Ljudi u potrazi za bezbednošću

„Kraj 20. veka nije okončao krvoproliće i progonstvo koje prisiljava ljude da beže glavom bez obzira. Na desetine miliona ljudi je započelo novi milenijum u izbegličkim logorima i u drugim privremenim skloništima, u strahu da će biti ubijeni ako se usude da se vrate u svoj dom“ (Bil Frelik, Odbor za izbeglice SAD).

DŽEJKOB je usnio san. Sanjao je o jednom mestu gde ljudi mogu da žive u miru, gde bombe ne ubijaju koze koje pripadaju njegovoj porodici i gde može da ide u školu.

Ljudi u njegovom gradu su mu govorili da takvo mesto u stvari postoji, ali da je veoma udaljeno. Njegov otac je rekao da je putovanje veoma opasno pošto su neki usput umrli od žeđi i gladi. Ali kada je jedna komšinica čiji je muž bio ubijen krenula s dvoje dece, Džejkob je odlučio da sam krene na put.

Džejkob nije nosio ni hranu ni odeću, a tokom prvog dana on je sve vreme trčao. Put do bezbednosti je bio prepun leševa. Narednog dana sreo je ženu iz svog mesta, i ona ga je pozvala da se pridruži njoj i njenim saputnicima. Hodali su danima, prolazili su pored napuštenih sela. Jednom prilikom morali su da pređu preko minskog polja, gde je poginuo jedan iz njihove grupe. Za hranu su imali lišće.

Deset dana kasnije, ljudi su počeli da umiru od gladi i iscrpljenosti. Ubrzo nakon toga napali su ih iz aviona. Konačno, Džejkob je prešao granicu i stigao u jedan izbeglički logor. On sada ide u školu i više ga ne plaši zvuk aviona. Svi avioni koje sada vidi nose hranu, a ne bombe. Ali nedostaje mu njegova porodica, i želeo bi da se vrati kući.

Širom sveta ima na milione „Džejkoba“. Mnogi od njih osećaju traume od rata i pate od gladi i žeđi. Samo nekolicina živi normalnim porodičnim životom, a mnogi se nikada neće vratiti u svoj dom.  Od svih siromašnih na svetu, oni su najsiromašniji.

Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice svrstava ove siromašne lutalice u dve grupe. Reč izbeglica označava nekog ko beži iz svoje zemlje iz dobro osnovanog straha od progonstva ili nasilja. Interno raseljeno lice je na sličan način prisiljeno da napusti svoj dom zbog rata ili neke slične velike opasnosti, ali ono i dalje ostaje u svojoj zemlji. a

Niko ne zna sa sigurnošću koliko izbeglica i raseljenih lica uspeva da sastavi kraj s krajem u improvizovanim logorima ili koliko njih beznadežno luta od jednog mesta do drugog u potrazi za bezbednošću. Prema nekim izvorima, ukupan broj tih ljudi širom sveta može da iznosi oko 40 miliona, a polovina njih su deca. Odakle svi oni dolaze?

Problem našeg vremena

Problem izbeglica je poprimio jednu novu dimenziju na kraju prvog svetskog rata. Odmah nakon tog rata imperije su se raspale, a etničke manjine su bile proganjane. Za posledicu, milioni Evropljana su tražili azil u drugim zemljama. Drugi svetski rat — daleko razorniji od svog prethodnika — prisilio je još mnoge milione ljudi da beže iz svojih domova. Od 1945, ratovi su lokalizovani, ali su podjednako traumatični za civilno stanovništvo koje se nalazi u unakrsnoj vatri.

„Iako je usled ratova uvek donekle bilo izbeglica, jedino je u dvadesetom veku međunarodni sukob uticao na čitave populacije ljudi“, objašnjava Džil Lešer u svojoj knjizi iz 1993, Beyond Charity—International Cooperation and the Global Refugee Crisis. „Uklanjanjem razlike između onih koji se bore i onih koji se ne bore, nastao je veliki broj izbeglica koji su očajnički bežali od nasilja koje ne poznaje nikakve razlike.“

Nadalje, mnogi današnji sukobi jesu građanski ratovi koji ne odnose samo živote muškaraca koji su u godinama da mogu služiti vojsku, već i živote žena i dece. Pothranjivani duboko usađenim etničkim i religioznim podelama, izgleda da neki od ovih sukoba nemaju kraja. U jednoj afričkoj zemlji, gde „tekući građanski rat“ traje već 18 godina, ima četiri miliona interno raseljenih lica, dok je dodatnih stotine hiljada ljudi izbeglo iz zemlje.

Gotovo uvek, jedini način da ratom izmoreni civili pobegnu od nasilja, jeste da napuste svoj dom. „Izbeglice napuštaju svoju domovinu i traže dozvolu za ulazak u neku drugu zemlju, ne zato što im se to sviđa niti zbog lične pogodnosti, već iz krajnje nužde“, objašnjava knjiga The State of the World’s Refugees 1997-98. Međutim, danas se ne dobija tako lako dozvola za ulazak u neku drugu zemlju.

Tokom 1990-ih broj izbeglica širom sveta opao je sa oko 17 miliona na 14 miliona. Međutim, ovo prividno poboljšanje zavarava. Procenjuje se da je tokom iste te decenije interno raseljenih lica  bilo između 25 i 30 miliona. Šta se to događa?

Biti zvanično priznat kao izbeglica otežano je iz više razloga. Zemlje možda više nisu spremne da prihvate izbeglice, bilo zato što ne mogu da izađu na kraj s velikim prilivom ljudi ili zato što su ozbiljno zabrinuti da velika populacija izbeglica može dovesti do ekonomske i političke nestabilnosti. Međutim, ponekad prestravljeni civili možda čak nemaju ni snagu, ni hranu ili novac da bi prevalili dug put do granice. Njihov jedini izbor jeste da se presele na neko bezbednije mesto u svojoj zemlji.

Rastuća plima ekonomskih izbeglica

Pored miliona pravih izbeglica postoje i milioni drugih osiromašenih ljudi koji žele da poboljšaju svoju sudbinu onako kako jedino znaju i umeju, i to preseljenjem u zemlju gde su životni uslovi mnogo bolji.

Dana 17. februara 2001, jedan stari zarđali teretni brod nasukao se na obali Francuske. Njegov teret se sastojao od otprilike hiljadu muškaraca, žena i dece, koji su gotovo nedelju dana bili bez hrane na moru. Oni su platili 2 000 dolara po osobi za ovo opasno putovanje, a da nisu ni znali u koju zemlju odlaze. Kapetan i posada su nestali ubrzo nakon što su nasukali brod. Ali na sreću uplašeni putnici bili su spaseni, a francuska vlada je obećala da će razmotriti njihove zahteve za azil. Milioni poput njih pokušavaju da izvedu slična putovanja svake godine.

Većina ovih ekonomskih migranata spremno se suočava s velikim teškoćama i neizvesnošću. Oni nekako skupe novac za put, jer kod kuće siromaštvo, nasilje, diskriminacija ili ugnjetački režimi — a ponekad sve to zajedno — život čine beznadežnim.

Nije mali broj onih koji stradaju u pokušaju da pronađu neki bolji život. Tokom poslednje decenije, oko 3 500 migranata se udavilo ili nestalo dok su pokušavali da pređu Gibraltarski moreuz iz Afrike u Španiju. Godine 2000, ugušilo se pedeset osam kineskih migranata dok su bili sakriveni u jednom kamionu koji ih je prevozio iz Belgije u Englesku. Bezbroj migranata umre od žeđi u Sahari kada im se usred pustinje pokvare pretovareni, oronuli kamioni.

Uprkos opasnostima, broj ekonomskih izbeglica širom sveta neumoljivo se povećava. Oko pola miliona ljudi svake godine biva prokrijumčareno u Evropu, a dodatnih 300 000 u Sjedinjene Države. Još 1993. godine, Fond Ujedinjenih nacija za stanovništvo je procenio da širom sveta broj migranata iznosi 100 miliona, od kojih je preko jedne trećine nastanjeno u Engleskoj i u Sjedinjenim Državama. Od tada se taj broj nesumnjivo znatno povećao.

Mnogi od ovih migranata nikada ne nađu bezbednost za kojom tragaju. Samo nekolicina izbeglica pronađe bezbedno i trajno utočište. I suviše često ovi ljudi što lutaju zamene jedan niz problema s drugim. Naredni članak će pobliže osmotriti neke od ovih problema i njihove osnovne uzroke.

[Fusnota]