Da li je rešenje u „individualnoj religiji“?

DOK ORGANIZOVANA RELIGIJA gubi kontrolu nad masama, nije nikakvo čudo što mnogi stvaraju svoju ličnu religiju. Međutim, pitanje je da li to stvarno može zadovoljiti čovekove duhovne potrebe? Da li je rešenje u „individualnoj religiji“?

Da bismo odgovorili na ova pitanja, prvo pogledajmo da li individualna religija stvarno može da opstane pod temeljnim ispitivanjem ’snage razuma‘— jednog od najvećih darova koje ljudi poseduju (Rimljanima 12:1).

Razum nalaže da se odbaci sve što samo sebi protivreči. Međutim, u jednoj anketi o individualnoj religiji u Švedskoj, zaključilo se da ljudi često „olako kombinuju elemente različitih (a moguće je i logički nespojivih) životnih filozofija u svoju ličnu filozofiju“.

Primera radi, od onih koji su tvrdili da su „na svoj način hrišćani“ samo dva posto su smatrali da je Isus istorijska ličnost. Međutim, često je pominjano verovanje u reinkarnaciju. I onda, zar nije nedosledno nazvati sebe sledbenikom Isusa Hrista a u isto vreme odbacivati njegov život i učenja — pa čak i prihvatiti doktrine koje su dijametralno suprotne Hristovim učenjima? a

Naš razum takođe zazire od stvari koje izgledaju krajnje nejasno i koje se ne mogu definisati. Međutim, kada su upitani da li veruju u „Boga ili u neku božansku silu“, većina anketiranih je odgovorila da veruje da bi tako „nešto“ moglo postojati. Jedna osoba je rekla: „Verujem da postoji nešto natprirodno, ali ne obavezno u obliku Boga.“ Oni koji veruju u Boga smatrali su da on ima „prilično nevažnu ulogu u njihovom životu“. Tako ovaj izveštaj opisuje individualnu religiju kao „haotičan svet pojmova“ i završava se citiranjem jednog od najčešćih odgovora: „Verujem u nešto, ali nisam siguran u šta.“

Jedna studija o individualnoj religiji u Kanadi pokazala je slične rezultate. Časopis Alberta Report primećuje: „Sada postoji veliko verovanje u gotovo sve zamislivo, ali sve nekako zbrda-zdola. I kada pokušamo da uvidimo kakvo vođstvo ta  individualna verovanja imaju u životu ljudi, onda tu nema ničega. Ne postoji neki krajnji autoritet na polju morala, tako da se sve svodi na ništa.“ Taj časopis je govorio i o „iscepkanom Bogu“ zato što oni koji se zalažu za takva verovanja „sklapaju parčiće i delove uzete iz tradicionalne veroispovesti“. Da li vam se čini da je razumno da religiozna verovanja — i nadu u budućnost — temeljimo na nejasnim, slabim i iscepkanim idejama?

Naša potreba za druženjem

Religiozni vernici još od davnina cene druženje, bratstvo i solidarnost (Dela apostolska 2:42, 46). Ali pošto je individualna religija samo individualna — kako ona onda može zadovoljiti ove potrebe?

Zar nije tačno da individualna religija, u kojoj je „svaki čovek crkva“, umnožava i produbljuje religiozne podele među ljudima? „Religija je sada stvar ličnog prosuđivanja... i zato postajemo zemlja koja nema nekoliko stotina veroispovesti, već nekoliko miliona“, zabeležio je časopis Alberta Report. Zato uopšte nije čudo što je individualna religija čak opisana kao jedan vid duhovne anarhije.

Šta je s vrednostima?

Švedski biskup Martin Lenebo je govoreći o jednom intervjuu za novine Svenska Dagbladet rekao da „individualna religija ne može obogatiti naše doba i da joj ne uspeva da svoje vrednosti prenese u novu epohu“. Ovo mišljenje donekle je potvrđeno uobičajenim stavom koji roditelji u Švedskoj imaju prema vaspitanju dece. Svenska Dagbladet sažima taj stav ovim rečima: „Verujte u šta želite! I nemojte decu siliti da odlučuju. Pustite ih da izaberu kad porastu.“

Te novine su iznele mišljenje da se prenošenje religioznih vrednosti na decu može smatrati indoktrinacijom. Međutim, ove novine su zaključile: „Ovakvo prenošenje može biti korisno za decu i možda je jedini način... da kasnije sama donesu odluku.“ Zaista, trenutno teško stanje u kom se nalazi omladina pokazuje da individualna religija nije postigla gotovo ništa u nastojanju da, na osnovu čvrstih vrednosti koje se mogu prenositi s generacije na generaciju, ujedini porodice.

Onda, po svemu sudeći, individualna religija ne može ponuditi pouzdane, dosledne odgovore na pitanja o životu, ne može ujediniti ljude niti ispuniti ljudsku potrebu za moralnim vođstvom. Ranije citirani članak iz novina Svenska Dagbladet izrazio je sledeće gledište o individualnoj religiji: „Kada se u ’veri‘ nalazi svašta, onda je ona na kraju ništa. I ako slobodu nije potrebno nikada definisati, onda ona postaje popustljiva.“

Jasno je da individualna religija u mnogim pogledima ne uspeva da zadovolji duhovne potrebe ljudi. Stvarno, kako neka osoba može očekivati da razumno zadovolji takve potrebe ako iz različitih tradicija jednostavno uzima različita verovanja, kao što bi sa švedskog stola uzela jela koja joj izgledaju najprimamljivije? Isto tako je jasno da ni organizovana religija nije uspela da zadovolji te potrebe. Kome onda da se obratimo?

[Fusnota]

[Slika na stranama 8, 9]

Da li na religiju treba da gledamo kao na običan švedski sto s kog ćemo izabrati i uzeti verovanja koja nam se sviđaju?