Priče o veri iz istorijskog zatvora

Širom sveta, dobrovoljci među Jehovinim svedocima posećuju kaznene ustanove da bi pomagali zatvorenicima koji iskreno žele da se približe Bogu. Već više od 20 godina, uspešno sprovodimo jedan takav biblijski obrazovni program u saveznoj kaznenoj ustanovi u Atlanti (Džordžija, SAD). Proučavati Bibliju u zatvoru predstavlja izazov. Kao dobrovoljne sluge, dolazimo u kontakt s pljačkašima banaka, ucenjivačima, ubicama, narko-dilerima, prevarantima i seksualnim napasnicima. Kako smo pomogli nekima od njih?

 PRE svega, možda bi vas zanimalo da saznate kako i kada su Jehovini svedoci prvi put kročili u ovaj zatvor. Bilo je to 4. jula 1918. Grupa od osam istaknutih hrišćanskih slugu sprovedena je uz 15 granitnih stepenika ove savezne kaznene ustanove. Sledila se uobičajena praksa tog vremena i bili su vezani lisicama za „lance oko struka“ i sa okovima na nogama. Novopridošlice su bili duhovno kvalifikovani ljudi koji su predvodili Međunarodne istraživače Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati. Ti ljudi nisu mogli ni da pretpostave da će se za manje od godinu dana utvrditi da su bili zatvoreni zbog jako velike greške suda. U martu 1919, osmorica Svedoka sišli su niz one iste zatvorske stepenice, bez okova i slobodni. Vlasti su odlučile da odustanu od gonjenja i kasnije su ih oslobodili optužbe. a

Tokom boravka u zatvoru u Atlanti, ovi hrišćani su vodili razrede za proučavanje Biblije. Jedan od osmorice zatvorenika, A. H. Makmilan, kasnije je rekao da je zamenik upravnika u početku bio neprijateljski nastrojen, ali na kraju je bio podstaknut da kaže: „Ti časovi koje imate tamo [sa zatvorenicima] su predivni!“

Danas, više od 80 godine kasnije, produktivni razredi za proučavanje Biblije još uvek ostavljaju trajan pečat na pojedince u tom istom zatvoru. U nekoliko navrata zatvorski zvaničnici su izabrali članove našeg tima za neka posebna priznanja ili počasne nagrade. Uspešnosti obrazovnih programa Jehovinih svedoka dat je publicitet i u jednom nacionalnom biltenu, Volunteer Today, koji objavljuju američko Ministarstvo pravde i Savezni biro za zatvore.

Jedna od koristi programa za proučavanje Biblije sa zatvorenicima jeste izvanredno poboljšanje njihovog ponašanja. Kao rezultat toga, neki su ranije otpušteni iz zatvora. Cinični posmatrači mogu misliti da osuđenici proučavaju Bibliju s nama samo zbog toga. Premda je to bilo tako u nekoliko slučajeva, naše iskustvo je često pokazalo suprotno. Uvek iznova bivamo ganuti kada saznamo da naši studenti zadržavaju dobro hrišćansko ponašanje mnogo godina nakon što su izašli iz zatvora. Slede samo neka od mnogih iskustava koja smo doživeli iza visokih zidova ove istorijske ustanove.

Zatvorenici imigranti pronalaze nadu

Početkom 1980-ih, mi koji smo propovedali u ovoj kaznenoj ustanovi u Atlanti radovali smo se prednosti da pomognemo mnogim zatvorenicima koji su imigranti. Neke promene su bile izvanredne.

Raul b je započeo kao stvarno opasan zatvorenik. On i njegov prijatelj su bili profesionalni kriminalci i odsluživali su kaznu zbog ubistva. Prema rečima skupštinskih starešina koji su im pomagali, oni su bili izrazito nasilni. Raul je imao smrtne neprijatelje. Jedan čovek se zakleo da će ga ubiti, a Raul se zakleo da će i on njemu učiniti to isto. Raul je bio prestravljen kada je njegov zakleti neprijatelj bio prebačen u Atlantu. Izgledalo je da je bilo samo pitanje vremena kada će se putevi ove dvojice dugogodišnjih neprijatelja ukrstiti, u dvorištu, trpezariji ili u delu zgrade s ćelijama. Međutim, nakon što je proučavao Bibliju s Jehovinim svedocima, Raul je drastično promenio način razmišljanja, ponašanja i izgled. Kada su u zatvorskom dvorištu dva čoveka konačno prošla jedan pored drugog, Raulov zakleti neprijatelj ga čak nije ni prepoznao! Do krvavog sukoba koji je izgledao neizbežan, nikada nije došlo.

Kada je Raul odlučio da svoje predanje Bogu simbolizuje krštenjem, trebalo je pronaći nešto adekvatno u čemu će se  krstiti. Zatvorski kapelan je priskočio u pomoć i nabavio je jedan crni mrtvački sanduk koji će poslužiti kao bazen za krštenje. Sanduk je do vrha bio napunjen vodom. Ali izgledalo je da je Raul veći od sanduka. Tako su dvojica starešina morali da rade zajedno kako bi bili sigurni da je Raul potpuno podronjen, kako to Biblija zahteva (Luka 3:21, fusnota u NW). Raul je danas slobodan čovek koji i dalje služi kao revan hrišćanski sluga.

Godine 1987, svetom se pronela vest da je, zbog odluke da se mnogi zatvorenici imigranti deportuju, u zatvoru došlo do rušilačkog i žestokog divljanja. Bili su uzeti taoci. Međutim, malo ljudi je znalo za priče o hrabrim zatvorenicima imigrantima koji su svoje živote stavili na kocku, jer su odbili da se pridruže razornoj i nasilnoj pobuni. To su bili studenti naših razreda za proučavanje Biblije. Ti ljudi, kojima nekada nije trebalo mnogo da se na smrt potuku, ostali su neutralni — nisu bili deo nasilja i vandalizma. Kakvo ubedljivo svedočanstvo da Biblija ima moć da čak i brutalne kriminalce promeni u miroljubive hrišćane! (Jevrejima 4:12).

Pronalaženje oproštenja

Džejmsovo iskustvo bilo je još jedno nezaboravno iskustvo. On je bio Jehovin svedok ali je sebi dozvolio da duhovno oslabi. Podlegao je iskušenju i počinio je prevaru u banci. Bio je isključen iz hrišćanske skupštine i zatvoren u saveznoj kaznenoj ustanovi u Atlanti. Kasnije nam je rekao: „To je bila ubedljivo najniža tačka do koje sam došao u svom životu.“

Život u zatvoru je bio težak. „Patio sam od strašnih osećanja izolovanosti i očaja“, priseća se Džejms. Međutim, to što je bio zatvoren u skučenoj zatvorskoj ćeliji navelo ga je da se ozbiljno preispita. To je opisao na sledeći način: „Ono što me je  u zatvoru najviše bolelo nije bila neprijatna situacija u kojoj sam se našao, već način na koji sam izneverio svog nebeskog Oca.“ Posle nekoliko meseci, jedan od zatvorenika koji je proučavao Bibliju sa Svedocima volonterima, prišao je Džejmsu i pozvao ga da prisustvuje časovima za proučavanje Biblije. Posramljen, Džejms je u prvih mah odbio. Ali mladić je bio uporan i Džejms je na kraju prisustvovao jednom nedeljnom sastanku.

Duboko ga je dirnulo to što je video kako Svedoci koji vode razred pokazuju brižnu ljubav prema zatvorenicima. Kasnije ga je još nešto impresioniralo. Zbog prethodnih iskustava, Džejms je mislio da su svi religiozni dobrovoljci dobro plaćeni za svoj rad sa zatvorenicima. Ali na njegovo iznenađenje, saznao je da Svedoci nisu ispostavljali nikakve račune niti su primali novac za svoje usluge (Matej 10:8).

Džejms je počeo željno da iščekuje sastanke. Uvideo je da su braća koja su vodila te sastanke bila ljubazna i ohrabrujuća. Jedan starešina je naročito ostavio utisak na njega. „Brojao sam dane do njegove sledeće posete“, priseća se Džejms, „zato što je istinu iz Božje Reči oživeo, a njegov duh je bio zarazan. Pomogao mi je da shvatim koliko je važno da analiziram ono što čitam iz Biblije da bih shvatio pravi smisao poruke — da bih je stvarno učinio svojom svojinom i, što je još važnije, da bih razvio Hristov um.“

Džejmsu je bilo teško da poveruje da Bog može da mu oprosti greške. Šta mu je pomoglo? „Božje oproštenje odražavalo se u načinu na koji su se ti verni i samopožrtvovani ljudi ophodili s nama. c Jedna  stvar je postala veoma jasna: uprkos mojim strašnim gresima, brat nikada nije ostavljao ni najmanji utisak da mi Bog ne može oprostiti. Jehova me nikada nije napustio. On je video moje iskreno pokajanje i moje odbacivanje tako budalastog i nepoštenog puta, i bogato me je blagoslovio.“ Naravno, Džejms je bio ponovo primljen u hrišćansku skupštinu. Iz zatvora je pušten pre otprilike deset godina i ostao je aktivan i revan. Na radost svoje supruge i porodice, sada je sluga pomoćnik i nedavno je održao svoje prvo javno predavanje.

Pronalaženje puta

Džonija smo upoznali početkom 1990-ih. Njegova porodica je imala nekih kontakata s Jehovinim svedocima, ali niko u porodici nije bio duhovno jak tokom Džonijevog odrastanja kada mu je bilo potrebno duhovno i moralno vođstvo. Džoni se otisnuo u svet kriminala. Osuđen je i poslat da odsluži kaznu u jednom zatvoru blizu kaznene ustanove u Atlanti. Tokom boravka u zatvoru, saznao je za naše razrede za proučavanje Biblije i odlučio je da prisustvuje.

Džoni je u početku jedva čitao. Međutim, bio je toliko željan da usvoji više spoznanja o Jehovi i Isusu Hristu, da je rešio da nauči dobro da čita (Jovan 17:3). Naši razredi za proučavanje često su pomagali zatvorenicima u tom pogledu, naročito kada su uključivali razumevanje pročitanog štiva i javno čitanje. Džoni se na svojim studijima toliko trudio da su njegovi drugovi, koji su takođe proučavali Bibliju, na njega počeli da gledaju kao na primer toga kako treba da izgleda jedan student Biblije.

Mnogo meseci kasnije, Džoni je prebačen u saveznu ustanovu u Taladegi (Alabama), da bi prisustvovao jednom od njenih obrazovnih programa o zavisnosti od droge. Po dolasku se brzo priključio hrišćanskim sastancima Jehovinih svedoka koji su se tamo održavali. Bio je aktivan sve dok konačno nije oslobođen. I kada je došao taj srećni dan, Džoni nije gubio vreme, već je odmah stupio u kontakt sa Svedocima u njegovom malom rodnom gradu. Bio je srdačno primljen i nastavio je da proučava i da duhovno napreduje.

Džonijev entuzijazam i ljubav prema biblijskoj istini podstakli su i njegovu majku da se više uključi u skupštinske aktivnosti. On joj je veliki izvor snage i praktične pomoći. Nedavno se krstio u znak predanja Jehovi Bogu i aktivan je u hrišćanskoj službi.

Obilna žetva

Tokom protekle dve decenije, više od 40 zatvorenika u kaznenoj ustanovi u Atlanti dobilo je pomoć da postanu Jehovini svedoci, a više od 90 drugih zatvorenika takođe je izvuklo korist iz sedmičnih biblijskih studija. Drugi zatvorenici su se krstili kada su oslobođeni iz zatvora ili kada su premešteni u druge zatvore.

Mi koji iz nedelje u nedelju posećujemo ovaj istorijski zatvor da bismo pomogli zatvorenicima koji se stvarno kaju, zahvalni smo što služimo u ovoj jedinstvenoj hrišćanskoj službi (Dela apostolska 3:19; 2. Korinćanima 7:8-13). U mračnom okruženju kula s naoružanim policajcima, stražarima, električnim kapijama i sjajnim namotajima bodljikave žice, bili smo ispunjeni radošću i čuđenjem dok smo posmatrali kako kriminalci menjaju svoj život i postaju čestiti građani i verni obožavaoci Boga (1. Korinćanima 6:9-11). — Priloženo.

[Fusnote]

[Okvir/Slike na stranama 20, 21]

’Ugostili ste neke od mojih najboljih prijatelja‘

U APRILU 1983, Frederik V. Franc, koji je tada služio u Vodećem telu Jehovinih svedoka, posetio je kaznenu ustanovu u Atlanti u Sjedinjenim Državama. Jedva je čekao da poseti baš taj zatvor. Kad je ušao u zgradu, glasno je rekao stražaru koji je sedeo za stolom u hodniku: „Želim da znate da ste vi ovde ugostili neke od mojih najboljih prijatelja!“ Blago rečeno, stražar je izgledao zbunjeno. O čemu je Franc govorio?

Džozef F. Raterford i sedam njegovih saradnika bili su 64 godine ranije lažno optuženi zbog zavere. Raterford i Franc su kasnije postali bliski prijatelji i saradnici. Sada, posle više od 40 godina od Raterfordove smrti, Franc — koji je i sam tada imao oko 90 godina — bio je srećan što može da poseti mesto na kojem su njegovi prijatelji bili zatvoreni pre tako mnogo godina. Nema sumnje da je razmišljao o onome što su Raterford i njegovi saradnici uradili unutar tih zidina. Šta je to bilo?

Ubrzo nakon što su Raterford i njegovi saradnici stigli, zamenik upravnika im je rekao: „Daćemo vam nešto da radite. Onda, šta možete da radite?“

„Zameniče“, odgovorio je A. H. Makmilan, jedan od osmorice, „ja u svom životu osim propovedanja ništa drugo nisam radio. Imate li ovde tako nešto?“

„Ne, gospodine! Zbog toga ste ovde i odmah da vam kažem da ovde nema nikakvog propovedanja.“

Otada je prošlo nekoliko sedmica. Od svih zatvorenika se zahtevalo da nedeljom prisustvuju službi u kapeli, a oni koji su želeli mogli su posle toga da ostanu i na nedeljnoj školi. Njih osmorica su rešili da osnuju sopstveni razred za proučavanje Biblije koji su naizmenično vodili. „Neki znatiželjnici su počeli da dolaze, a posle ih je dolazilo još više“, objasnio je kasnije Raterford. Uskoro je mala grupa od 8 narasla na 90!

Kako su zatvorenici reagovali na ovaj razred za proučavanje Biblije? Jedan od njih je rekao: „Imam sedamdeset i dve godine, i morao sam da odem iza rešetaka da bih čuo istinu. Zato mi je drago što sam bio poslat u zatvor.“ Drugi je primetio: „Kazna mi uskoro ističe i žao mi je što moram da odem... Možete li mi reći gde mogu da pronađem ljude kao što ste vi kada odem odavde?“

Noć pre nego što su njih osmorica bili oslobođeni, primili su dirljivo pismo od jednog mladića koji je prisustvovao njihovom razredu. On je napisao: „Želim da znate da ste u meni podstakli želju da budem bolji, vredniji čovek, ako tako nešto uopšte može postati od leša koji je toliko prljav i truo kao što sam ja... Slab sam, vrlo slab, ja to najbolje znam, ali trudiću se i boriti, ako bude potrebno i sa samim sobom, da bi ovo seme koje ste posejali donelo potpuni plod, kako bih mogao da pomognem ne samo sebi, već i onima oko mene. Sve ovo može zvučati čudno, jer dolazi od čoveka kao što sam ja, ali duboko, sasvim duboko u svom srcu ja stojim iza ovoga, iza svake reči.“

Danas, posle više od 80 godina, Jehovini svedoci još uvek seju seme biblijske istine u kaznenoj ustanovi u Atlanti — kao i u mnogim drugim zatvorima (1. Korinćanima 3:6, 7).