Koreni mržnje

MRŽNJA se javlja rano u ljudskoj istoriji. Biblijski izveštaj iz Postanja 4:8 kaže: „Kad behu u polju Kajin skoči na Avelja, brata svoga, i ubi ga.“ „A zašto ga je ubio?“, postavlja pitanje biblijski pisac Jovan. „Zato što su njegova dela bila zla, a dela njegovog brata pravedna“ (1. Jovanova 3:12). Avelj je nastradao zbog najučestalijeg uzroka mržnje — ljubomore. „Ljubomora razbesni čoveka“, kažu Poslovice 6:34. I danas ljubomora zbog društvenog položaja, bogatstva, sredstava i drugih prednosti i dalje okreće ljude jedne protiv drugih.

Neznanje i strah

Ljubomora je samo jedan od mnogih uzroka mržnje. Često se mržnja raspiruje neznanjem i strahom. „Pre nego što sam naučio da mrzim, naučio sam da se plašim“, rekao je mladi član jedne nasilne rasističke grupe. Takav strah je najčešće ukorenjen u neznanju. The World Book Encyclopedia navodi da su ljudi koji imaju predrasude skloni da gaje mišljenja „kojih se drže bez obzira na raspoložive dokaze... Osobe s predrasudama teže da izvrću, iskrivljuju ili čak odbacuju činjenice koje se sukobljavaju s njihovim unapred formiranim mišljenjem“.

Odakle potiču takva mišljenja? Jedna informaciona služba sa Interneta navodi: „Istorija je odgovorna  za mnoge kulturne stereotipe, ali je za puno toga čemu naginjemo odgovorno naše poreklo.“

U Sjedinjenim Državama, primera radi, trgovina robljem je za sobom ostavila napetost između mnogih belaca i ljudi afričkog porekla — napetost koja traje još i dan-danas. Često se negativna rasna gledišta prenose s roditelja na decu. Jedan rasista koji je belac otvoreno priznaje da je na taj način razvio negativna rasna osećanja, a da „nije imao nikakvog kontakta s crncima“.

Zatim tu su i oni koji jednostavno veruju da drugačiji ljudi nisu dobri ljudi. Ovo mišljenje može biti zasnovano na samo jednom neprijatnom susretu s nekim druge rase ili kulture. Oni iz toga izvlače preuveličane zaključke kako svi pripadnici te rase odnosno kulture imaju takve nepoželjne osobine.

Dok je netrpeljivost kod pojedinca sama po sebi dovoljno odvratna, u slučaju da zahvati celu naciju može biti pogubna. Verovanje da su neka nacionalnost, boja kože, odnosno kultura ili jezik bolji od drugih može da pothranjuje netrpeljivost i ksenofobiju (prezir prema svakome ili svačemu što je strano). Takva netrpeljivost se tokom 20. veka često ispoljavala u vidu nasilja.

Zanimljivo je što mržnja i netrpeljivost ne moraju biti vezani za boju kože ili nacionalnost. Istraživač Klark Makoli sa Univerziteta u Pensilvaniji piše da „proizvoljna podela osoba na dve grupe, čak i bacanjem novčića, jeste dovoljan povod da se kod njih pojavi veća naklonost prema grupi kojoj su pripali“. Jedna učiteljica trećeg razreda prikazala je to kada je kao deo svog čuvenog  eksperimenta podelila razred na dve grupe — decu s plavim očima i decu s braon očima. Za kratko vreme se razvilo neprijateljstvo između te dve grupe. Čak i tako trivijalna stvar kao što je navijanje za isti tim može dovesti do nasilnih sukoba.

Zašto tako puno nasilja?

Ali zašto se ovakvo neprijateljstvo često ispoljava nasilnim putem? Istraživači se ozbiljno bave ovom problematikom i još uvek nude samo teorije. Klark Makoli je sastavio obimnu bibliografiju na području istraživanja ljudskog nasilja i agresivnosti. On citira jednu studiju koja ukazuje da je „nasilni kriminal vezan za vođenje i dobijanje ratova“. Istraživači su otkrili da „države koje su učestvovale u Prvom i Drugom svetskom ratu, naročito države koje su bile na pobedničkoj strani u tim ratovima, pokazuju porast slučajeva ubistva nakon završetka rata“. Prema Bibliji, mi živimo u eri ratova (Matej 24:6). Da nisu možda ovi ratovi u nekom smislu doprineli porastu i drugih vidova nasilja?

Drugi istraživači traže biološko objašnjenje za agresivno ponašanje. Jedna istraživačka studija je pokušala da poveže neke vidove agresije s „niskim nivoom serotonina u mozgu“. Još jedna popularna hipoteza je da je agresivnost prikrivena u našim genima. „Veliki deo [mržnje] može čak biti utkan u našu građu“, obrazlagao je jedan politikolog.

Sama Biblija kaže da su nesavršeni ljudi rođeni s lošim osobinama i nedostacima (Postanje 6:5; Ponovljeni zakoni 32:5). Ove reči se posve razumljivo odnose na sve ljude. Međutim, nerazumna mržnja prema drugima nije svojstvena svim ljudima. To je nešto što su oni naučili. Zato je dobro poznati psiholog Gordon V. Olport primetio da bebe daju „malo... znakova destruktivnih nagona... beba je optimistična, otvorena na gotovo svaku vrstu stimulansa, pristupačna skoro svim vrstama ličnosti“. Ovakva zapažanja dokazuju da se agresivnost, predrasude i mržnja prvenstveno uče! Oni koji druge uče da mrze, agresivno iskorišćavaju očiglednu čovekovu mogućnost da nauči mrzeti.

Trovanje umova

U prvom redu tu su vođe različitih grupa punih mržnje prema drugima kao što su neonacistički skinhedsi i Kju Kluks Klan. Ove grupe često vrbuju prijemčive omladince iz nesređenih porodica. Ti mladi koji se osećaju nesigurno i manje vredno možda osećaju kako im te grupe pružaju osećaj pripadnosti.

Internet je naročito moćno sredstvo koje neki koriste da bi pothranjivali mržnju. Prema jednoj nedavnoj evidenciji, moguće je da na Internetu ima čak i 1 000 Web-sajtova koji šire mržnju. Časopis The Economist citira vlasnika jednog Web-sajta o mržnji kako se hvali: „Internet nam pruža mogućnost da pažnju stotina hiljada ljudi skrenemo na naše gledište.“ Na njegovom Web-sajtu nalazi se i „Dečja strana“.

 Kada tinejdžeri surfuju tražeći muziku, onda naiđu na sajtove za skidanje muzike koja odiše mržnjom. Takva muzika je obično glasna i nasilna s rečima punim snažnih rasističkih poruka. Ovi Web-sajtovi omogućavaju veze sa skupinama informacija, prostorima za ćaskanje ili drugim Web-sajtovima koji unapređuju mržnju.

Neki Web-sajtovi o mržnji nude posebne delove u kojima su igrice i druge aktivnosti za mlade. Jedan neonacistički Web-sajt pokušava da koristi Bibliju kako bi opravdao rasizam i antisemitizam. Ta grupa je takođe napravila jednu stranu s ukrštenim rečima u kojoj su rasistički komentari. Šta je cilj ovoga? „Da pomognemo mladim belcima da shvate našu borbu.“

Međutim, nisu svi koji šire mržnju umobolni ekstremisti. Jedan sociolog koji je pisao o nedavnim sukobima na Balkanu, rekao je o nekim uglednim piscima i onima koji utiču na javno mnjenje: „Zaprepastio sam se kad sam video da [oni] usvajaju stil koji zadovoljava niske porive njihovih zemljaka, raspiruje njihovu vatrenu mržnju, zaslepljuje rasuđivanje navodeći ih da ni na jedno ponašanje ne gledaju kao na nešto što je tabu... i falsifikujući realnost.“

U pogledu ovoga ne treba prevideti ni ulogu sveštenstva. U svojoj knjizi Holy Hatred: Religious Conflicts of the ’90’s, Džejms A. Hot navodi sledeće šokantno zapažanje: „Jedna velika ironija 1990-ih je da je religija — navodno izvor dobrote i ljudske brige — bila prvi i najvažniji činilac koji je doveo do mržnje, rata i terorizma.“

Stoga se vidi da ima mnogo uzroka mržnje i da su oni složeni. Da li to znači da čovečanstvo nema načina da izbegne ponavljanje ludosti iz svoje mržnjom ispunjene istorije? Postoji li išta što čovek može učiniti na ličnom planu ili u globalu kako bi se prevazišli nesporazumi, neznanje i strah koji rađaju mržnju?

[Istaknuti tekst na 6. strani]

Predrasude i mržnja se uče.

[Slika na stranama 4, 5]

Nismo se rodili sa...

...osećanjima mržnje i netrpeljivosti

[Slika na 7. strani]

Grupe koje šire mržnju koriste Internet za vrbovanje mladih

[Slika na 7. strani]

Religija često raspiruje sukobe

[Izvor]

AP Photo