Katedrale — spomenici Bogu ili ljudima?

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ FRANCUSKE

U MOSKVI se dogodila neka vrsta uskrsenja. Crkva Hrista Spasitelja, koju je 1931. Staljin sravnio sa zemljom, ponovo je izgrađena i sada njene zlatne kupole blistaju na ruskom nebu. U Evriju, blizu Pariza, radnici obavljaju završne radove na jedinoj katedrali u Francuskoj koja je izgrađena tokom 20. veka. Ovo se dešava samo nekoliko godina posle osveštenja katedrale Almudena u Madridu. Vrlo slična situacija je i u Njujorku gde postoji katedrala koja nosi ime Sveti Jovan božanski. Pošto je u izgradnji već više od 100 godina, često je nazivaju Sveti Jovan nedovršeni. I pored toga, to je jedna od najvećih katedrala na svetu jer pokriva površinu od preko 11 000 kvadratnih metara.

Širom hrišćanstva, ogromne katedrale dominiraju panoramom mnogih gradova. Za vernike, one su spomenik veri u Boga. Čak ih i oni koji ne veruju cene kao umetnička dela i klasične primere arhitektonske briljantnosti. Ipak, postojanje ovih složenih i često basnoslovno skupih mesta za obožavanje pokreće ozbiljna pitanja: zašto su i kako građene? Kojoj svrsi služe?

Šta je katedrala?

Posle Hristove smrti, njegovi učenici su se organizovali u skupštine od kojih su se mnoge sastajale u privatnim kućama (Filimonu 2). Decenijama su o ovim skupštinama brinule duhovne „starešine“ (Dela apostolska 20:17, 28; Jevrejima 13:17). Međutim, posle smrti apostola, nastupio je otpad od pravog hrišćanstva (Dela apostolska 20:29, 30). S vremenom se jedan broj starešina izdigao iznad ostalih i na njih se počelo gledati kao na biskupe koji su imali nadzor nad određenim brojem skupština — nešto na šta je Isus i upozorio (Matej 23:9-12). Reč „crkva“ koja se prvobitno odnosila na same hrišćane, tada se odnosila i na njihovo mesto obožavanja — na samu građevinu. Nije prošlo mnogo vremena i neki biskupi su težili ka tome da imaju crkve koje bi odgovarale njihovom rangu. Tako je skovan novi termin koji bi označavao biskupovu crkvu — katedrala.

Ovaj izraz dolazi od grčke reči katedra što znači „stolica“. Katedrala je tako bila tron biskupa, simbol njegove ovozemaljske moći. Iz svoje katedrale biskup je vladao nad jurisdikcijom, biskupijom.

„Doba katedrala“

Sabor u Nikeji je 325. godine zvanično priznao postavljanje biskupâ u gradovima. Pošto su sada imali podršku rimske države, biskupi su od vlasti često dobijali na poklon velike parcele zemljišta. Takođe su preuzimali mnoga paganska mesta za obožavanje. Kada je Rimsko carstvo propalo, crkvene strukture su  preživele i u srednjem veku postale dominantne. Taj period je ubrzo postao ono što francuski istoričar Žorž Dibi naziva „doba katedrala“.

Od 7. do 14. veka stanovništvo Evrope se utrostručilo. Ovaj demografski porast u prvom redu je koristio gradovima čiji se napredak pojačao. Shodno tome, najbogatiji episkopski gradovi bili su najpogodnija mesta za izgradnju kolosalnih katedrala. Zašto? Zato što su ovi veliki projekti mogli da uspeju samo na mestima gde je postojao neprestani priliv novca!

Još jedan faktor koji je podsticao na izgradnju katedrala bilo je popularno obožavanje Device Marije i religioznih relikvija. To je u 11. i 12. veku cvetalo kao nikada pre. Biskupi su širili takvo obožavanje i time povećavali popularnost svojih katedrala. U to vreme je naziv Notr-dam (Naša gospa) počeo da krasi katedrale u Francuskoj. „Koji grad joj nije posvetio crkvu, a često i katedralu?“ pita katolička enciklopedija Théo. Tako je katedrala Sent Etjen u Parizu bila posvećena Bogorodici. Katedrala Notr-dam u Šartru, u Francuskoj, postala je najistaknutije svetilište severne Evrope. „Ni jedna jedina figura — čak ni sam Hrist — nije toliko dominirala životima i mislima graditelja katedrala kao Devica Marija“, kaže knjiga The Horizon Book of Great Cathedrals.

„Izgradićemo tako veliku katedralu...“

Međutim, zašto su mnoge od ovih građevina bile tako velike? Već u četvrtom veku, katedrale u Triru (Nemačka) i Ženevi (Švajcarska) zauzimale su ogromnu površinu, uprkos relativno malom broju obožavalaca. U 11. veku stanovništvo Špajera u Nemačkoj nije moglo da popuni svoju ogromnu katedralu. Knjiga The Horizon Book of Great Cathedrals zaključuje da „veličina i raskoš [katedrala] otkrivaju priličan broj svetovnih poticaja“. Među njima je bio „arogantni ponos biskupa ili opata pod čijim pokroviteljstvom je trebalo graditi to zdanje“.

Tokom 12. i 13. veka katedrale su u proseku bile dugačke 100 metara, s ciljem da budu visoke koliko i dugačke. Među njima se ističu Vinčesterska katedrala u Engleskoj sa 169 metara dužine i milanska Duomo u Italiji sa 145 metara. „Izgradićemo tako veliku katedralu da će oni koji je vide završenu misliti da smo bili ludi“, izjavio je u Sevilji 1402. godine jedan službenik Španske crkve. U stvari, za katedralu u Sevilji se kaže da je sa svojim 56 metara visokim svodom druga u svetu po veličini. Zvonik katedrale u Strasburu u Francuskoj visok je 142 metra, što je jednako zgradi od 40 spratova. U 19. veku se toranj gotske katedrale Minster u Ulmu u Nemačkoj uzdizao do visine od 161 metra, što ga je činilo najvećim kamenim tornjem na svetu. „Nikakvi zahtevi za obožavanje ne opravdavaju takvu neumerenost gigantskih razmera“, izričit je istoričar Pjer de Kolombje.

Tokom 12. i 13. veka, zagovornici katedrala su iskoristili još jedan ’svetovni motiv‘ — gradski patriotizam. Encyclopædia Britannica kaže: „Gradovi su se međusobno nadmetali koji će izgraditi najveću katedralu.“ Gradski većnici, buržuji i esnafi, pretvorili su katedrale u simbole svoga grada.

Skupe i nekad i sad

Jedan pisac opisuje projekte izgradnje katedrala kao „finansijsko bure bez dna“. Kako su onda ove građevine — čije održavanje i danas iziskuje sve veće troškove — finansirane u prošlosti? U nekim slučajevima su prelati, kao što je Moris de Sili iz Pariza, plaćali za njih iz  sopstvenih džepova. Ponekad su državni vladari, kao što je bio kralj Haime I Aragonski, izmirivali račune. Međutim, katedrale su uglavnom finansirane od prihoda biskupije. Ovi prihodi su dolazili od feudalnih nameta i prihoda sa imanja. U stvari, biskupija Bolonja u Italiji posedovala je 2 000 imanja! Na to je još dolazio religiozni prihod od priloga, od oprosta greha i kazni za grehe. U Ruanu u Francuskoj, oni koji su kupovali pravo da tokom posta jedu mlečne proizvode, plaćali su za takozvani katedralin toranj od putera.

Pojedini donatori bili su posebno darežljivi i bili su počastvovani time da im lik bude sačuvan u vitražu na crkvenim prozorima i u skulpturama. Načelo anonimnog hrišćanskog davanja očigledno je bilo zaboravljeno (Matej 6:2). Bio je neophodan stalan priliv gotovine pošto su troškovi često premašivali procene. Onda nije čudo što je žar za prikupljanjem novca često vodio do pronevere i iznuđivanja. Na primer, optužba za jeres često je za sobom povlačila konfiskovanje nečije imovine. To je otvorilo put pljačkanju takozvanih jeretika poznatih kao Katari, i time se finansiralo nekoliko projekata izgradnje crkava. a

Suvišno je reći da je crkva stalno vršila pritisak kako bi novac uvek pristizao. Nije tačna tvrdnja nekih istoričara da su mase bile spontano pokrenute da grade takva zdanja. Istoričar Henri Kraus iznosi: „U jednoj tako duboko religioznoj eri kao što je bio srednji vek, građenje crkava ljudima nije bio glavni prioritet.“ Dakle, mnogi istoričari kritikuju crkvu zbog svoje ekstravagancije. Knjiga The Horizon Book of Great Cathedrals priznaje: „Novac koji je crkva potrošila na izgradnju mogao se iskoristiti da se nahrane gladni... ili za održavanje bolnica i škola. Zbog toga se može reći da su katedrale koštale stotine hiljada ljudskih života.“

Kako su građene

Katedrale su dokaz ljudske genijalnosti. Zaista je zapanjujuće kako su tako ogromna zdanja bila sagrađena pomoću primitivne tehnologije. Prvo su izrađeni detaljni planovi objekta. U kamenolomima su korišćeni šabloni kako bi se osigurala istovetnost dekorativnih detalja i tačna veličina kamenih blokova. Blokovi su pažljivo obeležavani da bi se označilo njihovo tačno mesto u građevini. Transport je bio užasno spor i skup, ali uprkos tome, prema francuskom istoričaru Žanu Žimpelu, ’Francuska je između 1050. i 1350. godine izvadila više kamena nego drevni Egipat‘.

Na samom gradilištu radnici su izvodili velike podvige koristeći tadašnju primitivnu opremu za dizanje — koture i čekrke, koje su često pokretali ljudi hodajući na drvenim suvačama. Matematičke formule koje koriste današnji inženjeri tada nisu bile poznate. Graditelji su morali da se oslanjaju na instinkt i iskustvo. Ne čudi što su se događale mnoge ozbiljne nezgode. Na primer, 1284. godine se ispostavilo da su svodovi katedrale u Boveu u Francuskoj bili preveliki i srušili su se. Međutim, inovacije kao što su potporni stubovi, potporni polulukovi, svodna rebra i šiljate kule, omogućili su graditeljima da dosegnu nove visine.

Izgradnja je trajala od oko 40 godina, što je bilo najbrže (Solzberi u Engleskoj), do nekoliko vekova. Neke, kao što su katedrale u Boveu i Strasburu u Francuskoj, nikada nisu završene.

’Greška u prioritetima‘

Ova ’prelepa i stoga skupa zdanja‘, kako se izrazio papa Honorije III, od početka su uzrokovala neslaganja. Unutar crkve su se podigli glasovi protiv gradnje i trošenja neverovatnih svota novca. Pjer  le Šantr, jedan prelat u katedrali Notr-dam u Parizu iz 13. veka, izjavio je: „Grešno je graditi crkve na način na koji se to danas radi.“

Katedrala u Evriju, da navedemo samo jednu, čak i danas izaziva oštre kritike. Kao što je izvešteno u francuskim novinama Le Monde, mnogi ljudi smatraju da su katedrale odraz ’greške u prioritetima‘ i da su crkve „morale da ulažu u ljude i jevanđelizaciju, a ne u kamenje i dekoraciju“.

Nema sumnje da su mnogi koji su učestvovali u izgradnji ovih ogromnih zdanja imali iskrenu ljubav prema Bogu. Takvi su bez sumnje imali „revnost za Boga“, ali to nije bilo „u skladu s tačnim spoznanjem“ (Rimljanima 10:2). Isus Hrist nikada nije zahtevao da njegovi sledbenici grade tako komplikovane domove za obožavanje. On se zalagao da pravi obožavaoci ’obožavaju duhom i istinom‘ (Jovan 4:21-24). Bez obzira na svoju lepotu, impozantne katedrale hrišćanskog sveta predstavljaju suprotnost ovom načelu. One možda jesu spomenici ljudima koji su ih izgradili, ali ne slave Boga.

[Fusnota]

[Slika na 13. strani]

Katedrala u Santjago de Komposteli (Španija)

[Slike na 15. strani]

Skroz gore: Ruža u vitražu na katedrali Notr-dam u Šartru (Francuska).

Iznad: detalj kamenoresca na katedrali Notr-dam u Parizu

[Slika na 15. strani]

Katedrala Notr-dam iz 12. veka u Parizu

[Slika na 15. strani]

Unutrašnjost katedrale Notr-dam u Amijenu. To je najveća religiozna građevina u Francuskoj sa svodovima visokim 43 metra