Kolporteri — knjižare na nogama

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ FRANCUSKE

POD kupolom Žanri Glasije, na vrhu skijaškog centra Dežalp na jugoistoku Francuske, pre nekoliko godina je otvoren jedan mali „muzej“. Među izloženim statuama od leda bila je i statua kolportera u čast jedne zastarele planinske trgovine.

Vekovima su kolporteri išli od pijace do pijace i od kuće do kuće nudeći robu koju su nosili (francuska reč je porter) oko svog vrata (francuski kol). Većina ljudi danas nikada nije čula za njih. Oni koji su čuli možda ih zamišljaju kao sitne trgovce raznih đakonija. U stvarnosti, kolporteri su nam ostavili nasleđe koje sve do danas utiče na živote miliona ljudi.

Pogled izbliza na kolporterski rad

Daleko od toga da su bili neki bednici, mnogi kolporteri su bili izuzetno organizovani trgovci koji su uz pomoć raširenih mreža po Evropi raznosili najnoviju robu. Međutim, nisu svi kolporteri nudili svoju robu za materijalni dobitak. Neki su to činili da bi širili svoja verovanja i ubeđenja. Neki su tako izgubili čak živote.

Izgleda da je rad kolportera započeo negde krajem srednjeg veka. Prvi kolporteri su živeli na Alpima, Pirinejima i Škotskoj visoravni. Mnogi su bili poljoprivrednici koji bi nakon završetka žetve krenuli putem putujućih trgovaca.

Francuz po imenu Žan Gravije bio je jedan od tih putujućih trgovaca. On je sa svojom porodicom živeo u planinskom kraju zvanom La Grav u 16. veku. Nesumnjivo zbog neproduktivnosti svojih njiva, on se odazvao na potražnju gradskog stanovništva po dolinama za proizvodima s planina — kao što su drvo, koža, vuna i so. Kolporteri poput Gravijea donosili su ove proizvode u grad i razmenjivali ih za galanterijsku robu, češljeve,  naočare, knjige, lekove, duvan i razne gravure. Onda bi te stvari prodavali bilo gradskom stanovništvu bilo seljanima koji žive daleko od neke radnje. Neki kolporteri su prelazili i do 20 kilometara dnevno! Dok su bili odsutni, rođaci su brinuli o njihovim njivama i porodicama.

Međutim, Gravije nije bio samo prodavac đakonija. Izveštaji pokazuju da je bio dužnik izvesnog štampara po imenu Benva Rigo. To pokazuje da je Gravije, poput mnogih drugih kolportera, prodavao i knjige. U to vreme je Evropa prolazila kroz renesansu i posao prodavanja knjiga je cvetao. Između 1500. i 1600, u Evropi je proizvedeno od 140 do 200 miliona knjiga. Četvrtina ih je izdata u Francuskoj. Lion, privredna prestonica zemlje smeštena u podnožju Alpa, bio je vodeći centar evropskog izdavaštva i najistaknutiji izdavač knjiga na francuskom. Gravije je stoga imao veliku isporuku za svoju trgovinu. Ali dok su ljudi poput Gravijea prodavali knjige čisto radi zarade, pojavila se još jedna vrsta kolportera koji su raznosili knjige isključivo iz verskih razloga.

’Krijumčari vere‘

Pojavom štamparskih presa, ljudi su postali strasni čitači religioznih knjiga, brošura i traktata. Biblija je prvo štampana na latinskom, a onda na narodnim jezicima. U Nemačkoj su odštampani milioni primeraka, a kolporteri su ih brzo distribuisali ljudima koji su živeli u seoskim predelima. Međutim, nije se svakome dopalo ovakvo distribuisanje.

Godine 1525, francuski parlament je zabranio prevođenje Biblije na francuski, a naredne godine i posedovanje Biblije na govornom jeziku. Uprkos tome, štampalo se na hiljade Biblija i zahvaljujući odlučnim kolporterima krijumčarilo širom Francuske. Jedan od njih je bio i mladi čovek po imenu Pjer Šapo. Uhapšen je 1546. i pogubljen.

Na kraju je 1551. godine katolička Francuska zauzela čvrst stav i zabranila prodaju knjiga kolporterima, budući da su „tajno“ nosili knjige koje su „dolazile iz Ženeve“, to jest od protestanata. Međutim, to nije zaustavilo ovaj trend. Biblije su na sve moguće načine stizale u Francusku. Pošto su često bile male, skrivane su u buradima za vino s lažnim dnom, u buradima za kestenje ili u spremištima brodova. Jedan hrabri čovek po imenu Denis Le Ver uhapšen je dok je prenosio bure puno Biblija. I on je pogubljen. Jedan neprijateljski raspoložen katolik iz tog doba, priznao je da  je zbog njih, „za kratko vreme Francuska bila puna Novog zaveta na francuskom“.

Ti ’krijumčari vere‘, kako ih jedan pisac naziva, tokom 16. veka su živeli u stalnoj opasnosti. Mnogi kolporteri su bili uhapšeni, poslani u zatvor ili na galije, prognani ili mučeni do smrti. Neki su bili spaljeni zajedno sa svojim knjigama. Istorija otkriva samo neka od njihovih imena, ali, zahvaljujući velikom mnoštvu tih hrabrih osoba većina protestantskih domaćinstava je mogla nabaviti Bibliju.

Pokretne knjižare

Tokom 17. veka katolička crkva je običnom narodu i dalje zabranjivala pristup Bibliji. Ona je vernicima davala knjige o satima i knjige o životima svetaca — što je sve samo bedna zamena! a Za razliku od njih, Jansenisti, katolici koji su imali „jeretičke“ stavove, zalagali su se za čitanje Svetog pisma. Tako su kolporteri učestvovali u distribuisanju tada nedavno završenog prevoda Grčkih spisa („Novog zaveta“) od Le Mastr de Sasija.

U isto vreme se u kolporterovom ruksaku počela pojavljivati i jedna nova jeftina forma literature. Uz pomoć tih knjiga su mnogi Francuzi naučili da čitaju, one su ih obrazovale i zabavljale sve dok nisu iščezle u 19. veku. Francuzi su ih zvali bibliotek blu, ili plava biblioteka, zbog boje korica. U Engleskoj su to bile knjižice priča i pesama; u Španiji su se zvale plijegos de kordel. One su sadržavale priče o srednjovekovnim vitezovima, folkloru, životima svetaca i tako dalje. Kao što se može i zamisliti, kolporteri su bili željno iščekivani, bilo da su poput onih s Pirineja dolazili leti, ili su kao oni s Dofine dolazili zimi.

 Zanimljivo je što su kolporteri služili potrebama i obrazovanih i neobrazovanih. Jedna studija iz 18. veka o seljanima iz oblasti Guine na jugozapadu Francuske sadrži sledeće zapažanje: „Tokom dugih zimskih večeri, [seljani] u krugu svog domaćinstva pola sata čitaju o životima svetaca ili neko poglavlje iz Biblije... Kad nema ništa drugo, oni čitaju... plavu biblioteku i druge koještarije koje kolporteri svake godine donose u ovaj seoski kraj.“ Međutim, Biblija je bila izuzetno popularna i mogla se naći čak i na skromnim farmama.

Organizovana mreža

Mreže kolportera su bile razvijene u francuskim i austrijskim Alpima, Pirinejima i u Normandiji na severozapadu Francuske. Samo s Dofina kolporteri su kontrolisali četvrtinu prodaje knjiga u južnoj Evropi. „Prodaju knjiga u Španiji i Portugalu, kao i mnogim gradovima u Italiji, drže Francuzi, iz istog sela... s Dofina“, izjavio je jedan tadašnji prodavac knjiga iz Ženeve.

Pored činjenice što su kolporteri bili „aktivni, marljivi i izuzetno trezveni ljudi“, oni su bili uspešni zahvaljujući privrženosti članovima porodice, svom selu i religiji. Mnogi od njih su bili protestanti koji su održavali vezu s onima koji su izgnani tokom progonstava. Rođaci, zemljaci i istovernici su tako obrazovali efikasne mreže širom Evrope. Primera radi, porodica Gravije je imala prodajnu mrežu knjiga koja se proširila po Francuskoj, Španiji i Italiji. Druge mreže su doprle čak do Persije i američkog kontinenta.

Oživljavanje kolporterstva

Industrijska revolucija u 19. veku zadala je smrtan udarac porodičnom kolporterstvu koje je generacijama poslovalo. Međutim, stvaranje biblijskih društava pokrenulo je distribuisanje Biblija kao nikada pre. Međutim, katolička crkva se i dalje protivila distribuisanju Biblija. Sve do kraja 1800-ih, biblijski kolporteri su bili maltretirani i proganjani. Uprkos tome, oni su u periodu od 1804. do 1909. samo u Francuskoj distribuisali šest miliona primeraka cele Biblije ili njenih delova.

Delo poučavanja ljudi o Bibliji daleko od toga da je završeno. Godine 1881. časopis Sionska Kula stražara i Glasnik Hristove prisutnosti (izlazio u Sjedinjenim Državama) pozvao je hrišćane na delo jevanđeliziranja. Koji je bio njihov cilj? „Širenje istine podsticanjem ljudi na čitanje.“ Do 1885, na ovaj poziv se odazvalo oko 300 jevanđelizatora i bili su na polju. Neki su putovali uzduž i popreko, idući u zemlje kao što su Barbados, Burma (sada Mjanmar), Gvatemala, Salvador, Finska i Honduras. Ovi jevanđelizatori su do Prvog svetskog rada proširili biblijsko spoznanje do Engleske, Kine, Kostarike, Nemačke, Novog Zelanda, Norveške, Poljske, Francuske, Švajcarske i Švedske.

Zanimljivo je što su se tih ranih godina i punovremeni jevanđelizatori Istraživača Biblije (koji su sada poznati kao Jehovini svedoci) zvali kolporteri. Kasnije je taj naziv ukinut zato što nije pružao tačnu sliku o glavnom cilju ovog dela — biblijskom obrazovanju (Matej 28:19, 20). Štaviše, taj izraz nije označavao neprofitnu prirodu njihovog dela. Otuda se današnje punovremene sluge Jehovinih svedoka nazivaju pioniri.

Prošle godine je više od 800 000 pionira besplatno distribuisalo Bibliju i biblijsku literaturu. Oni to čine ne zbog novčanog dobitka, već „podstaknuti iskrenošću, da, kao poslati od Boga, pred Božjim očima, u Hristu“ (2. Korinćanima 2:17). Tako su današnji pioniri mnogo više od knjižara na nogama. Međutim, oni duguju zahvalnost prvim kolporterima od kojih su mnogi ostavili primer u revnosti i ubeđenju.

[Fusnota]

[Slike na stranama 24, 25]

Kolporteri su ljudima u kuću donosili najnovije stvari

Kolporteri su bili željno iščekivani

[Izvor]

© Cliché Bibliothèque nationale de France, Paris

[Slike na 26. strani]

„Novi zavet“ od Le Mastr de Sasija i knjižica iz plave biblioteke

[Izvori]

Skroz levo: © Cliché Bibliothèque nationale de France, Paris Levo: © B.M.V.R de Troyes/Bbl.390/Photo P. Jacquinot

[Slika na stranama 26, 27]

Jevanđelizatori su distribuisali biblijsku literaturu

[Slika na 26. strani]

Današnji punovremeni jevanđelizatori nude besplatnu biblijsku pouku