Fascinantna poseta Olimpijskom nacionalnom parku

POŠTO sam odrastao blizu planine Olimp na jugu Evrope, prirodno je što su me zanimali olimpijski kvaliteti jednog poluostrva koje se sa ivice Severne Amerike prostire hiljadama kilometara u Pacifik. Opaska jednog prijatelja da u tom udaljenom području— oko 8 000 kilometara severozapadno od Amazona — ima umerenih kišnih šuma, bila je dovoljna da me privuče Olimpijskom nacionalnom parku.

Malo istraživanje pre posete otkrilo je da je taj park površine 350 000 hektara, smešten na severozapadnom uglu Sjedinjenih Država u državi Vašington, fascinantan niz prirodnih čuda. Ovde, ispod pacifičke izmaglice koja obavija obalu i šume, čovek može pronaći veliko drveće, razuđenu obalu i jednu od najvlažnijih klima na svetu. Ovaj park s visokim planinama koje su pokrivene snegom, preplavljen je glečerima koji se polako pomeraju i ima kišne šume tako tajnovite i mračne poput bilo koje kišne šume u području Amazona.

Godine 1788, jedan engleski kapetan je najviši vrh — koji doseže visinu od skoro 2 500 metara — nazvao Olimp, po legendarnom prebivalištu mitoloških grčkih bogova. Da bi se očuvala ova neukrotiva divljina, 1938. je osnovan Olimpijski nacionalni park.

Kišne šume u Severnoj Americi?

Jednog prijatnog jesenjeg jutra, Majk, jedan meštanin i naš vodič, čekao je moju suprugu i mene u upravnoj zgradi parka u Port Anđelesu. Majk, visok čovek širokih pleća, ponosi se kada posetiocima kao što smo mi pokazuje bogatstva kišne šume. „Kišne šume su možda najčudniji fenomen Olimpijskih planina“, rekao je sa očevidnom živahnošću. „Taj termin se obično vezuje za tropske šume. Ove koje mi ovde imamo ubrajaju se u ne tako velike kišne šume koje postoje na umerenim geografskim širinama.“ Kada sam ga zamolio za objašnjenje, Majk se pokazao kao brz matematičar: šume se hrane neverovatno velikom količinom padavina na zapadnim obroncima Olimpijskih planina, a količina tih padavina godišnje iznosi oko 200 centimetara blizu obale, i oko 400 centimetara pa i više duž rečnih dolina i u podnožju. U tri doline se nalazi najveći deo kišnih šuma: to su doline reka Hou, Kvits i Kvinolt.

Naši koraci su prigušeni skoro pola metra debelim slojem trule vegetacije koja pokriva zemlju. Gustina drveća zadržava vetar i čak se i kiša koja ovde tako često pada filtrira i do tla dospeva u vidu zelene izmaglice. Na šumskom tlu sunčevi zraci dopiru do nas samo u vidu tankih, nejasnih pramenova. Najnežniji cvrkut ptica zvuči tako snažno, a poneki jelen koji projuri između mahovinom obraslih stabala liči na smeđe senke.

Tamo gde drveće niče iz drveća

Pošto je pokrivač od trule vegetacije toliko gust, retko se desi da semenje dobije priliku da nikne — zbog toga većina najvišeg drveća u šumi niče iz trupaca. To je palo, istrulilo drveće koje deluje kao plodni domaćin semenju koje padne na njega. Nije neobično videti kako nekoliko velikih stabala raste u redu duž jednog palog velikog drveta, i takva pala debla su odgovorna za povremenu pojavu kolonada drveća — kao da ih je neko pažljivo zasadio u redovima.

 Dok iza sebe ostavljamo utabane staze i penjemo se uz Olimpijske planine, šuma se menja, sa izuzetno visokim pacifičkim srebrnim i alpskim jelama, koje ovde preovladavaju. Olimp na svojim padinama ima 7 glečera s ledom koji je na nekim mestima debeo i do 300 metara, a u brdima ima još preko 50 glečera.

Raštrkani vrhovi i venci okovani ledom

Kalorije koje su sagorele na tom napornom izletu moraju da se nadoknade. Tako smo sledeći dan započeli sa obilnim doručkom u jednom malom restoranu u Port Anđelesu. Arlin, naša prijateljski rasopložena konobarica, nije bila toliko oduševljena kišom u tom području koliko snegom. Tvrdila je da, ako ne posetimo više obronke koji se prostiru prema istočnim, snegom pokrivenim delovima parka, nećemo videti ništa od čuda Olimpijskih planina.

Dok smo išli putem istočno od Port Anđelesa ka Parku jelena, uskoro smo se našli na uglavnom strmom, neasfaltiranom putu s nizom oštrih zavoja. Bili smo nagrađeni veličanstvenim pogledom i na sever i na jug, preko prolaza Huan de Fuka do ostrva Vankuver i prema uzvišenom ledenom srcu Olimpijskih planina. Na planinskim proplancima mogli smo videti mnogo jelena i neke nežne biljke koje ne rastu nigde drugde na planeti, među kojima su Campanula piperi i Viola fletti.

Onda smo došli na Orkanski greben. Nije teško razumeti zašto je put koji vodi do njega popularna planinska staza u parku. To je dobar put koji počinje blizu upravne zgrade parka, a završava se na nadmorskoj visini od 1 755 metara s cvetnim proplancima koji se nalaze na samoj ivici Olimpijskih planina. Planine se odatle protežu u daljinu ka jugu, s nizom snežnih vrhova i s glečerima koji ispunjavaju doline između njih. Dok smo posmatrali pejzaž, sa zapada su brzo nadolazile mase gustih oblaka.

Kad se s proplanaka povuče sneg, najpre bujaju ljiljani, a tokom sledeća tri meseca procveta raznobojno cveće. Iza ponekog jelena koji brsti mogu se videti veličanstvene planine i ponekad se mogu zapaziti planinske koze koje kao da lebde po strmim liticama iznad puta.

Talasi Pacifika koji zapljuskuju obalu

Do najboljih plaža na Olimpijskim planinama lakše je doći pešice nego kolima. Pešačeći kroz šume od grada Forksa na istoku, stigli smo do plaža s barama koje  je plima ostavila za sobom, a koje su bile pune beskrajno fascinantnog morskog života. Iza Tivitove glave nabasali smo na Groblje džinova, zbunjujuće formacije izobličenih stena blizu obale koje ogromne talase Pacifika pretvaraju u penu. Snažni vetrovi koji dolaze s mora gotovo su do zemlje savili drveće duž ovih obala. Dok smo po jakom vetru hodali obalom bili smo okruženi prelepo oblikovanim drvećem i glatko ispoliranim kamenjem koje je nanela voda.

Ono što smo doživeli u Olimpijskom nacionalnom parku za nas je uglavnom predstavljalo jedno beskrajno iskustvo u neukroćenoj divljini. To nas je ispunilo strahopoštovanjem prema Stvoritelju, jer „u njegovoj su ruci dubine zemlje i njegove su visine gora, njegovo je more, on ga je stvorio, njegova je i suha zemlja, njegove su je ruke načinile“ (Psalam 95:4, 5) — Priloženo.

[Okvir na 25. strani]

Otkud toliko padavina?

Vlagom zasićeni oblaci koje topla pacifička obalska struja tera na kopno, primorani su da se podignu zbog visine Olimpijskih planina. Oblaci se prilikom podizanja hlade i vlaga koju nose se kondenzuje u krupne kapi kiše ili u sneg. Tako na zapadnu stranu planina godišnje padne i do 350 centimetara padavina. Na planinu Olimp padne oko 500 centimetara padavina, uglavnom u obliku snega. Međutim, zemlja na istočnoj strani leži u onome što je poznato kao zaklon od kiše i ostaje relativno suva.

[Mapa na 22. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

PACIFIK

KANADA

SAD

OLIMPIJSKI NACIONALNI PARK

 [Slike na 23. strani]

Ledom okovana planina Olimp spušta se u kišnu šumu Hou

[Slika na 23. strani]

Jezero Houm u gornjem delu doline reke Dandžanes

[Slike na 24. strani]

Na planinskim proplancima ima mnogo jelena i jedinstvenih biljaka, kao što je Viola fletti

[Slika na stranama 24, 25]

Obala Kalalok na Pacifiku

[Slika na 25. strani]

Vodopadi Sol Duk

[Slika na 25. strani]

Drveće koje je nanela voda na plažu Rialto