Borba sa neopisivom tragedijom

ISPRIČAO DŽEJMS ĐARANO

Postati baka ili deda jeste jedna od najvećih radosti u životu. S puno iščekivanja moja supruga Viki i ja smo čekali rođenje našeg prvog unučeta. Naša ćerka Tereza i njen suprug Džonatan očekivali su bebu početkom oktobra 2000. Nismo mogli ni pretpostaviti da ćemo se suočiti s neopisivom tragedijom.

SUPRUGA i ja smo zajedno s našim sinom i snahom otišli na odmor u subotu 23. septembra. Otišli smo da se nađemo s još nekim rođacima i da provedemo nedelju dana na primorju u Severnoj Karolini. Tereza i Džonatan su odlučili da ne idu s nama na odmor zato što je ona bila u devetom mesecu trudnoće, a to je bio i dug put — oko 11 sati putovanja od naše kuće u Ohaju.

Hteli smo da odložimo naš odmor, ali Tereza je insistirala na tome da idemo. Uveravala nas je da će s njom biti sve u redu. Osim toga, njen doktor je smatrao da će trudnoća verovatno trajati do kraja termina, a očekivani termin je bio par nedelja kasnije.

Te srede, 27. septembra 2000, bio je jedan lep dan koji me je podsetio na to zašto naša porodica proteklih nekoliko godina odlučuje da ide na odmor u taj kraj. Nismo bili ni svesni da će se pred kraj tog dana naš život drastično promeniti.

„Tereza je nestala“

Te večeri me je nazvao moj brat iz Ohaja. Oklevao je da mi kaže nešto i bio je jako nervozan. Na kraju je izustio: „Tereza je nestala!“ Angažovana je policija jer su događaji povezani s njenim nestankom bili sumnjivi. Kada se Džonatan to popodne vratio kući zatekao je otključana ulazna vrata. Terezin doručak je još uvek bio na stolu, a njena tašnica je stajala iza. Još nešto je bilo čudno: njene cipele — jedine koje su joj odgovarale u devetom mesecu trudnoće — i dalje su bile kod vrata.

Džonatan je zvao kući oko 9.30 ujutru. Tereza mu je kazala da ju je nazvala jedna žena koja želi da dođe i pogleda auto koji su prodavali. Trebalo je da Tereza posle toga ode da obavi neke poslove. Džonatan je zvao kući u vreme ručka, ali je nije mogao dobiti. Tokom popodneva je i dalje zvao, ali se još uvek niko nije javljao. Kada je došao kući oko 4.15 po podne, primetio je da nema auta. Nazvao je bolnicu misleći da je Tereza možda dobila trudove. Nije bila tamo. Takođe je nazvao neke rođake, ali  niko je nije video. Bio je van sebe, te je pozvao policiju. Oko 6.00 po podne policija je pronašla auto nedaleko od njihove kuće. Ali Tereze i dalje nije bilo.

Mi smo tamo u Severnoj Karolini bili preneraženi ovim vestima. Supruga i ja smo zajedno sa sinom i njegovom ženom spakovali stvari i uputili se kući. Bilo je to dugo, napeto putovanje. Putovali smo noću i stigli u Ohajo sutra ujutru.

Preokret

U međuvremenu su Džonatan, neki rođaci, bliski prijatelji i drugi sarađivali s policijom u traganju za Terezom, radeći čak i noću. Traganje je trajalo pet mučnih dana. Konačno je u ponedeljak 2. oktobra došlo do preokreta. Tada je policija pronašla odakle je bio telefonski poziv koji je Tereza primila u sredu ujutru. Jedna žena koja je živela samo nekoliko blokova dalje zvala je s mobilnog telefona.

Posle ispitivanja te žene, policija je bila sumnjičava. Kasnije te večeri policija se vratila u kuću te žene. Ali dok su prilazili vratima začuli su pucanj. Provalili su u kuću i pronašli je mrtvu. Pucala je u sebe. Na njihovo iznenađenje, pronašli su novorođenog dečačića u jednoj sobi na spratu. Neverovatno je što je on spavao sve vreme tokom tog meteža!

Ali još uvek nije bilo ni traga od Tereze. Narednih nekoliko sati policija je pretraživala kuću ne bi li pronašla bilo kakav dokaz da je bila tu. Pretraživanje se završilo u utorak u ranim jutarnjim satima u garaži. Tamo su u jednom plitkom grobu pronašli Terezino telo. Islednik je kasnije utvrdio da je bila udarcem onesvešćena, a zatim joj je pucano u leđa. Odmah je umrla, a nakon toga joj je beba izvađena iz materice. Kad sad razmišljam o tome osećam izvesnu meru olakšanja, jer znam da nije patila.

Beba je odvezena u bolnicu gde je utvrđeno da je odličnog zdravlja — bez ijedne ogrebotine! Jedan obavezni test DNK potvrdio je da je to zaista naš unuk. Džonatan mu je dao ime koje su on i Tereza izabrali — Oskar Gavin. Posle kratkog boravka u bolnici naš unuk, težak 3 kilograma i 950 grama, predat je u naručje svom ocu u četvrtak 5. oktobra. Bili smo ushićeni što imamo unuka, ali rečima se ne može opisati koliko smo bili očajni zbog toga što nema Tereze da ga uzme u naručje.

Reagovanje ljudi u našoj sredini

Moja porodica i ja smo bili ganuti do suza podrškom koja nam je pružena — u mnogim slučajevima od ljudi koje nikad nismo sreli. Tokom dana kada nismo znali gde je Tereza stotine njih je dobrovoljno pomagalo u traganju. Mnogi su poklanjali novac. Nekoliko lokalnih prodavnica kancelarijskog pribora besplatno je napravilo hiljade letaka. A dobrovoljci su raznosili letke kilometrima oko Terezine kuće.

Jedna naša hrišćanska sestra radi za jednog advokata u našem mestu i kada mu je ispričala našu situaciju on se ponudio da pomogne. Prihvatili smo njegovu ponudu i to se pokazalo kao ogroman blagoslov. Pomogao nam je u odnosima s medijima kao i u izvesnim pravnim pitanjima koja su se pojavila. Osim toga, preporučio nam je dva privatna detektiva koja su nam mnogo pomogla u ovom slučaju. Zaista nas je dirnula njihova istinska briga za nas.

Kada smo dobili našeg unuka natrag ta podrška je bila još veća. Nekoliko prodavnica prehrambene robe poslalo je hranu i kućne potrepštine. Mnogi su poklonili odeću za Oskara, kao i pelene za jednokratnu upotrebu, hranu za bebe i igračke. Dobili smo mnogo više nego što bi Oskaru ikada trebalo, pa smo višak dali porodiljskom odeljenju u lokalnoj bolnici. Pošto su mediji objavili tu priču, primili smo hiljade dopisnica i pisama — ne samo iz našeg mesta nego iz skoro celog sveta.

Ta podrška je naročito bila vidljiva prilikom komemoracije povodom Terezine smrti koja je održana u nedelju 8. oktobra.  Znali smo da će mnogi ljudi želeti da prisustvuju, ali odaziv je premašio naša očekivanja. Učinjene su pripreme da se koristi sala jedne srednje škole, i bila je ispunjena s više od 1 400 osoba. Prisustvovali su članovi porodice, prijatelji, policijski službenici, gradonačelnik i drugi iz našeg mesta. Takođe su tu bili i novinari, a lokalna televizijska stanica je snimala govor koji je takođe istovremeno bio emitovan i preko Interneta. Pored toga, stotine ljudi je stajalo u školskom holu ili su se tiskali napolju pod kišobranima na hladnoj kiši slušajući preko povezanih zvučnika. Govor je pružio ogromno svedočanstvo o našim biblijskim verovanjima.

Nakon toga je stotine ljudi strpljivo čekalo u redu da nam izjavi saučešće. Stajali smo skoro tri sata, grleći sve one koji su došli i izražavajući im zahvalnost zato što su tu. Posle komemoracije jedan hotel je ljubazno obezbedio obrok za preko 300 članova naše porodice, bliskih prijatelja i drugih koji su nam pomagali da ponovo dobijemo našeg unuka.

Ne možemo u potpunosti izraziti koliko cenimo ono što su ljudi — uglavnom nepoznati — učinili da bi nam pomogli. Ovo iskustvo je doprinelo da budemo odlučniji nego ikad da u potpunosti učestvujemo u hrišćanskoj službi, jer ima mnogo ljudi dobrog srca do kojih želimo doći s dobrom vešću o Božjem Kraljevstvu (Matej 24:14).

Kako je skupština reagovala

Od početka ove teške kušnje bili smo okruženi stalnom podrškom naše hrišćanske braće i sestara. Ta, kako se činilo beskrajna podrška dolazila je iz naše skupštine kao i iz okolnih skupština Jehovinih svedoka.

Čak i pre nego što smo stigli kući iz Severne Karoline, starešine iz naše skupštine su pomogle da se organizuje potraga za Terezom. Mnoga naša braća i sestre su odsustvovali s posla da bi se pridružili u traganju. Neki su rekli svojim poslodavcima da žele da uzmu neplaćeno, ali u nekim slučajevima poslodavci su im dali slobodne dane i normalnu platu. Tokom dana kada smo tražili Terezu, neka naša duhovna braća su bila s Džonatanom da ne bi bio sam. Mnogo braće i sestara je jednostavno dolazilo i spremalo našu kuću. Drugi su pomagali oko pripremanja hrane za dobrovoljce i odgovarali na telefonske pozive.

Oko šest nedelja posle Terezine smrti moja supruga i Džonatan su se suočili sa užasnim izazovom — da spakuju Terezine stvari i očiste kuću. Džonatan više nije mogao živeti u kući gde su bili on i Tereza, te je odlučio da je proda. Pakovanje Terezinih ličnih stvari je bilo bolno — sve ih je podsećalo na nju i na to koliko im nedostaje. Ali i tu su nam naša  braća i sestre pritekli u pomoć. Pomogli su da se njene stvari stave u kutije i čak su izvršili neke potrebne popravke na kući da bi je spremili za prodaju.

Što je najvažnije, naša braća i sestre su nam pružali duhovnu i emocionalnu podršku. Zvali su nas i posećivali da bi nas ohrabrili. Mnogi su slali dirljive dopisnice i pisma. Ta podrška puna ljubavi je trajala ne samo prvih nekoliko dana i nedelja, već mesecima.

Mnoga naša braća i sestre su nas zamolili da im se obratimo kad god nam je potreban neko samo da nas sasluša, a mi smo i prihvatili tu njihovu ljubaznu ponudu. Tako je utešno kad možeš podeliti svoja osećanja s prijateljima koje voliš i u koje imaš poverenja! Zaista, oni su svojim primerom potvrdili reči biblijske poslovice: „Prijatelj u svako vreme ljubi, a u nevolji se bratom pokazuje“ (Poslovice 17:17; 18:24).

Kako je to uticalo na našu porodicu

Moram priznati da mojoj porodici i meni nije lako da se pomirimo s tim da je Tereza ubijena. To je zaista promenilo naš život. Ima trenutaka kada sam ljut zbog toga što nije tu sa mnom. Nedostaje mi njen zagrljaj i poljubac.

Moja supruga je bila izuzetno bliska s Terezom. Nije bilo dana kada nisu bar popričale jedna s drugom. Provele su nebrojeno mnogo sati razgovarajući o Terezinoj trudnoći. Zajedno su uređivale dečju sobu.

Viki opisuje kako se oseća: „Ima tako puno stvari koje mi nedostaju. Nedostaje mi da idem u službu propovedanja s njom. Nedostaju mi naše zajedničke kupovine. Najviše me boli što je ne vidim s njenom bebom — to mi slama srce. Znam koliko je volela Oskara još dok se nije rodio. Znala je da će imati dečaka. Kada sam napravila jedan prekrivač za bebu i dala joj ga, napisala mi je sledeće pisamce:

’Draga mama,

Puno ti hvala za prelep prekrivač za bebu. Zaista cenim sav trud koji si uložila u to. Želim da ti još jednom zahvalim za svu pomoć i ohrabrenje koje mi pružaš tokom jednog od najtežih perioda mog života. Uvek ću se toga sećati i biću ti zahvalna. Čula sam da kad jednog dana odrasteš onda shvatiš da ti je najbolji prijatelj tvoja mama. Zato svakodnevno zahvaljujem Jehovi zbog toga što mi nije trebalo puno vremena da to shvatim. Uvek ću te voleti.‘“

Takođe je bilo tako bolno posmatrati kroz šta sve prolazi naš zet. Dok je Oskar bio u bolnici, Džonatan se suočio s jednom od najtežih stvari koje je morao da uradi. Pošto je odlučio da se privremeno preseli kod nas, morao je da prenese dečju sobu koju su on i Tereza napravili u njihovoj kući. Spakovao je drvenog konjića za ljuljanje, dečji krevetac i punjene životinjice i doneo ih kod nas u kuću.

Šta nam pomaže da izdržimo

Kada izgubite nekog koga volite na jedan tako tragičan način, pojave se mnoga zbunjujuća pitanja i emocije. Bilo je prilika kada sam kao hrišćanski starešina nastojao da utešim druge koji su se borili sa sličnim pitanjima i osećanjima i da im pomognem. Ali kada si ti taj koji je ožalošćen, emocije mogu zamagliti jasno razmišljanje.

Na primer, znajući u kom stanju je Tereza i to da ćemo mi biti odsutni nedelju dana, molio sam se Jehovi da je čuva. Kada je pronađena ubijena, moram priznati da sam se odmah pitao zašto moje molitve nisu uslišene. Naravno, znam da Jehova ne garantuje da će čudom štititi svakog svog slugu. I dalje sam se molio za razumevanje. Utešilo me je saznanje da Jehova štiti svoj narod u duhovnom smislu — to jest, da pruža ono što nam je potrebno da bismo sačuvali svoj odnos s njim. Ta vrsta zaštite je najvažnija jer se ona tiče naše večne budućnosti. U tom smislu, Jehova jeste štitio Terezu; ona mu je verno služila sve do svoje smrti. Pronašao sam mir u saznanju da su njeni budući izgledi na život u njegovim brižnim rukama.

 Mnogo biblijskih stihova je posebno utešno. Evo nekih koji mi pomažu da izdržim:

’Biće uskrsenje i pravednika i nepravednika‘ (Dela 24:15). Već dugo verujem u biblijsko obećanje o uskrsenju u zemaljskom raju, ali sada mi je ta nada još stvarnija. Samo saznanje da ću moći ponovo da zagrlim Terezu daje mi snagu da izdržim svaki dan.

’Jehova nije Bog mrtvih, nego živih, jer su njemu svi oni živi‘ (Luka 20:37, 38). Mnogo je utešno znati da su mrtvi koji će jednog dana biti uskrsnuti, već sada „živi“ za Jehovu. Tako je s njegovog gledišta naša draga Tereza i te kako živa.

Viki bi želela da podeli s vama neke biblijske stihove koji nju posebno jačaju:

„’Nemoguće je da Bog laže‘ (Jevrejima 6:18; Titu 1:2). Pošto Jehova ne može da laže, znam da će ispuniti svoje obećanje o uskrsenju mrtvih.

„’Ne čudite se tome, jer dolazi čas u koji će svi koji su u spomen-grobovima čuti njegov glas [Isusov] i izaći će‘ (Jovan 5:28, 29). Reč ’spomen-grob‘ ukazuje na to da je Tereza u Jehovinom sećanju sve dok je njegov Sin, Isus Hrist, ne uskrsne. Znam da nema bezbednijeg mesta za nju nego da bude u Jehovinom savršenom sećanju.

„’U svemu molitvom i usrdnim moljenjem zajedno sa zahvaljivanjem obznanite svoje molbe Bogu; i Božji mir koji prevazilazi svaku misao čuvaće vaša srca i vaše misaone snage posredstvom Hrista Isusa‘ (Filipljanima 4:6, 7). Posebno se molim za Jehovin duh da me ojača. Kada sam zaista uznemirena obratim se Jehovi i kažem mu: ’Treba mi više tvoga duha‘, i on mi pomaže tokom sledećeg dana. Ponekad ne mogu čak ni da sročim reči, ali mi on daje snage da idem dalje.“

Jehova nam zaista pomaže da izdržimo ovu neopisivu tragediju. Ah, još uvek smo žalosni zbog naše drage Tereze. Ne očekujemo da će naša žalost biti potpuno izbrisana sve dok je u Jehovinom novom svetu ponovo ne zagrlimo. U međuvremenu, odlučniji smo više nego ikada da verno služimo Jehovi. Džonatan je odlučan da uradi sve što može da bi odgajio Oskara da voli Jehovu i da mu služi, a Viki i ja ćemo mu pomagati na svaki mogući način. Naša najiskrenija želja je da budemo u Božjem novom svetu, da dočekamo Terezu i upoznamo je s njenim sinom kog nije imala priliku da drži u naručju.

[Slika na 19. strani]

Naša ćerka Tereza sluša otkucaje srca svoje bebe

[Slike na stranama 20, 21]

Osetili smo veliku podršku prilikom komemoracije

[Slika na 23. strani]

S mojoj ženom Viki na Terezinom venčanju

[Slika na 23. strani]

Naš unuk Oskar