Roditelji su me napustili — ali me je Bog voleo

ISPRIČALA BERNADET FIN

Sa nepune četiri godine bila sam ostavljena u jedan samostan sa još tri moje starije sestre. Berdi koja je tada imala 12 godina, Filis 8 i Anamej 7, sećaju se kako sam nedeljama neprestano vrištala za roditeljima. Zašto smo tamo ostavljene?

ROĐENA sam 28. maja 1936. u velikoj katoličkoj porodici. Mi deca živeli smo zajedno sa roditeljima u jednoj maloj kući u Dankormiku, oblast Veksford (Irska). Bila sam osmo dete i jedan veliki krevet sam delila s još sedmoro starije braće i sestara. Brat i sestra koji su rođeni kasnije spavali su u fiokama toaletnog stočića.

Otac je bio marljivi radnik na farmi. Zarađivao je sasvim malo novca; zato smo oskudevali u hrani. Retko kad je majka uspela da moju stariju braću i sestre snabde s malo užine za školu. Na našu situaciju je neposredno uticalo siromaštvo u celoj Irskoj i nemilosrdna dominacija Katoličke crkve u to vreme.

Iako je porodica redovno posećivala crkvu, majka nije bila nešto mnogo zainteresovana za duhovne stvari. Moje sestre se, međutim, sećaju da su je viđale kako sedeći ispred kamina čita neku religioznu literaturu. Onda bi pokušavala da nam objasni nešto od onoga što je pročitala.

„Gde je moja mama?“

Nikada neću zaboraviti dan kada su me odveli u samostan. Roditelji su stajali u hodniku ozbiljno razgovarajući s jednom kaluđericom, a ja sam počela da se igram s nekim devojčicama, potpuno nesvesna tog razgovora. Iznenada sam se okrenula oko sebe i užasnula se, jer nigde nisam videla mamu i tatu. „Gde je moja mama?“ kriknula sam iz sveg glasa. Nedeljama sam tako vrištala, kao što sam već spomenula na početku.

Neku utehu sam našla u tome što su još tri moje sestre bile tu. Ali pošto su se nalazile u drugom delu samostana, nisam imala mnogo kontakta s njima. One su noću ostajale dva sata duže nego mi mlađe, i zato sam čekala budna dok ih ne bih čula kako odlaze u krevet. Onda bih se išunjala iz kreveta i popela se do vrha stepeništa da bi sestre mogle da mi mahnu. Svakog dana sam živela za taj dragoceni trenutak.

Izgleda da samostan nije podsticao na kontakt s roditeljima, pa smo zato retko viđale svoje. Ta otuđenost me je strašno pogađala. U stvari, tokom jedine posete mojih roditelja koje se sećam ja im nisam prišla, niti su oni prišli meni. Moje starije sestre, međutim, sećaju se da je bilo još nekih poseta.

S vremenom sam počela da na samostan gledam kao na svoju porodicu, na svoj dom, na svoj svet. Tokom 12 godina koliko sam živela tamo, samo dva puta sam se usudila da izađem van samostana. Te ekskurzije u obližnje selo bile su vrlo uzbudljive, jer smo viđale drveće i životinje. Inače, mi devojke nikada nismo videle kola, autobuse ili prodavnice, a kad je već o tome reč, retko kad smo viđale i muškarce, izuzev sveštenika.

 Život u samostanu

Život u samostanu je imao mnoge strane — neke pozitivne i mnoge negativne. Jedna vrlo fina mlada kaluđerica učila nas je o Bogu najbolje što je umela. Rekla nam je da je Bog otac pun ljubavi. To mi se dopalo i odlučila sam da od tog dana o Bogu razmišljam kao o svom ocu, jer me je on više voleo i bio bolji od mog pravog oca. Od tada sam se Bogu često obraćala jednostavnim, detinjim molitvama. Nedostajala mi je ta kaluđerica kada je otišla iz samostana.

Zahvalna sam za dobro osnovno obrazovanje koje sam dobila. Pa ipak, sećam se nekih koje smo nazivale „dnevne devojke“ i koje su uživale povlastice kada bi došle u samostan na poučavanje. One su bile iz bogatih porodica i kad bi došle mi smo morale da napustimo učionice. Kaluđerice su nas stalno podsećale da smo mi samo siročići i da treba da znamo gde nam je mesto.

U samostanu su postojala mnoga pravila. Neka su imala smisla, pa smo uglavnom mogli da shvatimo zašto ona postoje. Bilo je korisnih lekcija u vezi s ponašanjem, manirima itd. Nikada ih nisam zaboravila i koristile su mi celog života. Ali su neka pravila bila trivijalna i na izgled nepravedna, dok su druga bila zbunjujuća i poražavajuća. Jedno takvo pravilo iziskivalo je kaznu za mokrenje u krevetu; a jedno drugo za odlazak noću u toalet.

Jednog dana, dok sam išla uz stepenice, počela sam da razgovaram s devojčicom do mene. Jedna kaluđerica me je pozvala nazad i kaznila me zbog pričanja. Šta je bila kazna? Morala sam da ostanem u svojoj letnjoj haljini tokom cele žestoke irske zime! Bila sam bolešljiva devojčica i često sam bolovala od astme i upale krajnika. Ozbiljno sam se razbolela i dobila tuberkulozu (TBC), kao i mnoge devojčice u samostanu. Iako smo se nalazile u posebnoj spavaonici nismo dobile nikakvu medicinsku negu i neke su umrle, među njima i moja najbolja drugarica.

Neke od nas su bile užasno pretučene samo zbog nekih neznatnih narušavanja pravila. Tokom jednog javnog skupa posmatrale smo kako je kaluđerica tukla jednu devojčicu više od dva sata. Sve smo plakale. Naravno, moram da kažem da nisu sve kaluđerice bile tako zle. Ali ipak, ono što me još dan-danas zbunjuje jeste to kako iko može biti tako krajnje okrutan prema nezaštićenoj deci. Nikada to neću razumeti.

S vremenom su Berdi i Filis napustile samostan ostavljajući Anamej i mene. Nas dve smo jedna drugoj bile najvažnije na svetu. Anamej me je tešila pričama kako će jednoga dana naši roditelji doći i odvesti nas iz samostana na neko mesto gde nas kaluđerice nikada neće pronaći. Kada je Anamej napustila samostan, srce mi je skoro prepuklo. Ostala sam tamo još tri godine.

Učila sam kako da živim napolju

Bilo mi je zastrašujuće iskustvo kada sam u 16. godini napustila samostan. Ništa nisam znala o svetu van zidova samostana i stvarno je bilo zbunjujuće. Kada sam ušla u jedan autobus tražili su mi kartu, ali ja nisam imala pojma šta je to karta. Pošto ionako nisam imala novac, odmah su me izbacili iz autobusa, pa sam dalje morala da nastavim peške. Jednom drugom prilikom htela sam da se vozim autobusom, ali on nije došao. Nisam znala da treba da odem na autobusku stanicu.

Na kraju sam uz malo hrabrosti i blefiranja postepeno shvatila šta se očekuje od mene. Uspela sam da dobijem neki jednostavan posao, ali nakon što sam radila  nekoliko meseci odlučila sam da se vratim kući da vidim majku. Kući sam prvi put upoznala neku mlađu braću i sestre — do tada sam imala ukupno 14 braće i sestara. Pošto za mene nije bilo mesta da ostanem s njima, roditelji su sredili da se preselim u Vels da budem sa Anamej. Otac me je do tamo pratio, ali je onda odmah otputovao.

Praktično sam bila potpuno siromašna, ali sam nekako uspela da preživim. Kasnije sam se 1953. preselila u London, gde sam se pridružila Legiji Marije, jednoj dobrotvornoj organizaciji laika pri Rimokatoličkoj crkvi. Međutim, rad s njima me je samo razočarao, pošto sam očekivala neke duhovne aspekte u radu s takvim ljudima. Volela sam da razgovaram o duhovnim stvarima, ali je moj rad sa Legijom Marije bio svetovan i izgledalo je kao da nikada ne postoji vreme za duhovne razgovore.

Dok sam živela u Londonu upoznala sam Patrika koji je bio prijatelj moje braće. Zaljubili smo se i venčali se 1961. Naša prva dva deteta, Andžela i Stiven rodila su se tamo. Kasnije 1967. preselili smo se u Australiju gde se rodilo naše treće dete, Endru. Nastanili smo se u provincijskom gradu Bombali u Novom Južnom Velsu.

Napokon duhovna hrana

Ubrzo nakon našeg dolaska u Australiju, jedan mladić po imenu Bil Lojd posetio nas je u Bombali da bi razgovarao s nama o Bibliji. Bila sam ushićena što je na moja pitanja odgovarao direktno iz Biblije. Ali iako sam prepoznala zvuk istine u onome što je Bil pričao, mnogo sam se prepirala s njim da bih ga zadržala i čula još neka objašnjenja iz Biblije. Kasnije mi je Bil doneo Bibliju i neke časopise za čitanje.

Mnogo sam uživala u časopisima, ali me je šokiralo kad sam shvatila da ljudi koji ih objavljuju ne veruju u Trojstvo. Zato sam sakrila časopise da se ne bi desilo da se Patriku potkopa vera ako ih pročita. Odlučila sam da ih vratim Bilu kad sledeći put dođe, ali na njegovoj sledećoj poseti on mi je pokazao da je doktrina o tri osobe koje čine jedno božanstvo u direktnoj suprotnosti sa učenjima Biblije. Uskoro mi je bilo jasno da je Isus Božji sin, da ga je stvorio njegov Otac, Jehova Bog — znači imao je početak — i da je Otac veći od Isusa (Matej 16:16; Jovan 14:28; Kološanima 1:15; Otkrivenje 3:14).

Uskoro sam saznala da su druge stvari koje sam kao katolikinja naučila bile pogrešne. Na primer, Biblija ne naučava da ljudi imaju besmrtnu dušu ili da postoji vatreno mučenje u paklu (Propovednik 9:5, 10; Jezekilj 18:4). To saznanje mi je pružilo divno olakšanje! Jednog dana sam u kuhinji plesala od radosti što sam, napokon, pronašla Oca koga sam oduvek volela ali koga nikada nisam znala. Počela sam da zadovoljavam svoju duhovnu glad. Na moju daljnju radost, Patrik je osetio isto oduševljenje za ova novopronađena verovanja.

Bil nas je pozvao na kongres Jehovinih svedoka u Temori, jednom drugom provincijskom gradu. Iako je to bilo kilometrima daleko, rado smo prihvatili poziv i stigli u Temoru u petak predveče. U subotu ujutru u kongresnoj dvorani su se okupile grupe da bi išle u propovedanje od kuće do kuće. Patrik i ja smo bili uzbuđeni zbog toga, jer smo već neko vreme to želeli. Međutim, Bil je rekao da nećemo moći da učestvujemo u propovedanju jer još uvek oboje pušimo. Ipak, kada je Bil otišao Patrik i ja smo se pridružili jednoj drugoj grupi. Oni su pretpostavili da smo Svedoci i poveli su nas sa sobom.

 Uskoro smo saznali za zahteve iz Pisma koji su potrebni da bi se neko kvalifikovao za propovedanje dobre vesti (Matej 24:14). Konačno smo prestali s pušenjem i oboje smo simbolizovali svoje predanje Jehovi Bogu krštenjem u vodi oktobra 1968.

Ispiti naše vere

Kako smo rasli u spoznanju o Bibliji i u našem odnosu sa Jehovom, naša vera u Božja obećanja je postala čvrsto usidrena. Nakon nekog vremena Patrik je imenovan za starešinu u jednoj skupštini Jehovinih svedoka u Kanberi, glavnom gradu Australije. Dali smo sve od sebe da našu decu vaspitavamo u usmeravanju razmišljanja u skladu s Jehovinim, noseći se sa svim normalnim izazovima podizanja tinejdžera (Efešanima 6:4).

Nažalost, naš sin Stiv je u 18. godini poginuo u saobraćajnoj nesreći. Uprkos našem bolu, činjenica da je Stiv postao obožavalac Jehove bila je prava uteha za nas. Žudimo da ga vidimo ponovo kada Jehova bude uskrsavao one koji su u spomen-grobovima (Jovan 5:28, 29). Sledeće godine, 1982. pridružila sam se kćerki Andželi u punovremenoj službi i od tada sam stalno u toj službi. To što sam sa drugima delila biblijsku nadu pomoglo mi je da zadržim pozitivan pogled na život, i pomoglo mi je da olakšam bol u srcu. Na moju veliku radost, nedavno sam saznala da je moja sestra Anamej počela da proučava Bibliju s Jehovinim svedocima u Velsu.

Godine 1984. Patrik je dobio bolest koja je tada bila misteriozna. Kasnije je dijagnozirana kao sindrom hroničnog umora. Na kraju je morao da ostavi stalni svetovni posao, i prestao je služiti kao starešina. Na sreću, delimično se oporavio i sada ponovo služi kao naimenovani sluga u skupštini.

Moje rano detinjstvo poučilo me je disciplini i samopožrtvovanosti, i tome kako da živim jednostavnim životom i budem zadovoljna s malo stvari. Ali me je uvek zbunjivalo zašto smo nas 4 devojčice bile date u samostan, a ostalo 11-oro dece je ostalo kod kuće. Tešim sebe mišlju da su moji roditelji, koji su umrli godinama ranije, učinili najbolje pod okolnostima koje ja verovatno neću moći nikada da razumem. To su bila teška vremena i dovodila su do teških odluka. Uprkos tome, zahvalna sam roditeljima što su mi darovali život i što su se za mene brinuli najbolje što su umeli. Iznad svega, zahvalna sam Jehovi za njegovu očinsku brigu.

[Slika na 22. strani]

Kao mladenci

[Slika na 23. strani]

Kad su naša deca bila mala

[Slika na 23. strani]

Danas s Patrikom