Izgubila sam svoju još nerođenu bebu

PONEDELJAK 10. april 2001, bio je topao i sunčan dan tako da sam planirala da obavim još neke poslove. Upravo sam ušla u četvrti mesec trudnoće, i iako se nisam osećala veoma snažnom, bila sam srećna što sam napolju. Zatim, dok sam čekala u redu na kasi u prodavnici, imala sam osećaj da se nešto sa mnom dešava.

Moje strahovanje se ponovo potvrdilo kada sam došla kući. Krvarila sam — tako nešto mi se nije dogodilo tokom prethodne dve trudnoće — i to me je prestravilo! Pozvala sam svog lekara, ali on je predložio da sačekam i dođem sledećeg dana, pošto sam kod njega ionako imala zakazan pregled. Uveče, pre nego što smo muž i ja spremili naše dvoje dece na spavanje, zajedno smo se pomolili, tražeći od Jehove da nam da snagu u bilo kom smislu u kom nam ona bude potrebna. Na kraju sam zaspala.

Ali oko dva sata, probudio me je jak bol. Polako se bol smanjio, ali tek što sam zaspala, ponovo sam ga osetila, ovoga puta u redovnim intervalima. Takođe se pojačalo i krvarenje, i shvatila sam da imam trudove. Pokušavala sam da se prisetim da nisam možda nešto učinila čime sam doprinela da dođe do toga, ali ništa mi nije padalo na pamet.

U pet sati ujutro, znala sam da moram u bolnicu. Kada sam stigla s mužem, laknulo nam je što sam dospela u ruke veoma ljubaznog, susretljivog i saosećajnog osoblja na urgentnom odeljenju. Zatim, dva sata kasnije, doktor nam je saopštio vesti koje su nas prestravile: izgubili smo bebu.

Zbog ranijih simptoma, pripremala sam se za ovakav ishod i relativno dobro sam podnela tu vest. Osim toga, moj muž je sve vreme bio uz mene i zaista je pružao veliku podršku. Ali sada, pošto ćemo bez bebe ići kući, pitali smo se šta da kažemo deci, šestogodišnjoj Kejtlin i četvorogodišnjem Davidu.

Šta da kažemo deci?

Deca su otišla u krevet svesna toga da je nešto krenulo naopako, ali kako im reći da je umro njihov budući brat ili sestra? Odlučili smo da budemo otvoreni i iskreni. Moja majka nam je pomogla tako što je deci rekla da beba neće doći s nama kući. Kada smo stigli, oni su nam potrčali u susret i snažno nas zagrlili i ljubili. Njihovo prvo pitanje je bilo: „Da li je beba dobro?“ Nisam mogla da odgovorim, ali moj muž, držeći nas u čvrstom zagrljaju, rekao je: „Beba je umrla.“ Zagrlili smo jedni druge i plakali, što nam je pomoglo da počne proces izlečenja.

Međutim, nismo u potpunosti bili pripremljeni za kasnije reakcije naše dece. Na primer, dve nedelje nakon pobačaja, u našoj lokalnoj skupštini Jehovinih svedoka bilo  je objavljeno da je jedan stariji Svedok, blizak prijatelj naše porodice, preminuo. Naš četvorogodišnji David je nekontrolisano jecao, pa ga je moj muž izneo napolje. Nakon što se stišao, David je pitao zašto je njegov prijatelj umro. Zatim je upitao zašto je beba umrla. A nakon toga je pitao svog oca: „Hoćeš li i ti umreti?“ Želeo je takođe da zna zašto Jehova Bog još nije uništio Satanu i počeo da „sređuje stvari“. Zaista, bili smo iznenađeni kada smo videli šta sve zaokuplja njegov mladi um.

Kejtlin je takođe postavljala mnoga pitanja. Kada se igrala sa svojim lutkama, često je prikazivala da je jedna od lutki bolesna, a ostale lutke su bile medicinske sestre ili članovi porodice. Napravila je kutiju od kartona kao bolnicu za lutke i često bi zamišljala kako jedna od njenih lutki umire. Pitanja naše dece i njihove igre pružile su nam mnoge prilike da ih poučimo važnim lekcijama o životu i o tome kako nam Biblija može pomoći u izlaženju na kraj s kušnjama. Takođe smo ih podsećali na Božju nameru da Zemlju pretvori u divan raj, bez bilo koje vrste patnje i bola — čak i bez smrti (Otkrivenje 21:3, 4).

Kako sam se izborila s gubitkom

Kada sam se vratila kući iz bolnice, osećala sam se prazno i izgubljeno. Svuda oko mene bile su stvari koje je trebalo da obavim, ali nisam znala odakle da počnem. Pozvala sam nekoliko prijateljica koje su imale isto iskustvo, i one su delovale veoma utešno. Jedna naša draga prijateljica poslala nam je cveće i ponudila se da pričuva decu tokom popodneva. Veoma sam cenila njenu srdačnu brigu i praktičnu pomoć!

Poređala sam porodične fotografije u albume. Razgledala sam i držala u ruci nenošenu dečju odeću — jedini opipljivi podsetnik na bebu koju sam izgubila. Nedeljama sam se osećala kao da sam na emocionalnom toboganu. Nekoliko dana nisam mogla prestati da plačem — čak ni uz svu podršku koju sam dobijala od porodice i prijatelja. Ponekad mi se činilo kao da gubim razum. Naročito mi je bilo teško u prisustvu prijateljica koje su bile u drugom stanju. Ranije sam mislila da je pobačaj u životu žene poput jedne „tačkice“, nešto preko čega se može preći bez puno problema. Koliko sam samo pogrešila! a

 Ljubav — najbolji lek

Kako je vreme prolazilo, delotvoran lek bila je ljubav koju su mi moj muž i suhrišćani pokazivali. Jedna Svedokinja je pripremila obrok i donela ga. Jedan skupštinski starešina i njegova žena došli su nam jedne večeri u posetu s cvećem i pisamcem punum saosećajnih reči.. Znali smo koliko su zauzeti, tako da nas je njihova pažnja duboko dirnula. Mnogi drugi prijatelji su nam slali pisamca ili cveće. Jednostavne reči poput: „Mislimo na vas“, značile su tako puno! Jedna sestra iz skupštine je napisala: „Mi gledamo na život onako kako Jehova gleda — kao na nešto najdragocenije. Ako on zna kada neki vrabac padne na zemlju, on sigurno zna i kada umre ljudski fetus.“ Moja rođaka je napisala: „Koliko smo zadivljeni čudom rađanja i života, isto toliko smo iznenađeni kada to ne uspe.“

Kada smo nekoliko sedmica kasnije bili u Dvorani Kraljevstva, plakalo mi se i morala sam da odem pre početka sastanka. Dve drage prijateljice koje su zapazile kako izlazim sa suzama u očima sele su sa mnom u kola, držale me za ruku i oraspoložile me. Uskoro smo se sve tri vratile unutra. Kakva je radost imati prijatelje koji su ’od brata verniji‘! (Poslovice 18:24).

Kako se ova vest pročula, bila sam iznenađena kada sam saznala koliko je Svedokinja isto to doživelo. Čak i neke s kojima ranije nisam bila toliko bliska pružile su mi posebnu utehu i ohrabrenje. Njihova podrška puna ljubavi u trenutku kada mi je ona bila najpotrebnija, podsetila me je na biblijsku poslovicu: „Prijatelj u svako vreme ljubi, a u nevolji se bratom pokazuje“ (Poslovice 17:17).

Uteha iz Božje Reči

Memorijal Hristove smrti bio je nedelju dana nakon mog pobačaja. Jedne večeri dok smo čitali biblijske izveštaje o Isusovim poslednjim danima, iznenada mi je sinulo: ’Jehova zna kakav je osećaj gubitka. On je izgubio svog sina!‘ Pošto je Jehova naš nebeski Otac, ponekad zaboravim koliko on ima razumevanja i saosećanja prema svojim slugama — muškarcima i ženama. U tom trenutku osetila sam ogromno olakšanje. Osećala sam se bliže Jehovi nego ikada ranije.

Takođe sam izvlačila veliko ohrabrenje iz publikacija koje se temelje na Bibliji, naročito iz ranijih izdanja časopisa Kule stražare i Probudite se! koji su se bavili gubitkom voljene osobe. Na primer, članci „Suočiti se s gubitkom deteta“ u izdanju Probudite se! od 8. avgusta 1987, (engl.), bili su veoma korisni, kao i brošura Kad neko koga volite umre. b

Nestanak žalosti

Kako je vreme prolazilo, znala sam da rana zaceljuje kada sam mogla da se smejem bez osećanja krivice i kada sam mogla da vodim razgovore koji se nisu doticali teme o bebi koju sam izgubila. Čak i tada, ponekad sam osećala emocionalni nemir, kao na primer kada sam srela prijatelje koji nisu čuli o mom pobačaju ili kada je neka porodica s malom bebom došla u našu Dvoranu Kraljevstva.

Zatim, jednog jutra probudila sam se osećajući da su se oblaci moje tuge povukli. Čak pre nego što sam otvorila oči, imala sam osećaj da mi je bolje — mir i spokoj koji mesecima nisam osetila. Međutim, kad sam godinu dana nakon gubitka bebe ponovo zatrudnela, navirale su mi misli o mogućem ponovnom pobačaju. Srećom, u oktobru 2001. rodila sam zdravog sina.

Još uvek žalim za bebom koju sam izgubila. Ipak, uprkos svemu tome što se desilo povećano je moje cenjenje prema životu, prema mojoj porodici, prema suhrišćanima i prema Bogu — koji sve nas teši. Ovaj događaj je takođe istakao dirljivu istinu da Bog ne uzima našu decu, već da „sve zavisi od vremena i od prilika“ (Propovednik 9:11).

Koliko se radujem vremenu kada će Bog otkloniti svaku žalost, plač i bol, uključujući i fizičku i emocionalnu bol uzrokovanu pobačajem! (Isaija 65:17-23). Tada će svi poslušni ljudi moći da kažu: „Smrti, gde ti je pobeda? Smrti, gde ti je žalac?“ (1. Korinćanima 15:55; Isaija 25:8). — Priloženo.

[Fusnote]

[Okvir na 21. strani]

Učestalost pobačaja i njegovi uzroci

„Studije pokazuju da od 15 do 20 posto trudnoća završi pobačajem“, kaže The World Book Encyclopedia. „Ali opasnost je najveća tokom prve dve nedelje nakon začeća (oplodnje), u vreme kada većina žena čak i ne zna da su trudne.“ Jedan drugi izvor kaže da se preko „80 posto svih pobačaja dogodi u prvih 12 nedelja trudnoće“, od kojih se bar za polovinu veruje da nastaju usled anomalije na hromozomima fetusa. Ove anomalije nisu rezultat sličnih poremećaja u majčinim ili očevim hromozomima.

Drugi uzroci pobačaja mogu biti povezani sa zdravljem majke. Autoriteti na polju medicine ukazuju na hormonske i imunološke poremećaje, infekcije i abnormalnosti na grliću materice ili u materici majke. Hronična oboljenja kao što su dijabetes (ukoliko se neadekvatno kontroliše) i visok krvni pritisak takođe mogu biti uzroci.

Prema stručnjacima pobačaj ne mora da nastane usled vežbanja, podizanja teških stvari ili usled seksualnih odnosa. Male su verovatnoće da će pad, lakši udarac ili iznenadni strah dovesti do pobačaja. Jedan izvor kaže: „Teško da će bilo kakva povreda naneti štetu fetusu, osim ako povreda nije toliko ozbiljna da ugrožava i vaš život.“ Način na koji je materica stvorena zaista ukazuje na mudrog Stvoritelja punog ljubavi! (Psalam 139:13, 14).

 [Okvir/Slika na 23. strani]

Kako porodica i prijatelji mogu pomoći

Ponekad je teško znati šta tačno reći ili uraditi kada član porodice ili neka prijateljica doživi pobačaj. Ljudi različito reaguju na takav gubitak, tako da ne postoji neka univerzalna formula za pružanje utehe i pomoći. Međutim, osmotrite sledeće predloge. c

Praktične stvari koje možete učiniti da biste pomogli:

◆ Ponudite se da pričuvate stariju decu.

◆ Pripremite neki obrok i odnesite ga toj porodici.

◆ Pružite i ocu podršku. Kao što je jedan otac rekao: „U ovakvoj situaciji očevima se ne posvećuje puno pažnje.“

Korisne stvari koje možete reći:

◆ „Žao mi je što si imala pobačaj.“

Ove jednostavne reči mnogo znače, i one mogu otvoriti vrata ka daljnjim utešnim rečima.

◆ „Plakanje je sasvim u redu.“

Suze su veoma česte u prvim sedmicama ili čak mesecima nakon pobačaja. Uverite osobu da je ne cenite manje zbog toga što ispoljava svoja osećanja.

◆ „Smem li ponovo da te nazovem sledeće sedmice da vidim kako si?“

U početku oni koji su doživeli tako nešto mogu biti obasuti s puno saosećajnosti, ali kako vreme prolazi a bol još uvek ostaje, mogu početi da misle da su ih drugi zaboravili. Lepo je ako im date do znanja da je vaša podrška trajna. Osećanja se mogu ispoljavati nedeljama ili mesecima. Ona mogu izbiti čak i nakon naredne uspešne trudnoće.

◆ „Stvarno ne znam šta da kažem.“

Često je bolje izgovoriti i te reči nego ništa ne reći. Kako vaša iskrenost tako i činjenica da ste na raspolaganju odražava vašu brigu.

Šta ne reći:

◆ „Uvek možeš imati drugu bebu.“

Iako je to možda tačno, ova izjava može odražavati nedostatak saosećanja. Roditelji nisu želeli neku bebu, oni su želeli baš tu bebu. Pre nego što počnu da razmišljaju o drugom detetu, verovatno će im trebati vremena da prežale bebu koju su izgubili.

◆ „Verovatno nešto nije bilo u redu s bebom.“

Iako je to možda tačno, ovakva izjava nije baš utešna. U majčinom umu, ona je nosila zdravu bebu.

◆ „Makar nisi poznavala bebu. Bilo bi mnogo gore da se to kasnije desilo.“

Većina žena se veoma rano veže za svoje nerođeno dete. Stoga kada ta beba umre, obično usledi žalost. Ova žalost je pojačana činjenicom da niko drugi nije „poznavao“ bebu koliko ju je majka poznavala.

◆ „Bar imaš ostalu decu.“

Za roditelje koji su u žalosti, ovakva izjava može biti kao da se nekome ko je izgubio ruku ili nogu kaže: „Bar ti je druga ostala.“

Naravno, mora se priznati da čak i ljudi koji su najbrižljiviji i najiskreniji povremeno kažu nešto pogrešno (Jakov 3:2). Dakle, razborite žene koje su doživele pobačaj trebalo bi da pokazuju hrišćansku ljubav i da ne gaje zlovolju ili ogorčenost prema onima koji su dobronamerni, ali ipak kažu nešto netaktično (Kološanima 3:13).

[Fusnota]