duže nego turisti. Međutim, ipak su ljudi ti koji napuštaju ove pećine s dugotrajnim osećajem divljenja. (Priloženo)

[Slika na 26. strani]

Gore: stalaktiti kao luster

[Slika na 26. strani]

Dole: obilazak Big Ruma

[Izvor]

[Izvor slike na 25. strani]

[Izvor slike na 26. strani]

PROBUDITE SE!