Podržalo me je pouzdanje u Boga

ISPRIČALA RAHEL SAKSIONI-LEVE

KADA ME JE STRAŽARKA PONOVO UDARILA PO LICU ZATO ŠTO SAM ODBILA DA PRAVIM DELOVE ZA NACISTIČKE BOMBARDERE, DRUGA JOJ JE REKLA: „NE VREDI TI. TI ’BIBELFORŠERI‘ BI PUSTILI DA IH ISPREBIJAŠ NA SMRT ZBOG NJIHOVOG BOGA.“

OVO se dogodilo decembra 1944. u Bendorfu, ženskom radnom logoru blizu rudnikâ soli na severu Nemačke. Dozvolite mi da vam objasnim kako sam dospela tamo i kako sam preživela poslednjih nekoliko meseci Drugog svetskog rata.

Rođena sam 1908. u jevrejskoj porodici u Amsterdamu, u Holandiji, i bila sam druga od tri devojčice. Moj otac se bavio obradom dijamanata, kao i mnogi drugi Jevreji u Amsterdamu pre Drugog svetskog rata. Umro je kada sam imala 12 godina i deda je posle toga došao da živi s nama. Deda je bio predani Jevrejin i težio je da budemo odgajani u skladu s jevrejskim tradicijama.

Sledeći očeve stope, izučila sam zanat obrade dijamanata, a 1930. sam se udala za jednog kolegu. Imali smo dvoje dece — živahnog i odvažnog dečaka Silvaina i slatku, mirnu devojčicu Karj. Nažalost, naš brak nije dugo trajao. Godine 1938, ubrzo nakon razvoda, udala sam se za Lauisa Saksionija, koji se takođe bavio obradom dijamanata. U februaru 1940. rodila nam se ćerka Johana.

Iako je Lauis bio Jevrejin, nije praktikovao svoju religiju. Zato više nismo slavili jevrejske praznike koji su mi kao detetu bili toliko zanimljivi. To mi je nedostajalo, ali sam u srcu i dalje verovala u Boga.

Promena religije

Početkom 1940. godine kada su Nemci počeli sa okupacijom Holandije, jedna žena je došla na naša vrata i razgovarala sa mnom o Bibliji. Nisam razumela mnogo od onoga što mi je pričala, ali prihvatala sam literaturu kad god bi ona navratila. Međutim, to što mi je ostavljala nisam čitala, jer nisam želela da imam veze s bilo čim što je povezano sa Isusom. Bila sam poučena da je on bio otpadnički Jevrejin.

Onda je jednoga dana na moja vrata došao jedan čovek. Postavljala sam mu pitanja kao što su: „Zašto Bog nije stvorio druge ljude nakon što su Adam i Eva sagrešili? Zašto ima tako puno patnje? Zašto ljudi mrze jedni druge  i ratuju?“ Uveravao me je da će mi ako budem strpljiva iz Biblije odgovoriti na moja pitanja. Tako smo se dogovorili za kućni biblijski studij.

Ipak, opirala sam se ideji da je Isus bio Mesija. Ali ubrzo posle toga, nakon što sam se molila u vezi s tim, počela sam da čitam mesijanska proročanstva iz Biblije i da na njih gledam drugim očima (Psalam 22:8, 9, 19; Isaija 53:1-12). Jehova mi je omogućio da vidim da su se ta proročanstva ispunila na Isusu. Moj muž nije bio zainteresovan za ono što sam učila, ali mu nije smetalo to što sam postala Jehovin svedok.

Skrivam se, ali i dalje propovedam

Nemačka okupacija Holandije za mene je bila opasno vreme. Ne samo što sam bila Jevrejka, koje su Nemci slali u koncentracione logore, već sam bila i Jehovin svedok, član religiozne organizacije koju su Nacisti pokušavali da istrebe. I pored toga, ostala sam aktivna, mesečno provodeći u proseku po 60 sati u razgovoru s drugima o mojoj novopronađenoj hrišćanskoj nadi (Matej 24:14).

Jedne decembarske večeri 1942. moj muž se nije vratio kući s posla. Ispostavilo se da je na poslu bio uhapšen zajedno sa svojim kolegama. Nikada ga više nisam videla. Susvedoci su mi savetovali da se deca i ja sakrijemo. Bila sam kod jedne hrišćanske sestre na drugom kraju Amsterdama. Ali pošto je za nas četvoro bilo jako opasno da budemo na istom mestu, decu sam morala da ostavim kod drugih.

Često sam za dlaku uspevala da izbegnem da budem uhvaćena. Jedne večeri me je jedan Svedok biciklom vozio u novo skrovište. Međutim, svetlo na njegovom biciklu nije radilo i zaustavila su nas dva holandska policajca. Uperili su mi baterijske lampe u lice i mogli su da prepoznaju da sam Jevrejka. Na sreću, samo su rekli: „Brzo nastavite — ali pešice.“

Uhapšena i zatvorena

Jednog majskog jutra 1944, dok sam se pripremala da započnem sa službom, uhapsili su me — i to ne zato što sam bila Svedok, već zato što sam bila Jevrejka. Odveli su me u jedan zatvor u Amsterdamu gde sam ostala deset dana. Onda su me, zajedno s drugim Jevrejima, vozom prebacili u tranzitni logor Vesterbork na severoistoku Holandije. Odatle su Jevreji bili transportovani za Nemačku.

U Vesterborku sam srela svog zeta i njegovog sina koji su takođe bili uhapšeni. Bila sam jedini Svedok među Jevrejima i neprestano sam se molila Jehovi da me podrži. Dva dana kasnije, moj zet, njegov sin i ja smešteni smo u jedan voz za stoku koji je trebalo da krene ili za Aušvic ili za Sobibor, logore smrti u Poljskoj. Iznenada, moje ime je prozvano i bila sam odvedena u drugi voz — normalan putnički voz.

Tu su bile bivše kolege koje su se bavile obradom dijamanata. Oko stotinu ovih radnika bili su prebačeni u Bergen-Belsen na severu Nemačke. Kasnije sam shvatila da mi je moj zanat spasao život, jer su Jevreji koji su išli u Aušvic i Sobibor uglavnom išli pravo u gasne komore. To se desilo s mojim  mužem, dvoje dece i drugim rođacima. Međutim, u to vreme nisam znala šta se desilo s njima.

U Bergen-Belsenu smo mi koji smo se bavili obradom dijamanata bili smešteni u posebnoj baraci. Da bismo sačuvali ruke za naš delikatan posao, od nas se nije tražilo da radimo nešto drugo. Bila sam jedini Svedok u našoj grupi i neustrašivo sam govorila Jevrejima o svojoj novopronađenoj veri. Međutim, smatrali su me otpadnikom, baš kao što su smatrali i apostola Pavla u prvom veku.

Nisam imala Bibliju i žudela sam za duhovnom hranom. U logoru je bio jedan jevrejski lekar koji je imao Bibliju i dao mi ju je u zamenu za nekoliko parčeta hleba i malo putera. U Bergen-Belsenu sam provela sedam meseci s tom ’grupom koja je obrađivala dijamante‘. S nama se postupalo relativno dobro, zbog čega su nas prezirali drugi jevrejski zatvorenici. Međutim, na kraju se ispostavilo da nije bilo više dijamanata koje ćemo obrađivati. Tako je 5. decembra 1944, oko 70 nas Jevrejki bilo prebačeno u ženski radni logor Bendorf.

Odbijanje da se pravi oružje

U rudnicima blizu logora, oko 400 metara ispod zemlje, zatvorenicama je bilo dato da prave delove za bombardere. Kada sam odbila to da radim dobila sam nekoliko jakih udaraca (Isaija 2:4). Stražarka je režala da bi bilo bolje da se pripremim da radim sledećeg dana.

Sledećeg jutra se nisam pojavila na prozivci i ostala sam u baraci. Bila sam sigurna da će me streljati i zato sam se molila Jehovi da me nagradi za moju veru. Uvek iznova ponavljala sam sebi biblijski psalam: „U Boga se uzdam i ne bojim se. Šta mi može čovek?“ (Psalam 56:12).

Barake su pretražene i bila sam izvučena napolje. Tada me je jedna od stražarki udarala i pitala: „Ko ti ne dozvoljava da radiš?“ Svaki put sam rekla da je to Bog. Tada joj je druga stražarka rekla: „Ne vredi ti. Ti Bibelforšeri a bi pustili da ih isprebijaš na smrt zbog njihovog Boga.“ Njene reči su mi dale neverovatnu snagu.

Pošto je čišćenje toaleta bilo dodeljivano za kaznu i pošto je to bio najprljaviji posao kog sam se mogla setiti, ponudila sam se da radim to. Bila sam srećna kad su mi dali taj zadatak, jer je to bio posao koji sam mogla raditi čiste savesti. Jednog jutra je došao zapovednik logora koga su se svi plašili. Stao je ispred mene i rekao: „Dakle, jesi li ti ta Jevrejka koja neće da radi?“

„Vidite da radim“, odgovorila sam.

„Ali nećeš da radiš za rat, zar ne?“

„Neću“, odgovorila sam. „Bog to ne želi.“

„Ali ti nećeš da sudeluješ u ubijanju, zar nije tako?“

Objasnila sam da bih prekršila svoju hrišćansku savest ako bih učestvovala u pravljenju oružja.

 On je uzeo moju metlu i rekao: „Mogao bih da te ubijem sa ovim, zar ne?“

„Oh, naravno da biste mogli“, odgovorila sam, „ali metla nije napravljena za to. Puška jeste.“

Razgovarali smo o tome da je Isus bio Jevrejin i o činjenici da sam ja, iako sam Jevrejka, postala Jehovin svedok. Kada je otišao, druge zatvorenice su mi prišle, iznenađene što sam imala hrabrosti da tako mirno razgovaram sa zapovednikom logora. Rekla sam im da to nije bilo zbog toga što sam bila hrabra već zbog toga što mi je Bog dao snagu za to.

Preživljavanje kraja rata

Dana 10. aprila 1945, kad su se savezničke snage približile Bendorfu, zbog prozivke smo skoro čitav dan morale da stojimo u dvorištu. Posle toga, oko 150 nas žena je bez hrane i vode potrpano u vozove za stoku. Vozovi su krenuli u nepoznatom pravcu i danima smo putovali napred-nazad između linija fronta. Neke zatvorenice su zadavile druge da bi u vagonima napravile više mesta i mnoge žene su zbog toga doživele nervni slom. Ono što mi je pomoglo da izdržim bilo je pouzdanje u to da Jehova brine.

Jednog dana voz se zaustavio blizu muškog logora i bilo nam je dozvoljeno da izađemo. Nekoliko nas je dobilo vedra da iz logora donesemo malo vode. Kada sam došla do česme, prvo sam se dobro napila, a onda sam napunila vedro. Kada sam se vratila, žene su me napale kao divlje životinje. Sva voda se prosula. SS-ovci (članovi Hitlerove elitne garde) samo su stajali i smejali se. Jedanaest dana kasnije stigli smo u Ajdelstet, jedan logor u predgrađu Hamburga. Otprilike polovina naše grupe je umrla zbog surovosti puta.

Jednog dana u Ajdelstetu sam čitala Bibliju pred nekoliko žena. Odjednom se na prozoru pojavio zapovednik logora. Bile smo stvarno preplašene zato što je Biblija bila zabranjena knjiga u logoru. Zapovednik je ušao, uzeo Bibliju i rekao: „Znači ovo je Biblija, je li?“ Na moje veliko olakšanje, vratio mi ju je i rekao: „Ako neka od žena umre, moraćeš naglas da pročitaš nešto iz nje.“

Ponovo zajedno sa Svedocima

Posle oslobođenja, 14 dana kasnije, Crveni krst nas je prebacio u jednu školu blizu Malmea u Švedskoj. Tamo smo neko vreme bile u karantinu. Jednu od naših starateljki sam zamolila da obavesti Jehovine svedoke da sam u skloništu za izbeglice. Nekoliko dana kasnije,  moje ime je prozvano. Kada sam jednoj ženi rekla da sam Svedok, ona je počela da jeca. I ona je bila Svedok! Kad se smirila rekla mi je da su se Svedoci u Švedskoj stalno molili za braću i sestre u nacističkim koncentracionim logorima.

Sestra je otada svaki dan dolazila donoseći kafu i nešto slatko. Po izlasku iz skloništa za izbeglice, bila sam premeštena u jedno mesto blizu Geteborga. Tamo su Svedoci jednog poslepodneva napravili skup za mene. Iako ih nisam razumela, bilo je dirljivo ponovo biti okružen braćom i sestrama.

Dok sam bila u Geteborgu, dobila sam pismo od jednog Svedoka iz Amsterdama kojim me je obavestio da su moja deca Silvain i Karj i svi moji rođaci bili uhapšeni i da se nikada nisu vratili. Preživele su samo moja ćerka Johana i mlađa sestra. Nedavno sam na spisku Jevreja koji su bili ugušeni u Aušvicu i Sobiboru videla imena mog sina i ćerke.

Posleratna aktivnost

Po povratku u Amsterdam i ponovnom susretu s Johanom, koja je tada imala pet godina, odmah sam ponovo započela sa službom. Povremeno sam nailazila na ljude koji su bili članovi NSB-a, holandskog nacionalsocijalističkog pokreta, političke partije koja je sarađivala s Nemcima. Oni su potpomogli ubistvo gotovo cele moje porodice. Morala sam da prevaziđem negativna osećanja kako bih im prenela dobru vest o Božjem Kraljevstvu. Razmišljala sam da je Jehova taj koji vidi srce i da će na kraju suditi on, a ne ja. Koliko sam samo bila blagoslovljena zbog toga!

Započela sam biblijski studij s jednom ženom čiji je muž bio u zatvoru zbog toga što je sarađivao s nacistima. Dok sam išla uz stepenice njihove kuće, čula bih komšije kako govore: „Vidi! Ta Jevrejka opet posećuje ljude iz NSB-a.“ Ali uprkos ozbiljnom protivljenju svog zatvorenog, antisemitski nastrojenog muža, ta žena i njene tri ćerke postale su Jehovini svedoci.

Na moju radost, moja ćerka Johana je kasnije predala svoj život Jehovi. Nas dve smo se preselile da služimo tamo gde je bila veća potreba za objaviteljima Kraljevstva. Radovale smo se mnogim duhovnim blagoslovima. Sada živim u jednom malom gradu na jugu Holandije, gde sa skupštinom učestvujem u delu propovedanja kad god mogu. Kad se osvrnem, mogu samo da kažem da nikada nisam imala osećaj da me je Jehova napustio. Uvek sam osećala da su Jehova i njegov voljeni Sin, Isus, sa mnom, čak i kad je bilo najgore.

Tokom rata izgubila sam muža, dvoje dece i veliki deo porodice. Međutim, moja je nada da ću ih uskoro sve ponovo videti u Božjem novom svetu. Kada sam sama i kada razmišljam o onome što sam doživela, s radošću i zahvalnošću se prisetim psalmistinih reči: „Anđeo Jehovin stanuje oko onih koji se njega boje, i izbavlja ih“ (Psalam 34:8).

[Fusnota]

[Slika na 20. strani]

Jevreji koji su iz logora Vesterbork odvedeni u Nemačku

[Izvor]

Herinneringscentrum kamp Westerbork

[Slika na 21. strani]

S mojom decom Karjom i Silvainom koja su stradala u Holokaustu

[Slika na 22. strani]

U karantinu u Švedskoj

[Slika na 22. strani]

Privremena lična karta zbog repatrijacije

[Slika na 23. strani]

S mojom ćerkom Johanom danas