Tako dugo do zrelosti!

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ BOLIVIJE

ZAŠTO se posetioci voze od dva do tri sata od La Paza u Andima, preko neplodnih pustoši Altiplana, do jednog izolovanog područja zvanog Komanče? Zašto neki botaničari dolaze iz raznih krajeva sveta da posete ovu ogromnu stenovitu gromadu, koja izgleda sićušno u poređenju s celokupnim pejzažem?

Odgovor glasi: da bi videli ono što se zove najkolosalnijom travom i najneobičnijom biljkom Anda — biljku Puya raimondii. Ako idete u obilazak tokom proleća, možda ćete imati sreće da vidite najizvanredniju izložbu cvetova, kojima, prema nekima, treba sto godina da bi nastali.

Ovu biljku ne možete naći nigde u rasponu od nekoliko stotina kilometara; u stvari, ova retka vrsta raste samo na nekoliko mesta, i to u Andima. Pošto nema drvenastu strukturu, kao što je slučaj s drvećem i grmljem, botaničari je svrstavaju u trave. Sasvim je sigurno da još nikada niste videli ovoliku travu! Ogromna rozeta uskih, veoma bodljikavih listova daleko nadvisuje čak i najvišeg čoveka. Ako se malo zagledate u nju, shvatićete da je to smrtna zamka za male ptice. U uskim prorezima između listova skoro uvek se nalaze osušeni skeleti ptica koje su se uvukle među lišće, možda da bi pobegle od jastreba, i na kraju bile izbodene smrtonosnim šiljcima.

Verovatno ćete uvideti da su cvetovi najzanimljiviji deo ove biljke. U ovoj grupi biljaka obično ćete naći samo jednu ili dve koje cvetaju, ako ih uopšte i nađete.

Videti ovog džina među biljem kako cveta, zaista je predivno iskustvo. Iznad stabljike pune lišća nalazi se najviši cvetni klas u botaničkom svetu. Na njemu se na hiljade žutih cvetova uzdiže desetak metara uvis — što je više od jedne dvospratnice! Prianjajući uz stenje i pružajući se prema nebu, Puya raimondii stoji u svojoj veličanstvenoj usamljenosti.

 Ali nažalost, biljci Puya raimondii preti izumiranje. Iz nekih nepoznatih razloga, ljudi rado spaljuju ovu biljku. Može samo da se nagađa da li to čine zabave radi — da bi videli tako veliku buktinju, radi toplote kada zahladni, ili iz straha da bi im se ovce mogle uplesti u bodljikavo lišće i uginuti. Ipak, ova biljka opstaje uprkos vatri, mrazu, vetrovima, sunčevoj žezi i neplodnom tlu. Kako joj to uspeva?

Puya raimondii pripada jednoj velikoj porodici od oko 2 000 vrsta biljaka, koje se zovu bromelijade i izgleda da su opremljene za opstanak na mestima gde druge biljke ne uspevaju. Osim jedne vrste, sve one mogu da se nađu isključivo na američkim kontinentima. Poput biljke Puya raimondii, mnoge od njih imaju korenje čija je prvenstvena uloga da biljku vežu za tlo. One imaju mikroskopske ljuspe na lišću koje im omogućuju da umesto iz tla, vlagu upijaju iz vazduha. Osim toga, kada ima rose ili kiše, voda kaplje u središnje rezervoare koji obezbeđuju vodu ne samo biljci već takođe i mnoštvu sićušnih stvorenja. Ali od svih bromelijada, Puya raimondii je najveća.

Ono što još budi zanimanje za ovu „kraljicu Anda“, kako je od milja nazivaju, jeste veoma dug period koji joj je potreban da bi sazrela i cvetala. Jedan poznati botaničar je na jednom osušenom primerku izbrojao ožiljke od otpalih listova i procenio da je biljka stara oko 150 godina. Drugi tvrde da one žive samo 70 godina. Lokalni stanovnici ih nazivaju stogodišnjim biljkama, verujući da im treba sto godina da bi cvetale. Prva biljka koja je uzgajana iz semena procvetala je navodno za samo 28 godina, u Kaliforniji 1986. Šta god da je istina što se tiče tih biljaka koje rastu visoko u Andima, njima je zaista potreban veoma dug period za sazrevanje.

[Slika na 22. strani]

Kako ova ogromna Puya raimondii raste na tako malo zemlje?

[Slika na 23. strani]

Puya raimondii sa svojih više hiljada cvetova privlači mnoge ptice

[Slika na 23. strani]

Puya raimondii koja je preživela požar