Prizori užasa, tračci nade

„ZGRADE SU SE LJULJALE, A PLAMENI SU SUKLJALI SVUGDE OKO MENE. DOK SAM TRČAO, LJUDI SU POSVUDA PLAKALI, MOLILI SE I ZVALI U POMOĆ. MISLIO SAM DA JE DOŠAO KRAJ SVETA“ (Dž. R., PREŽIVELI IZ ZEMLJOTRESA).

SVAKE godine milioni potresa uzdrmaju koru naše nemirne planete. Naravno, većinu ne osetimo. a Ipak, godišnje se u proseku dogodi skoro 140 zemljotresa koji su dovoljno snažni da bi se nazvali „jaki“, „razorni“ ili „katastrofalni“. Zemljotresi su tokom istorije uzrokovali milione smrtnih slučajeva i neprocenjivu štetu.

Pored toga, zemljotresi uzimaju veliki emocionalni danak od preživelih. Na primer, nakon dva zemljotresa koji su početkom 2001. pogodili Salvador, koordinator komiteta za savetovanje o mentalnom zdravlju koji je pri ministarstvu zdravlja te zemlje, rekao je: „Ljudi ulaze u fazu psihičkih problema koje karakterišu tuga, očaj i bes.“ Ne čudi što su zdravstveni radnici iz Salvadora izvestili da ima 73 posto više pacijenata koji pate od depresije i uznemirenosti. U stvari, istraživanja su ukazala da je među potrebama ljudi koji su se nalazili u kampovima za pružanje pomoći, briga za mentalno zdravlje bila na drugom mestu, ispred koje je bila samo potreba za vodom.

Ali priča o zemljotresima uključuje više od smrti, razaranja i očaja. U mnogo slučajeva, te katastrofe su pokrenule ljude da ispolje izuzetnu spremnost i požrtvovanost. Zaista, neki su neumorno radili kako bi popravili oštećene kuće i obnovili skrhane živote. Takvi tračci nade su zasjali čak i kroz najgroznije prizore užasa, kao što ćemo i videti.

[Fusnota]

 [Slike na stranama 2, 3]

Strane 2 i 3: u Atini u Grčkoj, potresena mlada žena shvata da je njena majka zarobljena u srušenoj zgradi. U međuvremenu, jedan otac je presrećan jer je spasena njegova petogodišnja ćerka

[Izvor]

AP Photos/Dimitri Messinis