Svet kojem svi pripadaju

„Pošto su izbeglice globalni problem, potraga za rešenjima takođe mora biti globalna“ (Džil Lešer, profesor međunarodnih odnosa).

MLADI bračni par je krenuo na put pod okriljem noći. Zabrinut za svoju bezbednost, muž nije gubio vreme, bez obzira čak i na njihovo malo dete. On je čuo da je beskrupulozni diktator te zemlje planirao ubitačan napad na njihov grad. Nakon teškog puta od preko sto pedeset kilometara, porodica je konačno prešla preko granice na sigurno mesto.

Ova skromna porodica je kasnije postala poznata širom sveta. Dete se zvalo Isus, a njegovi roditelji su bili Marija i Josif. Ove izbeglice nisu napustile svoju zemlju u potrazi za materijalnim bogatstvom. Umesto toga, njihova situacija je bila takva da im je život bio ugrožen. Štaviše, meta napada je bilo njihovo dete!

Poput mnogih drugih izbeglica, Josif i njegova porodica su se na kraju vratili u svoju rodnu zemlju kada se politička situacija poboljšala. Ali to što su na vreme pobegli bez sumnje je pomoglo da se spase život njihovog malog deteta (Matej 2:13-16). Egipat, zemlja u koju su otišli, u prošlosti je prihvatala i političke i ekonomske izbeglice. Mnogo vekova ranije, Isusovi praočevi našli su utočište u Egiptu kada je zemlju Hanan opustošila glad (Postanje 45:9-11).

Bezbedni ali ne i zadovoljni

Primeri iz Biblije i iz svakodnevnog života svedoče o tome da prelazak u neku drugu zemlju može značiti život ili smrt. Ipak, još uvek je teško iskustvo za bilo koju porodicu da napusti svoj dom. Možda je dom skroman, ali on verovatno predstavlja dugogodišnje ulaganje vremena i novca. On takođe može biti porodično nasleđe koje porodicu povezuje s njihovom kulturom i njihovom zemljom. Osim toga, izbeglice mogu sa sobom poneti samo nešto malo ličnih stvari, ako je to uopšte moguće. Stoga, izbeglice su na taj način gurnute u siromaštvo, bez obzira na njihove prethodne okolnosti.

Prvobitni osećaj olakšanja nakon što se bezbedno stigne može brzo da nestane ukoliko budućnost ne nudi ništa više osim življenja u izbegličkom logoru. Što duže traju izbeglički uslovi, to postaju teži, naročito ako ne postoji integracija s lokalnim stanovništvom. Izbeglice, poput svih drugih ljudi, žele negde da puste trajne korene. Izbeglički logor teško da se može nazvati idealnim mestom za odgoj porodice. Hoće li konačno doći vreme kada će svako imati svoj dom?

Da li je odgovor u repatrijaciji?

Tokom 1990-ih, oko devet miliona ljudi koji su napustili svoja ognjišta konačno se vratilo u svoje domove. Za neke od tih ljudi to je bila radost, i gorljivo su počeli ponovo da izgrađuju svoj život. Međutim, drugi su morali da se pomire sa sudbinom. Oni su se vratili samo zato što je njihova situacija postala nepodnošljiva u zemlji u kojoj su zatražili azil. Problemi koje su doživeli u izgnanstvu bili su tako veliki da su odlučili da će im biti bolje kod kuće, uprkos neizvesnosti s kojom će se nesumnjivo suočiti.

 Čak i pod najboljim okolnostima, repatrijacija nosi sa sobom teškoće jer to znači još jednom se u potpunosti preseliti. „Svako preseljenje je propraćeno gubitkom sredstava za život, kao što su zemlja, zaposlenje, kuća i stoka“, objašnjava The State of the World’s Refugees 1997-98. „I svako preseljenje označava početak teškog procesa obnove.“ Jedna studija o repatriranim izbeglicama iz centralne Afrike izveštava o tome da „za izbeglice koje su primale pomoć dok su bile u izgnanstvu, povratak može biti teži od samog izgnanstva“.

Međutim, još više zabrinjava situacija miliona izbeglica koje su bile prisiljene da se vrate u svoju domovinu. Kakvi ih uslovi očekuju? „Povratnici će možda morati da se bore za opstanak u okruženju gde zakon jedva da je na snazi, gde vlada razbojništvo i nasilni kriminal, gde demobilisani vojnici vrebaju civilne stanovnike i gde većina stanovnika poseduje lako naoružanje“, kaže izveštaj Ujedinjenih nacija. Na kraju krajeva, takvo neprijateljsko okruženje ne zadovoljava čak ni osnovne potrebe ovih preseljenika.

Izgraditi svet u kome je svako bezbedan

Prisilna repatrijacija, ili repatrijacija protiv volje ljudi, nikada neće rešiti probleme izbeglica ako se ne reše osnovni uzroci tih problema. Gđa Sadako Ogata, bivši visoki komesar Ujedinjenih nacija za izbeglice, rekla je 1999: „Događaji tokom ove decenije — a svakako i prošlogodišnji — veoma jasno pokazuju da se pitanja vezana za izbeglice ne mogu osmatrati bez upućivanja na bezbednost.“

Jedan veći nedostatak bezbednosti utiče na milione ljudi širom sveta. Kofi Anan, generalni sekretar Ujedinjenih nacija objašnjava: „U nekim delovima sveta, države su propale usled građanskih ratova i lokalnih sukoba, lišavajući svoje građane bilo kakve delotvorne zaštite. Na drugim mestima ljudska bezbednost je bila ugrožena od strane vlada koje su odbile da deluju za opšte dobro, koje progone svoje protivnike i kažnjavaju nedužne članove manjinskih grupa.“

Ratovi, progonstva i etničko nasilje — osnovni uzroci nesigurnosti koje je Kofi Anan opisao — obično imaju svoje korene u mržnji, predrasudama i nepravdi. Ova zla se neće lako iskoreniti. Da li to znači da će se problem izbeglica neizbežno pogoršati?

Ako bi stvari bile prepuštene ljudima, tada bi se to sigurno i desilo. Ali u Bibliji, Bog obećava da će ’do kraja zemlje ratove prekinuti‘ (Psalam 46:10). Preko svog proroka Isaije, on na sličan način opisuje vreme kada će ljudi „kuće graditi i u njima sedeti, i saditi vinograde i rod njihov jesti... Neće oni uzaludno raditi niti će decu propalu gledati, jer će to rod blagosloven biti od Jehove, i s njima će deca biti njihova“ (Isaija 65:21-23). Takvi  uslovi će zaista ukinuti problem izbeglica. Da li je moguće ostvariti takve uslove?

„Pošto ratovi počinju u umu ljudi, u umu ljudi moraju da se izgrade i utvrđenja mira“, stoji u uvodu povelje Organizacije Ujedinjenih nacija za prosvetu, nauku i kulturu. Naš Stvoritelj dobro zna da je neophodna promena u razmišljanju. Isti ovaj prorok objašnjava zašto će svako na Zemlji jednog dana živeti u bezbednosti: „Niti će kvara niti štete biti na svoj svetoj gori mojoj; jer će zemlja biti puna poznanja Jehove kao što je morsko korito puno vode koja ga pokriva“ (Isaija 11:9).

Jehovini svedoci su već otkrili da se spoznanjem Jehove mogu savladati predrasude i mržnja. U njihovom međunarodnom propovedničkom delu, oni žele da unapređuju biblijske vrednosti koje bude ljubav umesto mržnje, čak i u ratom razorenim zemljama. Oni takođe izbeglicama nude svaku vrstu raspoložive pomoći.

S druge strane, oni shvataju da se kompletno rešenje problema izbeglica nalazi u rukama Božjeg naimenovanog Kralja, Isusa Hrista. On sigurno razume kako lako mogu mržnja i nasilje uništiti živote ljudi. Biblija nas uverava da će on po pravdi suditi uniženima (Isaija 11:1-5, NW). Pod njegovom nebeskom vlašću, Božja volja će se vršiti na zemlji kao što se i na nebu vrši (Matej 6:9, 10). Kada taj dan dođe, niko više nikada neće postati izbeglica. Svako će imati svoj dom.

[Okvir na 12. strani]

Šta je potrebno da bi se rešio problem izbeglica?

„Udovoljiti potrebama raseljenih lica širom sveta — kako izbeglica tako i interno raseljenih lica — mnogo je komplikovanije nego da se jednostavno pruži kratkoročna bezbednost i pomoć. To bi značilo usredsrediti se na progonstvo, nasilje i sukobe koji u prvom redu dovode do raseljenja. Treba priznati ljudska prava svih muškaraca, žena i dece da bi uživali u miru, bezbednosti i dostojanstvu, a da pri tome ne moraju bežati iz svojih domova“ (The State of the World’s Refugees 2000).

[Okvir/Slike na 13. strani]

Kakvo rešenje nudi Božje Kraljevstvo?

„Delo pravde mir će biti i plod pravde pokoj i bezbednost večna. U stanu će mira moj narod sedeti u stanovima bezbednim, i zaklonima tihim“ (Isaija 32:16-18).