Gledište Biblije

Osećanje krivice — da li je uvek nepoželjno?

MNOGI danas gledaju na osećanje krivice kao na nešto nepoželjno. Oni razmišljaju poput nemačkog filozofa Fridriha Ničea, koji je rekao: „Krivica je najgora bolest koja se ikada pojavila kod čoveka.“

Međutim, neki savremeni stručnjaci dolaze do jednog drugačijeg zaključka. „Krivica je nešto što čini čoveka osećajnom, odgovornom osobom“, kaže dr Suzan Forvard, međunarodno priznata terapeutkinja i pisac. „Krivica je alat savesti.“ Onda, da li je svako osećanje krivice nepoželjno? Postoje li neke situacije u kojima bi osećanje krivice moglo biti korisno?

Šta je krivica?

Osećanje krivice nastaje onda kada shvatimo da smo povredili nekoga do koga nam je stalo, ili kada na neki drugi način ne udovoljimo merilima po kojima verujemo da treba živeti. Kao što to jedan priručnik kaže, krivica je povezana sa „osećanjem dugovanja jer osoba zaslužuje kaznu zbog nekog propusta, uvrede, zločina ili greha“.

U Hebrejskim spisima, krivica je bila povezana s propustom Izraelaca da žive prema Božjem zakonu. Mnoga ukazivanja na krivicu nalaze se u biblijskim knjigama Levitskoj i Brojevima. Zanimljivo je da se ova reč veoma retko pojavljuje u Hrišćanskim grčkim spisima. Ali na nekoliko mesta gde se pojavljuje, ona se na sličan način dovodi u vezu sa ozbiljnim grehom protiv Boga (Marko 3:29; 1. Korinćanima 11:27).

Nažalost, mi možemo osećati krivicu bez potrebe. Na primer, ako je neko perfekcionista i teži ka tome da za sebe postavi nerazumna merila, svako razočaranje može dovesti do nepotrebnog osećanja krivice (Propovednik 7:16). Ili bismo možda mogli dozvoliti da se opravdana žalost zbog neke greške ili nečeg neispravnog pojača do osećanja sramote, i da sve to završi nepotrebnim kažnjavanjem nas samih. Onda, kojoj dobroj svrsi osećanje krivice može da posluži?

 Osećanje krivice može biti i nešto dobro

Osećanje krivice može biti od koristi na najmanje tri načina. Kao prvo, ono nam signalizuje da smo svesni ispravnih merila, to jest da imamo savest koja funkcioniše (Rimljanima 2:15). U stvari, jedna knjiga koju je objavilo Američko psihijatrijsko udruženje, tretira nedostatak osećanja krivice kao nešto što je opasno po društvo. Oni s nečistom ili umrtvljenom savešću imaju teškoća da razlikuju ispravno od neispravnog, i to može biti opasno (Titu 1:15, 16).

Kao drugo, savest koja je svesna krivice može nam pomoći da izbegnemo nepoželjne postupke. Kao što nas fizička bol upozorava na potencijalni zdravstveni problem, tako nas i emocionalna bol — zajedno sa osećanjem krivice — upozorava na neki moralni ili duhovni problem koji zahteva da mu posvetimo pažnju. Kada smo već jednom svesni određene slabosti, tada smo u većoj meri podstaknuti da u budućnosti izbegavamo da povređujemo sebe, naše voljene ili druge (Matej 7:12).

I na kraju, priznanje krivice može pomoći i onome ko je kriv, a i samoj žrtvi. Na primer, krivica kralja Davida je bila propraćena snažnom emocionalnom patnjom. „Dok ja ćutah sasahnuše kosti moje od mog uzdisanja po vas dan“, napisao je on. Ali kada je na kraju priznao Bogu svoje grehe, mogao je radosno da zapeva: „Okružavaš me pesmama izbavljenja“ (Psalam 32:3, 7). Priznanje krivice može dovesti do toga da se čak i žrtva oseća bolje, jer je ono može uveriti da je ova druga osoba toliko voli da žali što joj je nanela tako veliku bol (2. Samuilova 11:2-15).

Uravnoteženo gledište o osećanju krivice

Što se tiče uravnoteženog gledišta o krivici, zapazi oštru suprotnost između toga kako je Isus gledao na grešnike i na greh, i kako su na to gledali fariseji. U Luki 7:36-50, čitamo o jednoj nemoralnoj ženi koja je došla u kuću fariseja gde je Isus bio na ručku. Ona se približila Isusu, oprala mu noge svojim suzama i namirisala ih skupocenim uljem.

Pobožni farisej je prezrivo gledao na ovu ženu kao da nije vredna ni dostojanstva ni pažnje. On je u sebi rekao: „Da je ovaj čovek [Isus] prorok, znao bi ko je ova žena koja ga dotiče i kakva je, da je grešnica“ (Luka 7:39). Isus je brzo ispravio njegovo razmišljanje. „Nisi mi namazao glavu uljem“, odgovorio je Isus. „A ova mi žena namaza noge mirisnim uljem. Zbog toga, kažem ti, oprošteni su joj gresi, iako ih je mnogo, jer je mnogo volela.“ Ove ljubazne reči su bez sumnje ohrabrile ovu ženu i obradovale joj srce (Luka 7:46, 47).

Isus ni u kom slučaju nije odobravao nemoral. Umesto toga, on je poučavao tog ponositog fariseja o superiornosti ljubavi kao pokretačke sile u služenju Bogu (Matej 22:36-40). Naravno, ispravno je što je ova žena osećala krivicu zbog svoje nemoralne prošlosti. Očigledno se kajala jer je plakala, nije pokušavala da opravda svoje ranije ponašanje i preduzela je pozitivne korake da bi Isusu javno ukazala čast. Videvši to, Isus joj je rekao: „Tvoja vera te je spasla; idi s mirom“ (Luka 7:50).

S druge strane, farisej je na nju i dalje gledao kao na grešnicu. On se možda nadao da će u nju uliti strah od Boga i da će je to posramiti. Međutim, neprestano pokušavati da se drugima nametne osećanje krivice ako oni ne obavljaju stvari uvek na način na koji mi mislimo da treba, nije odraz ljubavi, i gledano na duge staze to je kontraproduktivno (2. Korinćanima 9:7). Najbolji rezultati nastaju kada oponašamo Isusa — tako što predstavljamo pravi primer: iskreno pohvaljujemo druge i pokazujemo da se u njih možemo pouzdati čak i ako su ponekad neophodni ukor i savet (Matej 11:28-30; Rimljanima 12:10; Efešanima 4:29).

Dakle, osećanje krivice može biti dobro, čak i neophodno, kada smo učinili nešto loše. Poslovice 14:9 kažu: „Greh je šala bezumnima.“ Savest koja je svesna krivice može, a i treba da nas pokrene na priznavanje greha i na druge pozitivne postupke. Međutim, naš osnovni poticaj za služenje Jehovi treba uvek da bude ljubav, a ne osećanje krivice (Jov 1:9-11; 2:4, 5). Biblija nas uverava da kada se dobri ljudi ohrabre i podsete na ovo, oni daju sve od sebe. Što je još važnije, srećni su kada tako rade.