Svetski problem

„Samoubistvo je ozbiljan problem javne zdravstvene službe“ (Dejvid Sačer, načelnik sanitetske službe SAD, 1999).

OVO je prvi put u istoriji da je neki načelnik sanitetske službe Sjedinjenih Država pomenuo samoubistvo kao javni problem. Sada u toj zemlji više ljudi izvrši samoubistvo nego što bude ubijeno. Nije ni čudo što je Senat SAD objavio da će prevencija samoubistva biti jedan od državnih prioriteta.

Međutim, broj samoubistava u Sjedinjenim Državama, koji je 1997. godine iznosio 11,4 na 100 000 stanovnika, manji je od globalnog broja koji je 2000. godine objavila Svetska zdravstvena organizacija gde je od 100 000 stanovnika 16 izvršilo samoubistvo. Broj samoubistava širom sveta u poslednjih 45 godina porastao je za 60 posto! Sada u jednoj jedinoj godini, oko milion ljudi širom sveta sebi oduzme život. To znači da se otprilike svakih 40 sekundi desi jedno samoubistvo!

Međutim, statistički podaci ne mogu ispričati celu priču. Članovi porodica u mnogim slučajevima poriču da je u slučaju nečije smrti u pitanju bilo samoubistvo. Štaviše, procenjuje se da na svako izvršeno samoubistvo dolazi od 10 do 25 pokušaja. Jedno istraživanje je otkrilo da je 27 posto srednjoškolaca u Sjedinjenim Državama priznalo da je tokom prethodne godine ozbiljno razmišljalo o samoubistvu; 8 posto od te ispitane grupe reklo je da je pokušalo samoubistvo. Druge studije su otkrile da je od 5 do 15 posto odraslog stanovništva katkad razmišljalo o samoubistvu.

Kulturne razlike

Ljudi na samoubistvo gledaju veoma različito. Neki ga smatraju zločinom, drugi kukavičlukom, a neki pak časnim izvinjenjem za neku grešku. Neki ga čak smatraju plemenitim načinom da se podupre neka ideja. Otkud ta različita gledišta? Kultura igra važnu ulogu. U stvari, The Harvard Mental Health Letter navodi da kultura čak može „povećati verovatnoću samoubistva“.

Pogledajte jednu zemlju u centralnoj Evropi — Mađarsku. Dr Zoltan Rimer govori o tamošnjoj visokoj stopi samoubistva kao o mađarskoj „tužnoj ’tradiciji‘“. Bela Buda, direktor Mađarskog nacionalnog instituta za zdravlje, zabeležio je da Mađari izvrše samoubistvo veoma lako, praktično iz bilo kog razloga. Prema Budinim rečima, uobičajena reakcija je „on ima rak — i zna kako da okonča to stanje“.

U Indiji je nekada postojao religiozni običaj da se udovica sama baci na pogrebnu lomaču svog supruga. Iako je ovaj običaj odavno zabranjen, ipak još uvek nije sasvim iščezao. Kada je jedna žena navodno izvršila samoubistvo na ovaj način, mnogi meštani su veličali ovu tragediju. Kako navodi India Today, u toj oblasti Indije „na lomači svog muža spalilo se skoro 25 žena za isto toliko godina“.

Značajno je pomenuti da je u Japanu broj žrtava samoubistva tri puta veći od broja žrtava u saobraćajnim nesrećama! „Japanska tradicionalna kultura koja nikada nije osuđivala samoubistvo, poznata je po jednom opšteprihvaćenom i veoma ritualnom obliku probadanja svoje utrobe (sepuku ili harakiri)“, navodi Japan — An Illustrated Encyclopedia.

 U svojoj knjizi Bushido—The Soul of Japan, Inazo Nitobe, koji je kasnije postao zamenik generalnog sekretara Društva naroda, objasnio je ovu kulturnu opčinjenost smrću. On je napisao: „Kao pronalazak iz srednjeg veka, [sepuku] je bio postupak kojim su ratnici mogli da okaju svoja zlodela, da se izvine za greške, speru sramotu, iskupe se kod svojih prijatelja ili dokažu svoju iskrenost.“ Iako je ovaj ritualan vid samoubistva uopšte uzev stvar prošlosti, nekolicina mu i dalje pribegava zbog društvenog uticaja.

S druge strane, u hrišćanskom svetu samoubistvo se dugo smatralo zločinom. Rimokatolička crkva je do šestog i sedmog veka ekskomunicirala one koji su počinili samoubistvo i odbila pogrebne obrede za njih. U nekim mestima je religiozna strast rađala čudne običaje vezane za samoubice — kao što su vešanje mrtvih tela i čak probadanje kolca kroz srce.

Paradoksalno je to što su oni koji su pokušali da izvrše samoubistvo mogli navući na sebe smrtnu kaznu. Jedan Englez iz 19. veka bio je obešen jer je pokušao samoubistvo prerezivanjem grkljana. Tako su vlasti dovršile ono što on nije uspeo. Iako se kazna zbog pokušaja samoubistva menjala s godinama, ipak je tek 1961. godine Britanski parlament objavio da samoubistvo i pokušaj samoubistva nisu više zločini. U Irskoj je to bio zločin sve do 1993.

Danas neki pisci promovišu samoubistvo kao jednu od opcija. Jedna knjiga iz 1991. koja govori o pomoći pri samoubistvu onima koji boluju od neke smrtonosne bolesti predložila je neke načine kako okončati život. Kasnije je jedan poveći broj ljudi koji nisu bili smrtno bolesni koristio neku od ovih preporučenih metoda.

Da li je izlaz iz problema zaista u samoubistvu? Ili postoje dobri razlozi da čovek nastavi da živi? Pre nego što obradimo ova pitanja, istražimo prvo šta dovodi do samoubistva.

[Istaknuti tekst na 4. strani]

U jednoj jedinoj godini, oko milion ljudi širom sveta sebi oduzme život. To znači da se skoro svakih 40 sekundi desi jedno samoubistvo!