Tisa — zašto se u Britaniji sadi na grobljima?

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ BRITANIJE

JEDAN sveštenik anglikanske crkve je 1656. napisao: „Naši preci su mnogo vodili računa o tome da se na crkvenom imanju očuvaju tise jer je trajno zeleno rastinje imalo simbolično značenje... besmrtnost duše.“ Tako kaže predanje. A šta kažu činjenice?

Povezivanje zimzelenog bilja s besmrtnošću potiče još od davnih vremena. U Velsu je predanje o ovakvoj simbolici tise vezano za drevna verovanja i običaje druida. U Engleskoj je davno pre hrišćanske ere tisa sađena na lokacijama paganskih hramova i na kraju ih je crkva prihvatila kao „sveti simbol“. Predanja teško izumiru, i iako nonkonformisti nisu sledili ovaj pravac, na današnjim grobljima u Britaniji još uvek se među florom nalaze i tise.

Šta Biblija kaže o besmrtnosti duše? Ona nigde ne povezuje reči „besmrtnost“ i „besmrtan“ sa dušom. Engleski nadbiskup od Jorka, u propovedi pod nazivom „Teološko razumevanje života i smrti“ (A Theological Understanding of Life and Death), naveo je razliku između „sirovih ideja o duši koja napušta telo“ i osnovne biblijske istine. „U našem telu ne postoji ništa što se na neki način odvaja kad mi umremo“, rekao je on.

Kakvo je drvo tisa?

Engleska tisa [Taxus baccata] je veličanstveno zimzeleno drvo koje raste sporo i dostiže visinu oko 10 metara. Mnoge od većih uzoraka u Britaniji su u stvari dva ili tri debla koja su međusobno srasla tako da je kora potpuno prikrila njihovo srastanje. Za jednu škotsku tisu, koja je opsega 17 metara, sada se zna da su to dva srasla drveta.

Tisa može da živi stotine godina — neki stručnjaci kažu i hiljade. Mnoge stare britanske tise su jedine preživele iz srednjovekovnih sela, i oko njih su nastale nove naseobine.

Zrelo semenje tise je prekriveno svetlocrvenom, mekom opnom u obliku šoljice, poznatom kao arilus. Ali ovo semenje, kao i iglice i kora ovog drveta, jeste otrovno i može biti pogubno po stoku koja pase u blizini. Nekada se smatralo da će u kući koja je ukrašena tisom neko umreti u porodici.

Tisovina je sitnozrna, nešto poput mahagonija. Srčika je narandžastocrvene boje i od nje se pravi čvrst nameštaj. Zbog toga što je tvrda i elastična, u srednjem veku se koristila za izradu dugačkih lukova koje su engleski strelci vešto koristili u ratovanju.

U Britaniji kao i u delovima Normandije kojom je nekad vladala Engleska, tisa je uobičajen prizor na starim crkvenim imanjima. Jedno crkveno imanje u Engleskoj diči se sa 99 tisa, međutim, taj broj je retkost. Obično su tise sađene po dve, jedna kod kapele — odakle pogrebna povorka kreće prema crkvi — a druga u blizini crkvenih vrata. Danas ovu stazu katkad obeležavaju dva reda potkresanih irskih tisa, pored drugih tisa sađenih kraj podignutih spomenika ili grobnica.

Međutim, ta navodna besmrtnost duše jeste paganska grčka doktrina vezana za Platonova učenja. Uskrsenje mrtvih u večni život na zemlji biće Božji dar čovečanstvu kad smrt bude uništena (Jovan 5:28, 29; Otkrivenje 21:4).

[Slika na 31. strani]

Hiljadu godina stara tisa na crkvenom imanju St. Endrju, Toteridž, Hertfordšir

[Slike na 31. strani]

Desno: živobojni arilusi — ali otrovni plodovi

Skroz desno: potkresane irske tise na crkvenom imanju St. Lorens, Litl Stanmor, Midlseks