Gledište Biblije

Da li je neispravno žaliti?

„NADALJE, BRAĆO, NE ŽELIMO DA BUDETE U NEZNANJU ŠTO SE TIČE ONIH KOJI ZASPU SMRTNIM SNOM; DA NE BISTE TUGOVALI KAO I OSTALI, KOJI NEMAJU NADU“ (1. SOLUNJANIMA 4:13).

BIBLIJA nudi nadu za umrle. Uskrsenja koja je činio Isus, kao i njegova učenja, ukazuju na jedno vreme kada će mrtvi biti vraćeni u život (Matej 22:23-33; Marko 5:35, 36, 41, 42; Luka 7:12-16). Kako ova nada treba da utiče na nas? Gore citirane reči apostola Pavla ukazuju na to da ova nada može biti utešna kada umre neko koga volimo.

Ako vam je umro neko koga volite, bez sumnje ste osećali emocionalnu bol koja prati takvu tragediju. Tereza, čiji je muž umro u 42. godini kratko nakon operacije srca, kaže: „Bio je to takav šok! Moj prvi osećaj je bio apsolutni strah. Zatim je usledila ogromna bol koja je postajala sve gora kako je vreme prolazilo. Puno sam plakala.“ Da li takve reakcije očituju nedostatak vere u Jehovino obećanje da će uskrsnuti mrtve? Da li Pavlove reči znače da je neispravno žaliti?

Biblijski primeri žaljenja

Odgovor na ta pitanja ćemo dobiti ako iz Biblije ispitamo primere onih koji su žalili. U mnogim izveštajima je smrt nekog člana uže porodice bila propraćena periodom žaljenja (Postanje 27:41; 50:7-10; Psalam 35:14). Osećanja povezana sa ovakvim žaljenjem često su veoma snažna.

Osmotrite kako su neki verni ljudi žalili zbog smrti voljene osobe. Na primer, Avraham je imao snažnu veru u to da Bog može uskrsnuti mrtve (Jevrejima 11:19). Čak i sa ovakvim uverenjem, kada mu je žena umrla, on je ’došao da ožali i oplače Saru‘ (Postanje 23:1, 2). Kada su Jakovljevi sinovi lagali i rekli mu da je njegov voljeni sin umro, Jakov ’razdre haljine svoje i... plakaše za sinom svojim‘ (Postanje 37:34, 35). Mnogo godina kasnije i sama pomisao na smrt njegovog dragog sina za Jakova je još uvek bila veoma bolna! (Postanje 42:36-38). Kralj David je takođe javno i puno žalio zbog smrti svoja dva sina Amnona i Avesaloma. Iako su obojica pričinjavala nevolju Davidu i njegovoj porodici, oni su još uvek bili njegovi sinovi i njihova smrt mu je donela veliku žalost (2. Samuilova 13:28-39; 18:33).

 Ponekad je cela izraelska nacija žalila, kao prilikom Mojsijeve smrti. U Ponovljenim zakonima 34:8 stoji da su Izraelci za njim plakali 30 dana.

Na kraju, tu je i primer Isusa Hrista. Njegov bliski prijatelj Lazar je umro. Kada je Isus video kako plaču Lazareve sestre Marta i Marija, a i njihovi prijatelji, on se ’duboko potresao u duhu i uznemirio se‘. Iako je znao da će za nekoliko trenutaka vratiti svog prijatelja u život, ipak mu „potekoše suze“. Isus je voleo svoje drage prijateljice Martu i Mariju. Dakle, bio je duboko potresen kada je video kako pate zbog smrti svog brata (Jovan 11:33-36).

Avraham, Jakov, David i Isus imali su snažnu veru u Jehovu i njegova obećanja, a ipak su žalili. Da li je njihovo žaljenje bilo znak duhovne slabosti? Da li je njihova tuga pokazatelj nedostatka vere u uskrsenje? Sasvim sigurno da nije! Žaljenje je potpuno normalna reakcija na smrt voljene osobe.

Zašto žalimo

Nikada Božja namera nije bila da ljudi umiru. Jehovina prvobitna namera, kao što je bila saopštena Adamu i Evi, bila je da zemlja bude pretvorena u predivan raj ispunjen srećnom ljudskom porodicom u kojoj se svi vole. Smrt bi usledila samo ako bi taj prvi par izabrao da bude neposlušan Jehovi (Postanje 1:28; 2:17). Nažalost, Adam i Eva su bili neposlušni i zbog neposlušnosti „smrt [se] proširila na sve ljude“ (Rimljanima 5:12; 6:23). Stoga je smrt okrutan neprijatelj koji nije trebalo da ikada postoji (1. Korinćanima 15:26).

Zato je sasvim razumna stvar što ta neprirodna smrt bliske osobe izaziva kod ljudi duboku emocionalnu bol. Smrt stvara ogromnu prazninu u njihovom životu. Na početku spomenuta udovica Tereza rekla je u vezi sa svojim mužem: „Sigurna sam da ću ga ponovo videti o uskrsenju, ali sada mi tako puno nedostaje. To je ono što stvarno boli.“ Smrt roditelja može nas podsetiti na sopstvenu smrtnost. Smrt mlade osobe je naročito tragična jer život nije proživljen u potpunosti (Isaija 38:10).

Da, smrt je neprirodna pojava. Bol koju ona stvara je nešto što se očekuje, i Jehova ne gleda na žaljenje kao na nedostatak vere u uskrsenje. Kao što to pokazuje primer Avrahama, Jakova, Davida, izraelske nacije i Isusa, spoljašnje pokazivanje boli u srcu nije znak da nam nedostaje duhovnost. a

Ipak, dok kao hrišćani nesumnjivo žalimo zbog smrti, mi ne tugujemo „kao i ostali, koji nemaju nadu“ (1. Solunjanima 4:13). Mi ne idemo u nerazumne krajnosti u žaljenju jer nismo zbunjeni u vezi sa stanjem mrtvih. Znamo da ne doživljavaju bol ili patnju, već da su u stanju poput dubokog, spokojnog sna (Propovednik 9:5; Marko 5:39; Jovan 11:11-14). Mi takođe imamo potpuno poverenje da će Isus, koji je „uskrsenje i život“, postupati po svom obećanju da vrati ’sve koji su u spomen-grobovima‘ (Jovan 5:28, 29; 11:24, 25).

Stoga, ako sada možda žalite, utešite se saznanjem da Jehova razume vašu bol. Neka ovo saznanje i vaša nada u uskrsenje ublaže žalost i pomognu vam da se izborite sa gubitkom.

[Fusnota]