Na krilima vetra

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ KANADE

„NABAVITE MI SMESTA TAFT I KONOPAC, POKAZAĆU VAM NEŠTO ŠTO ĆE ZAPANJITI SVET!“ (ŽOZEF MIŠEL MONGOLFJE, 1782).

VUM! Plamen je suknuo u živobojno platno u obliku čaure i ono se polako diže u nebo. Lebdenje visoko gore u prelepom balonu od platna duginih boja oduzima dah i predstavlja predah od užurbanog tempa života. „U isto vreme budi i osećanje spokojstva i oduševljenja“, rekao je jedan dugogodišnji zaljubljenik u balone koji se kreću na topao vazduh.

Letenje balonom fascinira čoveka još od prvog uspešnog sletanja Žozefa Mišela i Žak-Etjena Mongolfjea početkom 1780-ih. (Vidite okvir ispod.) Međutim, tek je 1960-ih — uvođenjem azbestnog materijala zajedno sa sigurnim i jeftinim sistemom sagorevanja propana, koji zagreva i reguliše temperaturu vazduha u balonu — balonstvo postalo sport koji je stao na svoje noge.

Pogled izbliza

Kad pogledamo izbliza neki prelepi balon, možemo zapaziti da je napravljen od komada raznobojnog materijala koji su zajedno povezani i sužavaju se od vrha prema dnu. Kada se naduvaju, neki baloni mogu biti široki i do 15 metara i visoki preko 25 metara.

Kod maštovitih letača dolazi do izražaja njihova individualnost i oni smišljaju izgled i veličinu svojih balona, koji mogu biti u obliku životinja, boca pa čak i klovnova. Bez obzira na dizajn, principi letenja ovim nečujnim letilicama ostaju isti.

I navigator i putnici su smešteni u laganu, čvrsto pletenu gondolu, to jest korpu, koja je užadima pričvršćena za balon i smeštena tačno ispod otvora balona. Neke korpe su napravljene od aluminijuma.  Pogledajte još jednom iznad gondole. Videćete da su gorionik i regulator pričvršćeni na jednoj metalnoj platformi odmah ispod otvora balona. Rezervoari za gorivo su unutar korpe.

Priprema za poletanje

Avionu treba dugačka pista da bi poleteo. Međutim, balonu na topao vazduh potrebna je samo jedna mala poljana. Od najveće je važnosti da se pronađe mesto na kom nema odmah vazdušnih smetnji. Da li nestrpljivo iščekujete da se provozate ovom nečujnom letilicom? Pre nego što uđete u korpu, moraju se izvršiti neke pripreme.

Kao prvo, prazan balon se raširi po zemlji u pravcu vetra, a korpa se položi po strani. Zatim se jednim velikim ventilatorom koji se pokreće motorom uduvava vazduh u otvor balona. Potom se zagrejani vazduh usmerava u balon i tako se korpa podiže u uspravan položaj. Onda se poslednji put proverava sva oprema i dovod goriva, kao i ventili i kontrolne linije za ispuštanje vazduha da bi se zasiguralo da vise na korpi. Sada je balonista spreman da preuzme putnike i da se vine u visine. Neki balonisti nose radio-opremu i održavaju redovnu vezu s posadom na zemlji koja ih prati nekim vozilom da bi pokupila balon i putnike kad slete.

 Na krilima vetra

Većina balonista voli visine do 100 metara tako da mogu mirno ploviti nad predelima i posmatrati šta se dešava. Na ovoj visini se čak može čuti ljudski smeh i vika. Prizor sa zemlje je čaroban jer balon podseća na seme maslačka koje plovi na laganom povetarcu. Neki letači rutinski jedre na visini od 600 metara i više. Međutim, ne preporučuje se visina preko 3 000 metara bez zaliha kiseonika. (Vidite okvir „Letenje na velikoj visini“.)

Kada se nađete u vazduhu, kako se spuštate? Uz pomoć gravitacije. Spuštanje možete kontrolisati tako što povučete uže za ventil i ispustite nešto toplog vazduha. Međutim, horizontalno putovanje je nešto drugo. Balonista je prepušten na milost i nemilost vremenskim prilikama. „Svaki let je drugačiji, budući da vetrovi diktiraju pravac i brzinu kretanja“, objašnjava jedan iskusni balonista. Vazdušne struje na različitim visinama mogu promeniti brzinu i pravac. Nije nimalo neobično da se na visini od 100 metara vetar kreće u jednom pravcu, a na visini od 200 metara u suprotnom pravcu.

Pošto balon putuje brzinom vetra, osećate kao da stojite u mestu, a da se pomera zemlja ispod vas. „Balonisti plove zajedno s vetrom tako da kad su gore visoko u vazduhu, mogu da rašire mapu i ona neće odleteti“, tvrdi časopis Smithsonian.

Razviti osećaj za letenje

Savršeno vreme za let je kada su vazdušna kretanja minimalna. To je obično odmah posle izlaska sunca ili kratko posle njegovog zalaska. Bolje je ujutro, budući da je vazduh obično hladniji i baloni se mogu lakše podići. Letenje kasno po podne je rizično, jer vas može uhvatiti mrak.

Osećaj za letenje balonom stiče se uz mnogo vežbanja. Ključna stvar je da pronađete vazdušne mase koje će vas poneti u željenom pravcu i da ih se držite. Iskusni letači savladavaju takozvano koračanje po stepenicima.  Oni se penju do određene visine i tu održavaju balon. Onda nakon kratkog ispusta plamena, topao vazduh se penje ka vrhu balona i podiže ovu nečujnu letilicu.

Potreban je odgovarajući ritam puštanja plamena i stalna pažnja, tako da pilot ne izgubi kontrolu nad balonom. Čak i mali propust koncentracije može dovesti do neočekivanog spuštanja. Oprezan pilot ne gubi iz vida da je izvor toplote, gledano u globalu,15 do 18 metara od vrha balona, tako da je potrebno 15 do 30 sekundi pre nego što letilica reaguje na toplotu plamena.

Spuštanje može biti uzbudljivo, naročito ako je to spuštanje uz jake vetrove i na ograničenom prostoru! U takvim okolnostima je, kaže jedan stručnjak za balone, „bolje izvesti jedno brzo spuštanje koje će vam prodrmati kosti, ali će biti tačno na mesto, nego meko prizemljenje u kavez s lavovima u zoološkom vrtu“. Međutim, kada su uslovi vetra idealni, lagano spuštanje je najpoželjnije.

Baloni na topao vazduh, koji se koriste u rekreacione svrhe, i dalje će se pojavljivati u svim veselim bojama od kojih će jedni učestvovati na takmičenjima, raznim skupovima i slavljima, a drugi će leteti iz čistog zadovoljstva.

[Okvir/Slike na stranama 14, 15]

POČECI LETA BALONOM

Žan-Mišel i Žak-Etjen Mongolfjer, sinovi bogatog proizvođača papira iz Anonea u Francuskoj, proslavili su se po tome što su sagradili i lansirali prvi balon na topao vazduh. Početkom 1780-ih prvo su eksperimentisali s papirnim balonima, za koje su mislili da se podižu zbog dima zapaljene slame i vune. Ubrzo su uvideli da je do tog podizanja došlo usled toplog vazduha.

Kasnije kad su počeli da prave balone od platna primetili su da kada u vazduh puste veće balone oni postižu i veće visine, a imaju i veću nosivost. Juna 1783, s trga u Anoneu pustili su najveći balon koji je do tada napravljen. Leteo je otprilike deset minuta pre nego što se spustio na zemlju.

Kad su to postigli, shvatili su da je došlo vreme da poleti balon koji će nositi ljude. Međutim, septembra 1783, hiljade gledalaca su se okupili u Versaju da bi videli puštanje balona u kom su bili petao, patka i ovca. Sve troje su preživeli taj osmominutni let bez ikakvih loših posledica. Kratko posle toga, 21. novembra 1783, poleteli su i prvi ljudi. Luj XVI je bio umoljen da tu čast udeli dvojici plemića. Krenuli su sa Šatoa de la Mieta i leteli nad Parizom oko osam kilometara. Oko 25 minuta kasnije, izveli su prinudno sletanje jer se balon zapalio.

Negde u to vreme se i Akademija nauka u Parizu zainteresovala za ovo otkriće. Profesor Žak Šarl, jedan od najpoznatijih fizičara toga vremena, sarađivao je sa dva vešta mehaničara, Šarlom i M. N. Roberom i napravio prvi balon ispunjen vodonikom, koji je isprobao 27. avgusta 1783. Balon je plovio oko 45 minuta, prešao oko 24 kilometra i postao poznat kao Šarlije. Ova vrsta balona se čak i danas koristi u gotovo neizmenjenom obliku.

[Okvir na 17. strani]

LET NA VELIKOJ VISINI

Englez po imenu Henri Koksvel postao je poznat kao pilot na najvećim visinama. Septembra 1862, Džejms Glajšer iz Britanskog meteorološkog društva pozvao je Koksvela da ga povede sa sobom da bi izvršio naučna istraživanja na velikoj visini. Popeli su se na visinu od preko devet kilometara i to bez opreme za kiseonik!

Kad su postigli visinu od preko 8 000 metara imali su poteškoća s disanjem zbog hladnog, proređenog vazduha, tako da je Koksvel pripremio balon za sletanje. Međutim, zbog stalnih rotacija balona, konopac za ispuštanje vazduha se uvrteo i Koksvel je morao da se popne i odmrsi ga. Glajšer je već bio bez svesti i Koksvel je morao zubima da povuče uže, budući da su mu se ruke ukočile od zime. Najzad su počeli da se spuštaju.

Obojica su se na kraju dovoljno oporavili, te su usporili spuštanje balona. Na tom području su se bili popeli na visinu od skoro 10 000 metara, što je rekord koji nije oboren više od jednog veka. Njihov let u balonu sa otvorenom korpom spada među najveće aeronautičke podvige, budući da su to ostvarili bez zaliha kiseonika, s minimumom zaštitne odeće i praktično bez ikakvog saznanja o stratosferi.

[Slika na 15. strani]

Unutrašnjost balona tokom naduvavanja

[Slika na 15. strani]

Zagrejani vazduh se usmerava u balon i podiže ga za letenje

[Slika na 16. strani]

Neobični oblici balona