Džangada — neobična brazilska jedrilica

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ BRAZILA

VEĆ vekovima neustrašivi ribari zvani džangadeirosi jedre sunčanom, severoistočnom obalom Brazila u svojim jednostavnim ali prelepim džangadama. Dozvolite mi da vam ispričam šta sam saznao o ovim neobičnim jedrenjacima.

Na prvi pogled, džangada vas može podsećati na nekakav splav koji su u žurbi sklepali brodolomnici. Ali nedajte se zavarati. Džangade dosežu brzinu od skoro dvanaest kilometara na sat i učestvuju u regatama. Iako su jednostavnog oblika, one mogu po nekoliko dana ostati na moru i mogu se naći pored ogromnih transatlantskih linijskih brodova, udaljene od obale čak do 60 kilometara. a

Kada su portugalski kolonizatori dodali trouglasto jedro klimavim splavovima koje su domoroci koristili, nastala je džangada koja je prvi put korišćena u Brazilu krajem 17. veka kao ribarski brod na otvorenom moru. Ime džangada, što znači „spojiti“, nastalo je zahvaljujući Portugalcima. Pre nego što su stigli u Brazil, oni su posetili Indiju gde su usvojili ovu tamilsku reč.

Od tih ranih dana, džangada je doživela neke izmene. Prvobitno se njen trup sastojao od pet do osam debala lakog drveta sličnog balsamovom drvetu, kao što je piuva, koji su spojeni pomoću vlakana, bez upotrebe ijednog šrafa ili eksera. Danas se većina trupova gradi od građe slične onoj koja se koristi u izgradnji brodova, što ih čini izdržljivijima. Još jedna novotarija jeste jedna drvena kutija obložena cinkom i stiroporom, u kojoj se čuva ulov. Veličina džangada ostaje  nepromenjena — dužina između 5 i 8 metara, širina do 1,8 metara.

Nedavnih decenija je konkurencija u vidu savremenih ribarskih brodova naterala mnoge džangadeirose da traže neko drugo zaposlenje, kao što je vožnja turista na džangadi. Još uvek ima nekoliko malih tradicionalnih ribarskih naselja duž obala severoistočnog Brazila. Tu je život jednostavan. U mnogima od njih, dok su muškarci na moru, žene nadopunjuju kućni budžet izrađujući fin čipkani rad.

Na svoju prvu plovidbu džangadom krenuo sam iz ribarskog naselja sa obale kod Mukuripea.

Dan kada sam bio džangadeiro

U 4 časa ujutro, na obali se upoznajem s četvoricom sučlanova posade. Naš kapetan je Asis. Nakon što su dignuta jedra, moj prvi zadatak je da pomognem da se džangada porine u more s debala karnauba palme na kojima stoji. Skoro istog trenutka džangada biva poplavljena i izgleda kao da će potonuti. Na svu sreću, to je samo moj utisak. Džangade su praktično nepotopive. Ponekad se prevrnu, kaže mi posada, pri čemu je potreban iskusan mornar i dobar plivač da bi se vratile u pravi položaj. Bilo kako bilo, dok se usuđujemo da otplovimo sve dalje od obale, talasi neprestano zapljuskuju palubu.

Naš kapetan zauzima svoje mesto na krmi, odakle drži pod kontrolom jedra i kormilo. Jedan drugi džangadeiro stoji na pramcu. Ostala dva člana posade drže se za kanap vezan za stubove i naginju se unazad kako bi napravili protivtežu nagibu džangade. Kao posmatrač, zaključio sam da je najbolje ako se držim za stubove. Morska bolest je uobičajen problem kod mornara novajlija poput mene, ali pokušavam da savladam mučninu kako god znam i umem.

Nakon dvočasovnog jedrenja, stižemo do našeg odredišta. Posada brzo spušta jedra i baca sidro — kamen stavljen u drveni ram — i počinje ribarenje. Umesto štapova za pecanje, članovi posade koriste konce. Zato su im ruke pune ožiljaka i žuljeva. Osim ribarenja, oni ponekad hvataju i jastoge pomoću klopke zvane manzua, koja je napravljena od bambusa i najlona za pecanje. Da bi se zaštitili od sunca, neki nose slamnate šešire sa širokim obodom, a neki kape.

Za džangadeira život predstavlja neprekidnu, surovu kolotečinu sastavljenu od soli, znoja i sunca. Sve manji broj mladih muškaraca izabira da se bavi ovim poslom, poslom koji se vekovima prenosi sa oca na sina.

Tokom ranog popodneva vraćamo se nazad u društvu nekoliko drugih džangada. S njihovim elegantnim belim jedrima zategnutim između svetlozelenog mora i plavog neba, oni se bore s razbesnelim talasima — što je zaista prizor od kojeg zastaje dah i koji je inspiracija za nastanak mnogih stihova i pesama.

Kada smo stigli do kopna, pomogao sam da se džangada odvuče na svoje mesto na pesku. Džangada obično teži 300 kilograma, ali je za naše umorne ruke izgledalo da je mnogo teža. Džangadeirosi prodaju svoj ulov preprodavcu koji će ribu prodavati mušterijama. Naše putovanje je bilo kratko pri čemu smo upecali svega nekoliko kilograma ribe. Međutim, džangada može da preveze čak do 1 000 kilograma ulovljene ribe. Zahvalivši posadi vratio sam se kući umoran ali zadovoljan. Noću, ležeći budan, zamišljam kako još uvek mogu da osetim ljuljanje džangade, jednostavnog ali neobičnog brazilskog jedrenjaka.

[Fusnota]

[Slika na 25. strani]

Tradicionalna džangada od debala, koja više nije u upotrebi

[Slika na 25. strani]

Džangada obično teži oko 300 kilograma