Nastavni rad — cena i rizici

„Mnogo se očekuje od prosvete, ali, prečesto predani nastavnici u našim školama dobijaju malo javne... pohvale za svoj trud“ (Ken Eltis, Univerzitet u Sidneju, Australija).

MORA se priznati da ovo „najvažnije zanimanje“, kako se naziva, ima mnoge izazove — od niskih plata, loših nastavnih uslova, zatim prekomerne papirologije i prevelikih odeljenja, nepoštovanja i nasilja, pa do nezainteresovanosti roditelja. Kako neki nastavnici izlaze na kraj sa ovim izazovima?

 Nedostatak poštovanja

Pitali smo četiri nastavnika iz Njujorka šta oni misle koji su značajniji problemi. Jednoglasno su odgovorili: „Nedostatak poštovanja.“

Vilijam iz Kenije navodi da se u pogledu ovoga mnogo toga izmenilo u Africi. On je rekao: „Deca su sve nedisciplinovanija. Kada sam ja bio mali [sada ima više od 40 godina], nastavnici su bili među najpoštovanijim ljudima u afričkom društvu. Oni su bili uzor i mladima i starima. Takvog poštovanja je sve manje. Zapadna kultura polako utiče na mlade čak i u zabačenim krajevima Afrike. Filmovi, video-kasete i literatura prikazuju nedostatak poštovanja prema autoritetu kao nešto herojsko.“

Đulijano, koji je nastavnik u Italiji, žali se: „Deca su izložena duhu pobune, nepokornosti i neposlušnosti koji prožimaju celo društvo.“

Droga i nasilje

Nažalost, u školama je droga postala takav problem da Luen Džonson iz SAD, koja je nastavnica i spisateljica, piše: „Program protiv zloupotrebe droge deo je skoro svakog nastavnog plana i počinje od zabavišta (kurziv naš). Deca o drogi znaju više... od većine nas odraslih.“ Ona dodaje: „Učenici koji se osećaju izgubljeno, nevoljeno, usamljeno, nesigurno ili se dosađuju najverovatnije će probati drogu“ (Two Parts Textbook, One Part Love).

Ken, koji je nastavnik u Australiji, upitao je: „Kako da naši nastavnici vaspitavaju jednog devetogodišnjaka kome su njegovi roditelji davali drogu i sada je narkoman?“ Mihael koji je u 30-im godinama predaje u jednoj školi opšteg smera u Nemačkoj. On piše: „Mi smo i te kako svesni da se droga diluje, ali se to jako retko otkrije.“ On takođe komentariše o nedostatku discipline koja se „ispoljava u obliku opštedestruktivne manije. Švrljaju se table i zidovi i uništava se nameštaj. Neki moji učenici su imali posla s policijom zbog krađe po radnjama i tome slično. Nije ni čudo što su krađe po školama tako učestale!“

Amira je nastavnica u državi Gvanahuato u Meksiku. Ona priznaje: „Suočavamo se s problemima nasilja i narkomanije u porodici što direktno pogađa decu. Deca su okružena atmosferom u kojoj uče prljav jezik i druge loše stvari. Još jedan veliki problem je siromaštvo. Iako je školovanje ovde besplatno, roditelji moraju da kupe sveske, olovke i ostali pribor. Međutim, hrana mora biti na prvom mestu.“

 Pištolji u školi?

Nedavna ubistva iz vatrenog oružja u školama u Sjedinjenim Državama naglasila su da ovakva vrsta nasilja nije mali problem u toj zemlji. Jedan izveštaj navodi: „Procenjuje se da se u 87 125 državnih škola svakog dana unese 135 000 pištolja. Da bi se smanjio broj unesenih pištolja, školski službenici koriste detektore za otkrivanje metalnih predmeta, kamere, posebno obučene pse koji otkrivaju pištolje, pretres učeničkih ormara, proveru ličnih karti i zabranu unošenja u školu aktentašni“ (Teaching in America). Ovakve bezbednosne mere navode čoveka da se pita: ’Da li mi to govorimo o školama ili o zatvorima?‘ Dotični izveštaj dodaje da je preko 6 000 učenika izbačeno iz škole zbog nošenja oružja u školu!

Nastavnica Ajris iz Njujorka rekla je za Probudite se!: „Učenici krijumčare oružje u školu. Uređaji za detektovanje ne sprečavaju da se ono unosi. Vandalizam po školama je još jedan veliki problem.“

Uprkos tom anarhičnom okruženju, savesni nastavnici nastoje da prenesu znanje i usade vrednosti. Nije onda ni čudo što mnogi nastavnici pate od depresije i fizičke i emocionalne iscrpljenosti. Rolf Buš, predsednik Udruženja prosvetnih radnika iz Tirinške u Nemačkoj, rekao je: „U Nemačkoj se skoro trećina miliona nastavnika razboli od stresa. Oni osećaju da su usled posla fizički i emocionalno iscrpljeni.“

Deca imaju decu

Još jedan problem je polna aktivnost adolescenata. Džordž S. Morison, autor knjige Teaching in America, kaže za tu zemlju: „Svake godine zatrudni oko milion tinejdžerki (11 posto devojaka od 15 do 19 godina)“. Sjedinjene Države imaju najveću stopu trudnoće kod tinejdžerki od svih razvijenih zemalja.

Takvo stanje potvrđuje i Ajris, koja je rekla: „Adolescenti pričaju samo o seksu i žurkama. To je prava opsesija. A sada u školama imamo i Internet! To podrazumeva pristup grupama za ćaskanje i pornografiji.“ Anhel iz Madrida u Španiji je izvestio: „Polni promiskuitet je realnost kod učenika. Imali smo slučajeve veoma mladih učenica koje su ostale trudne.“

„Nahvaljeni bebi-siteri“

Još jedna stvar na koju se neki nastavnici žale jeste da mnogi roditelji ne ispunjavaju svoju odgovornost da decu vaspitavaju kod kuće. Nastavnici smatraju da roditelji treba da budu prvi učitelji svoje dece. Lepo vladanje i bonton treba da počnu u kući. Nije ni čudo što Sandra Feldman, predsednica Američkog prosvetnog saveza, kaže da „prosvetne radnike... treba više gledati kao i druge stručnjake, a manje kao nahvaljene bebi-sitere“.

Roditelji obično ne podržavaju disciplinu koja se pruža u školama. Limariz koja je citirana u prethodnom članku rekla je za Probudite se!: „Ukoliko delinkventnu decu prijavite direktoru, znate da tad sledi napad od roditelja!“ Ranije citirani Buš je o pomaganju problematičnim učenicima rekao: „Vaspitanje u kući je sve lošije. Više ne možete pretpostavljati da većina dece u porodici ima dobro i razumno vaspitanje.“ Estela iz Mendose u Argentini je rekla: „Mi nastavnici se plašimo učenika. Ukoliko im damo loše ocene, oni nas gađaju kamenjem ili nas napadaju. Ako imamo kola, oni ih oštećuju.“

 Da li je onda ikakvo čudo što u mnogim zemljama nema dovoljno nastavnog osoblja? Vartan Gregorijan, predsednik Njujorške korporacije Karnegi, upozorio je: „U narednoj deceniji će u našim školama [u SAD] biti potrebno čak 2,5 miliona novih nastavnika.“ Veliki gradovi „sada tragaju za nastavnicima iz Indije, sa Zapadnoindijskih ostrva, iz Južne Afrike, Evrope i iz svih drugih mesta gde se mogu naći dobri nastavnici“. Ovo, svakako, znači da i na tim područjima može doći do pomanjkanja nastavnog osoblja.

Zašto nema dovoljno nastavnika?

Jedan nastavnik iz Japana, Jošinori, koji ima 32 godine radnog iskustva, rekao je da je „u japanskom društvu rad nastavnika plemenit i uvažen posao s mnogo podstreka“. Nažalost, to nije slučaj u svakoj kulturi. Ranije citirani Gregorijan naveo je da se „nastavnicima ne pruža profesionalno uvažavanje, priznanje niti dovoljna nadoknada... Prosveta u većini država [SAD] jeste najmanje plaćeno zanimanje za koje je potrebna univerzitetska ili magistarska diploma“.

Ken Eltis, citiran u uvodnom članku, napisao je: „Šta se dešava kad nastavnici saznaju da su mnogi poslovi za koje je potrebna niža kvalifikacija znatno više plaćeni od nastavnog rada? Ili da učenici koje su poučavali pre samo dvanaest meseci... zarađuju više nego što oni zarađuju sada ili će verovatno zarađivati u roku od pet godina? To sigurno srozava njihov osećaj samopoštovanja.“

 Vilijam Ers je napisao: „Nastavnici su loše plaćeni... Naša plata je četvrtina advokatske plate, polovina plate knjigovođa i manja od plate vozača kamiona i radnika s brodogradilišta... Ne postoji drugo zanimanje koje zahteva tako puno, a tako je malo plaćeno“ (To Teach — The Journey of a Teacher). O toj temi je novembra 2000. Dženet Rino, bivši ministar pravosuđa SAD, rekao: „Možemo poslati ljude na Mesec... Dajemo velike pare našim sportistima. Zašto onda ne možemo da platimo i naše nastavnike?“

„Nastavnici su uopšte uzev nedovoljno plaćeni“, rekla je Limariz. „Bez obzira na sve godine studiranja, moja godišnja zarada je i dalje mala, pored sveg stresa i neprilika koje nosi način života u ovako velikom gradu kao što je Njujork.“ Valentina koja je učiteljica u Sankt Peterburgu u Rusiji rekla je: „Kad je reč o zaradi, posao u prosveti je nezahvalan. Plata je oduvek ispod propisanog minimuma.“ Marlin iz Čibuta u Argentini podupire ovo mišljenje: „Niske plate teraju nas da radimo na dva ili tri mesta, jureći s jednog mesta na drugo. To stvarno smanjuje našu delotvornost.“ Artur, koji je nastavnik u Najrobiju u Keniji, rekao je za Probudite se!: „Zbog opadanja ekonomije, nije mi uvek lako da živim kao nastavnik. Kao što bi se i mnoge moje kolege složile sa mnom, loša plata odvraća ljude od naše profesije.“

Dajana, koja je nastavnica u Njujorku, žalila se na preteranu papirologiju koja satima zarobljava nastavnike. Uobičajena žalba glasi: „Obrasci koje treba popuniti, ti ubistveni obrasci — po ceo dan.“

Nedovoljno nastavnika, previše učenika

Bertold iz Direna u Nemačkoj, izneo je još jednu uobičajenu zamerku: „Odeljenja su prevelika! Ovde u nekima ima i do 34 učenika. To znači da ne možemo posvetiti pažnju problematičnim učenicima. Oni prolaze nezapaženo. Zanemaruju se individualne potrebe.“

Ranije citirana Limariz je objasnila: „Moj najveći lanjski problem, pored nezainteresovanih roditelja, bilo je preveliko odeljenje od 35 dece. Pokušajte da zamislite kako je raditi sa 35 prvaka!“

Ajris je rekla: „Ovde u Njujorku nema dovoljno nastavnika, naročito iz matematike i prirode. Oni mogu naći bolji posao bilo gde. Zato je grad uposlio mnoge strane nastavnike.“

Očigledno je držanje nastave teško zanimanje. Šta onda motiviše nastavnike? Zašto nastavljaju i istrajavaju? Naš poslednji članak obradiće ova pitanja.

[Istaknuti tekst na 9. strani]

rocenjuje se da se u škole SAD svakog dana unese 135 000 pištolja

[Okvir/Slika na 10. strani]

Šta karakteriše uspešnog nastavnika?

Kako biste opisali dobrog nastavnika? Da li je to osoba koja pomaže detetu da razvija pamćenje tako da ono može iznositi činjenice i položiti predmete? Ili je to osoba koja poučava nekoga da postavlja pitanja, razmišlja i rasuđuje? Ili onaj ko pomaže detetu da postane bolji građanin?

„Kada shvatimo da smo našim učenicima ortaci na njihovom dugom i komplikovanom životnom putu, kad počnemo da se s njima ophodimo s dostojanstvom i poštovanjem koje zaslužuju jednostavno zato što su ljudi, onda smo na putu da postanemo časni nastavnici. To je tako lako — a i tako teško“ (To Teach — The Journey of a Teacher).

Dobar nastavnik uviđa potencijal svakog učenika i zna kako da taj potencijal razvije do pune mere. Vilijam Ers je primetio: „Moramo naći bolji način, način koji se temelji na snazi, iskustvu, veštinama i sposobnostima... Sećam se molbe jednog roditelja Indijanca, čiji je petogodišnji sin proglašen ’zaostalim‘: ’Vind-Volf zna imena preko četrdeset ptica kao i njihove migracione navike. On zna da proporcionalni orao ima trinaest pera na repu. Ono što mu treba jeste nastavnik koji zna njegov pravi potencijal.‘“

Da bi iz svakog deteta izvukao najviše, nastavnik mora da otkrije šta dete zanima ili motiviše odnosno šta ga karakteriše. Predani nastavnik mora voleti decu.

[Izvor]

United Nations/Photo by Saw Lwin

[Okvir na 11. strani]

Mora li učenje uvek biti zabavno?

Prosvetni radnik Vilijam Ers sastavio je spisak deset zabluda o učenju. Jedan od njih glasi: „Dobri nastavnici čine učenje zabavnim.“ Zatim nastavlja: „Zabavljanje odvraća pažnju, smešno je. Klovnovi su zabavni. Šale mogu biti zabavne. Učenje može zaokupljati pažnju, biti vrlo zanimljivo, zapanjujuće, zbunjujuće, privlačno i često izuzetno prijatno. Ako je zabavno, u redu. Ali ne mora da bude takvo.“ On dodaje i ovo: „Za poučavanje je potreban veliki opseg znanja, sposobnosti, umeća, rasuđivanja i razumevanja i što je najvažnije — potrebna je obzirna, brižna osoba“ (To Teach — The Journey of a Teacher).

Sumio iz Nagoje u Japanu, prepoznaje ovaj problem kod učenika: „Mnogi srednjoškolci nemaju interesovanja ni za šta osim za zabavu i ono u šta ne moraju da ulažu trud.“

Rosa, pedagog iz Bruklina u Njujorku rekla je: „Opšti stav učenika je da je učenje dosadno. Nastavnik je dosadan. Oni misle da sve treba da bude zabavno. Ne shvataju da iz učenja dobijaš onoliko koliko uložiš u njega.“

Opsednutost zabavom sprečava mlade da se trude i žrtvuju. Ranije citirani Sumio je rekao: „Krajnji rezultat je da ne mogu dugoročno sagledavati stvari. Veoma je malo srednjoškolaca koji misle da će im kasnije vredeti to što se sada marljivo trude.“

[Slika na 7. strani]

DAJANA, SAD

[Slika na 8. strani]

’Droga se diluje samo što se jako retko otkrije‘ (MIHAEL, NEMAČKA)

[Slika na stranama 8, 9]

„Suočavamo se s problemima nasilja i narkomanije u porodici“ (AMIRA, MEKSIKO)

[Slika na 9. strani]

„Prosvetne radnike... treba više gledati kao i druge stručnjake, a manje kao nahvaljene bebi-sitere“ (SANDRA FELDMAN, PREDSEDNICA AMERIČKOG PROSVETNOG SAVEZA)