Kako se moj san ostvario

ISPRIČALA ALENA ŽITNIKOVA

Dok sam odrastala u Čehoslovačkoj, zemlji koju je kontrolisao Sovjetski Savez, naša porodica je čeznula da vidi svet ispunjen mirom koji je komunizam obećavao. Međutim, komunistički san o stvaranju jednog srećnog, ujedinjenog društva iščezao je kada se Sovjetski Savez raspao 1991. godine. Dozvolite mi da vam opišem kako se na drugačiji način ostvario moj san.

DVANAESTOG septembra 1962. rodila sam se u porodici revnih komunista koji su živeli u Horni Benešovu, jednom selu udaljenom oko 290 kilometara od Praga. Moj otac je verovao u komunističke ideale i živeo je po njima. U duhu tih ideala je vaspitavao dvojicu moje braće, moju sestru i mene. Učio nas je da poštenim radom i pristojnim življenjem možemo doprineti stvaranju boljeg društva. Smatrao je da je komunizam najbolji oblik vladavine i aktivno ga je podupirao.

Otac je često išao na sastanke na kojima je uzdizan komunizam. Prezirao je religiju zbog licemerstva crkava, tako da nas je učio da Bog ne postoji, u šta smo i verovali. Smatrao je da će s vremenom, kad svi ljudi budu imali dom i dovoljno hrane, oni postati bolji i živeti u miru. Bila je to divna nada o kojoj sam mnogo slušala dok sam rasla. Verovala sam u sve čemu nas je otac poučavao, tako da sam rešila da podupirem komunizam.

Kao devojčica pripremala sam se da postanem pionir, kako su se zvali pripadnici omiljene Komunističke organizacije mladih pionira. Pioniri su podsticani da razvijaju dobre osobine i da budu patriote. Kad sam imala devet godina, položila sam svečanu pionirsku zakletvu i dobila sam crvenu maramu. Dozvolili su mi i da nosim pionirsku uniformu u nekim svečanim prilikama. Trudila sam se da budem dobar pionir. Kada sam čula da neke moje školske drugarice govore ružne reči, grdila sam ih i podsećala da pionirke ne smeju tako da govore.

Međutim, polako sam počela da shvatam da mnogi koji tvrde da su komunisti u stvari ne podržavaju komunističke ideale. Umesto da se odupiru ljudskoj sklonosti ka pohlepi i zavisti, krali su društvenu imovinu. Mnogi koji su podsticali druge da rade za dobrobit  ljudi, sami to nisu radili. Štaviše, postala je popularna izreka: „Ko ne krade, taj krade od sopstvene porodice.“ Počela sam da se pitam: ’Zašto ima toliko licemerstva? Zašto tako malo ljudi podupire dobre komunističke ideale? Zašto taj trud ne urodi plodom?‘

Vreme za preispitivanje

Kada sam imala oko petnaest godina, provela sam deo letnjeg raspusta sa Alenom, mojom školskom drugaricom. Jedne večeri došla je da nas poseti jedna Alenina starija prijateljica koja se zvala Tanja. „Moram da vam kažem nešto jako važno“, rekla je. „Uverila sam se da Bog postoji.“ Zapanjile smo se što je došla do takvog zaključka. Kad nas je prošao taj talas iznenađenja, zasule smo je pitanjima: „Koje dokaze imaš? Kako on izgleda? Gde živi? Zašto nešto ne uradi?“

Tanja je redom odgovarala na naša pitanja. Objasnila nam je da je Božja prvobitna namera bila da Zemlja bude rajski dom za čovečanstvo, i opisala je kako će se ta namera na kraju ostvariti. Kada nam je pokazala iz Biblije obećanja o čistoj Zemlji nastanjenoj normalnim i zdravim ljudima koji brinu jedni o drugima, činilo mi se da je to veoma slično obećanjima u koja sam verovala. Ali, bila sam sigurna da kada bih rekla ocu da će te veličanstvene stvari biti postignute posredstvom Božjeg Kraljevstva — a ne komunizma — ne bi mu se uopšte svidelo.

Naime, jednom kada sam imala možda šest ili sedam godina, jedna devojčica iz komšiluka me je odvela u crkvu bez znanja mojih roditelja. Sveštenik je pričao neku biblijsku priču koja mi se mnogo dopala, pa sam želela još nešto da saznam. Čak sam i dobila neke religiozne knjige. Kad sam to rekla roditeljima, strogo su mi zabranili da ponovo idem u crkvu i uništili su sve što sam donela kući. Da bi mi sve bilo savršeno jasno, od oca sam dobila i batine.

Posle toga u našoj kući više nikada nismo spominjali Boga. Smatrala sam da samo primitivni, neobrazovani ljudi veruju u Boga i da je religija ljudska izmišljotina. U školi su nas učili da pošto postoje fenomeni koje ne možemo objasniti, onda su ljudi zato jednostavno izmislili Boga. Ali sada se pojavila Tanja, jedna pametna žena — zapravo učiteljica — koja još uz to veruje u Boga! Pomislila sam: ’Tu sigurno nečeg ima!‘

Tanja je toliko ubedljivo govorila da smo bile sigurne da veruje u ono što kaže. Zato smo je pitale: „Tanja, šta te je uverilo da Bog stvarno postoji?“

„Biblija“, rekla je. „Odgovori na sva pitanja koja ste postavili nalaze se u Bibliji. Da li biste htele da je bolje razumete?“

Znala sam da se mojim roditeljima neće svideti ako počnem da proučavam Bibliju. Ipak sam želela da saznam nešto više. Zato mi je Tanja dala adresu Ljudmile, jedne Jehovine svedokinje koja je živela blizu naše kuće u Horni Benešovu. Dok sam s Ljudmilom razmatrala Božja obećanja o zemaljskom raju pitala sam se: ’Kakvu garanciju imam da će se sve to obistiniti?‘

Ljudmila mi je rekla da moram da naučim više o Bogu da bih mogla da verujem u njega i njegova obećanja. Putem proučavanja sam se uverila da Zemlja i mnogi komplikovani oblici života na njoj nisu proizvod nekog slepog slučaja. Morala sam da priznam da mora postojati neki izuzetno inteligentan Stvoritelj. Shvatila sam koliko je Biblija logična kada kaže: „Svaki dom je neko sagradio, a onaj što je sve sagradio jeste Bog“ (Jevrejima 3:4).

Želela sam da i moja porodica sazna sve to. Ipak sam sumnjala da će ih to zanimati tako da sam tu ideju odložila za kasnije. A onda je, jednog dana, moja majka među mojim ličnim stvarima našla jednu stranicu koja je ispala iz jedne stare pohabane Biblije koju sam dobila. To je strašno uznemirilo moje roditelje.

Razgovor s ocem

Kada je otac potvrdio svoje sumnje da imam kontakt s Jehovinim svedocima, pozvao me je u dugu šetnju. „Odmah moraš da  prekineš sve veze s tim ljudima“, rekao je. „Ako to ne uradiš, više neću moći da budem predsednik naše mesne zajednice. Uništićeš mi karijeru. Moraću da napustim kancelariju i da se vratim u fabriku u kojoj sam radio. Osramotićeš celu porodicu.“

„Ali oče, Biblija je jedna razumna knjiga, i ima odlične savete za život“, branila sam se.

„Ne, Alenka“, objašnjavao je otac, „nikada mi nisu trebali ni Biblija ni Bog da bih bio srećan. Sve sam postigao sa svojih deset prstiju. Niko mi nije pomogao. Baš me iznenađuje što možeš da veruješ u takve gluposti! Moraš da živiš pravi život, da se udaš, izrodiš decu i onda ćeš videti da možeš da budeš srećna bez Boga.“

Očevo insistiranje je ostavilo na mene utisak. Za trenutak sam počela da sumnjam u svoju veru, koja još uvek nije imala čvrste temelje. Bila je činjenica da sam oca poznavala mnogo duže nego Jehovine svedoke, i da sam se kod kuće uvek osećala sigurno. Bila sam sigurna da otac ima dobre namere. Znala sam da me voli pa sam zato obećala da ću prestati da proučavam Bibliju. Ubrzo posle toga, kada sam napunila 18 godina, završila sam školu i otišla u Prag, glavni grad naše zemlje, da tamo radim.

Moj život u Pragu

Zaposlila sam se u jednoj banci, i jedva sam čekala da naučim nešto o pravom životu za koji mi je otac pričao da će se postići pomoću komunizma. Međutim, za kratko vreme sam videla da ljudi u gradu nisu nimalo srećniji od onih u mom selu. U stvari, nemoral, licemerstvo, sebičnost i pijanstvo bili su nešto sasvim uobičajeno.

Najzad se jedna Svedokinja koja je živela blizu moje kuće u Horni Benešovu, i koja je došla u Prag, pobrinula da Svedoci kontaktiraju sa mnom. Tako sam u Pragu obnovila biblijski studij s jednom ženom koja se zvala Eva. Na kraju svakog studija Eva bi me pitala: „Da li hoćeš da dođem i sledeće nedelje?“ Nikada mi nije nametala svoje mišljenje, iako sam je ponekad pitala šta bi ona uradila da je na mom mestu.

„Ne mogu da ti kažem šta bih uradila“, govorila je. Onda bi usmerila pažnju na nešto iz Biblije što mi je pomoglo da donesem odluku. Mnogo sam bila zabrinuta za svoj odnos s roditeljima, tako da sam je pitala da li treba da prestanem da kontaktiram s njima. Eva je otvorila Izlazak 20:12, gde Biblija kaže da moramo poštovati naše roditelje. Zatim je pitala: „Da li to pak znači da nikoga ne treba da stavimo ispred naših roditelja?“

Pošto nisam bila sigurna, otvorila je Bibliju i našla reči Isusa Hrista: „Ko ima veću naklonost prema ocu ili majci nego prema meni, nije me dostojan“ (Matej 10:37). Tada sam shvatila da iako moji roditelji zaslužuju poštovanje, treba da osećam još veću naklonost prema Isusu i njegovom nebeskom Ocu. Eva se uvek trudila da istakne neko važno biblijsko načelo, a onda je odluku prepuštala meni.

Sukob interesa

Konačno sam u septembru 1982. primljena na Praški univerzitet kao student agronomije. Međutim, ubrzo sam shvatila da ne mogu udovoljiti svim obavezama na fakultetu i u isto vreme pokloniti željenu pažnju proučavanju Biblije. Zato sam jednoj mojoj profesorki rekla da mislim da napustim fakultet. „Poslaću te kod nekoga ko će te razumeti i ko će ti pomoći“, rekla je. Ugovorila je da dekan fakulteta razgovara sa mnom.

Dekan me je pozdravio pitanjem: „Zašto naš najbolji student želi da napusti školovanje?“

„Zato što nemam vremena za druge stvari koje me isto tako zanimaju“, odgovorila sam. Pošto su u Čehoslovačkoj Jehovini svedoci tada bili pod zabranom, nisam imala nameru da mu kažem zašto razmišljam da odem. Ali posle nekoliko sati razgovora s njim, pretpostavila sam da je pouzdana osoba. Zato sam mu rekla da proučavam Bibliju.

 „Studiraj i Bibliju i marksizam“, rekao je. „Onda se odluči.“ Izgledalo je da me čak ohrabruje da proučavam Bibliju!

Zavera osujećena

Međutim, sutradan su i on i profesorka otputovali u moje rodno selo da bi se videli s mojim roditeljima. Upozorili su ih da sam u kontaktu s nekom opasnom i zabranjenom sektom i rekli su im da želim da napustim fakultet. „Ako vaša ćerka odluči da napusti fakultet“, obećao je dekan mome ocu, „pobrinućemo se da ne može da nađe nikakav posao u Pragu, a onda će morati da se vrati kod vas i da prekine kontakt s tom sektom.“

U januaru 1983. stvarno sam napustila fakultet. Jedna prijateljica koja je takođe proučavala Bibliju, pomogla mi je da iznajmim sobu kod jedne starije žene. Pošto nisam znala da je dekan posetio moje roditelje i da je nešto obećao ocu, nisam imala predstavu zašto je propadao sav moj trud da nađem posao. I moja gazdarica se čudila zbog toga, tako da je bez mog znanja otišla kod dekana fakulteta i pitala ga zašto sam napustila školovanje.

„Čuvajte se!“, upozorio ju je. „Ona je pripadnik opasne sekte Jehovinih svedoka. Zato je morala da napusti školovanje. Mora da se vrati kući i prekine s tim. Lično ću se pobrinuti da ne nađe nikakav posao u Pragu!“

Kada se te večeri gazdarica vratila kući, pozvala me je i rekla: „Alenka, danas sam išla na tvoj fakultet.“ Mislila sam da ću još iste večeri morati da se spakujem i odem iz tog stana. Ali ona je rekla: „Ne slažem se s tim što dekan radi. Možeš da veruješ u šta hoćeš; važno je kako se ponašaš. Pomoći ću ti da nađeš posao.“ Te večeri sam u molitvi zahvalila Jehovi za njegovu pomoć.

Ubrzo posle toga otac je došao u Prag da bi me poveo kući. Ali ovoga puta nije uspeo da me ubedi. Moja vera u Jehovu i njegova obećanja je imala čvršće temelje. Na kraju je otac otišao bez mene, i prvi put u životu sam ga videla kako plače. Premda je to bio potresan susret, to iskustvo me je približilo Jehovi. Želela sam da mu pripadam i da mu služim. Zato sam 19. novembra 1983. simbolizovala svoje predanje Jehovi krštenjem u kadi u jednom stanu u Pragu.

Moja odluka je bila blagoslovljena

Posle nekog vremena sam počela da pomažem oko izrade zabranjene literature Svedoka. Taj posao je zahtevao veliki oprez, pošto su vlasti već zatvorile neke koji su bili uhvaćeni u tome. Moj prvi zadatak je bio da prekucavam Kulu stražaru prevedenu na češki. Zatim su ti primerci prosleđivani do Svedoka koji su ih koristili za proučavanje Biblije.

Kasnije sam bila pozvana da se pridružim jednoj grupi koja se sastajala u jednom stanu u Pragu i pravila knjige. Veći deo nameštaja je bio iznesen iz jedne sobe, a onda smo na jednom dugačkom stolu koji je bio postavljen nasred sobe sastavljali pojedinačno štampane stranice. Kasnije su te stranice lepljene ili šivene da bi se napravila knjiga. Često sam razmišljala koliko bi bilo lepo da se taj posao radi puno radno vreme.

Kao pionirka u komunističkoj omladinskoj organizaciji, trudila sam se da učim decu da budu bolji ljudi. Kao Jehovin svedok nastavila sam da radim s mladim ljudima, i mnogima sam pomogla da postanu krštene Jehovine sluge. Iako nijedan član moje porodice još nije postao Svedok, kao što je u Bibliji obećano dobila sam mnogo duhovnih očeva i majki, braće i sestara (Marko 10:29, 30).

U našoj zemlji je 1989. godine demokratska vlada smenila komunističku vladu. Ta promena je donela zakonsku slobodu Jehovinim svedocima, što je značilo da možemo da se javno sastajemo da bismo proučavali Bibliju, da propovedamo od kuće do kuće bez bojazni da ćemo biti uhapšeni i da putujemo u inostranstvo na međunarodne kongrese. Sem toga, više se nismo brinuli zbog ispitivanja, hapšenja ili zastrašivanja!

 Služenje s mojim suprugom

Godine 1990. udala sam se za Petra, jednog suhrišćanina. U aprilu 1992. oboje smo ostvarili cilj da budemo pioniri, što je među Svedocima naziv za one koji punovremeno propovedaju. U junu 1994. bili smo pozvani da radimo u podružnici Jehovinih svedoka u Pragu. Danas više ne proizvodimo biblijsku literaturu u tajnosti, već otvoreno služimo duhovnim interesima ljudi širom Češke Republike.

Pre nekoliko godina, Petar i ja smo bili presrećni kada su moji roditelji prihvatili naš poziv da posete objekte gde živimo i radimo s još 60 članova naše betelske porodice. Kada je video naš dom i kancelarije, otac je rekao: „Stvarno osećam da među vama vlada prava ljubav.“ To su bile najlepše reči koje sam čula od mog oca.

Imam ono što je komunizam obećavao

Naše nade da ćemo imati bolji svet posredstvom komunizma stvarno su bile samo pusti snovi. Ljudska istorija pokazuje da se čak ni uz najiskrenije napore nije uspelo u stvaranju nekog pravednog društva. Mislim da ima još mnogo ljudi koji će shvatiti da čovek ne može imati srećan život bez Božje pomoći (Jeremija 10:23).

Često se setim Očeve želje da imam ono što je on nazvao „pravim životom“, a što je smatrao da će nam komunizam omogućiti. Ipak, putem proučavanja sam shvatila da ono što Biblija naziva ’pravim životom‘ — a to je život u Božjem pravednom novom svetu — jeste jedino sigurno obećanje na koje se ljudi mogu osloniti (1. Timoteju 6:19). Ovo kažem zato što iako smo podložni grehu i ljudskoj nesavršenosti, oni koji se iskreno trude da primenjuju biblijska učenja u svom životu mogu da žive zajedno u miru na jedan izvanredan način. Oni uspešno odolevaju svim pokušajima da se slomi njihovo jedinstvo ili da se odvoje od svog Boga Jehove.

Na mene je naročit utisak ostavilo kad smo moj suprug i ja imali prednost da 19. maja 2001. budemo među gostima koji su prisustvovali posvećenju nove podružnice  Jehovinih svedoka blizu Lavova, u Ukrajini. Tamo sam upoznala druge Svedoke koji su bili članovi komunističke omladinske organizacije Mladi pioniri. I oni su se kao i ja nadali da će komunizam doneti pravi mir i jedinstvo među svim ljudima. Vladimir Grigorijev, koji sada sa svojom suprugom služi u podružnici u Rusiji, takođe je bio jedan od Mladih pionira.

Izgleda malo ironično što su na mestu gde se ranije nalazio letnji kamp za Mlade pionire, Jehovini svedoci izgradili svoju novu podružnicu. Zbog ograničenog prostora u podružnici samo je 839 osoba iz 35 zemalja moglo da bude smešteno za program posvećenja. Međutim, sutradan se na fudbalskom stadionu u Lavovu okupilo njih 30 881 da bi čuli pregled programa od prethodnog dana. a Neki su putovali šest ili više sati iz udaljenih mesta da bi prisustvovali tom događaju.

Međutim, kada su saznali da mogu da obiđu novu podružnicu, smestili su se u mnogobrojne autobuse kojima su došli na stadion. U popodnevnim satima autobusi su počeli da pristižu u podružnicu — gde smo moj suprug i ja imali prednost da prenoćimo — da bi obišli objekte. Do večernjih sati je oko 16 000 dragih suvernika prošlo kroz podružnicu, zatim su se smestili u autobuse i krenuli kući, što je za mnoge bilo dugo putovanje!

U Ukrajini, kao i u drugim istočnoevropskim zemljama, milioni ljudi su verovali da je komunizam najbolji način za stvaranje jednog mirnog novog društva. Međutim, danas samo u Ukrajini ima više od 120 000 ljudi koji pričaju drugima o Božjem Kraljevstvu. Zaista, mnogi od nas bivših komunista verujemo da je ta Božja vladavina jedina prava nada za ostvarenje pravog bratstva i mira među svim ljudima!

[Fusnota]

[Slika na 12. strani]

Kad sam imala deset godina, ubrzo nakon što sam se pridružila Komunističkoj organizaciji mladih pionira

[Slika na 16. strani]

S mojim suprugom Petrom

[Slika na 16. strani]

Vladimir, bivši član Komunističke organizacije mladih pionira, koga sam upoznala na posvećenju podružnice u Ukrajini

[Slika na stranama 16, 17]

Više od 30 000 ljudi je slušalo pregled programa za posvećenje

[Slika na 17. strani]

Više od 16 000 ljudi je posetilo podružnicu