Potreba koju svi imamo

POTREBNA VAM JE HRANA. Potrebna vam je voda. Potreban vam je vazduh. Potrebno vam je neko sklonište i zaklon od nevremena. Ovo nisu potrebe samo ljudi, već i bezbroj drugih živih bića na našoj planeti. Međutim, postoji jedna potreba svojstvena samo ljudima. Koja je to potreba?

Kanadski sociolog Redžinald V. Bibi je napisao: „Ljudi imaju potrebe kojima može samo religija udovoljiti.“ U izdanju žurnala American Sociological Review od februara 2000, štampan je jedan članak koji je naveo: „Zanimanje za duhovne stvari verovatno će uvek biti deo ljudskog načina razmišljanja.“

 Da, ljudi su tokom istorije imali potrebu za obožavanjem. Vekovima se većina obraćala nekom obliku organizovane religije da bi udovoljila toj potrebi. Ali, stvari se menjaju. U mnogim industrijski razvijenim zemljama — kao što su Severna Amerika i severna Evropa — sve više i više ljudi napuštaju crkve. Da li taj trend znači da je religiji došao kraj? Daleko od toga.

„Izveštaji o tome da je religija umrla mnogo su preuveličani“, pišu švedske novine Svenska Dagbladet. Šta zamenjuje tradicionalne crkve? Ove novine nastavljaju: „Novo je to što više ne pripadamo nijednoj crkvi. Umesto toga, s globalnog tržišta religije mi možemo da pokupimo i odaberemo ono što nam se sviđa i napravimo jednu nama prihvatljivu mešavinu... To može obuhvatati sve, od isceljujućih kristala do mantije budističkog monaha. Kad vam dosadi jedno, onda to možete jednostavno promeniti u nešto drugo što vam odgovara.“

Istraživači sociologije religije govore o ovom trendu kao o „individualnoj religiji“ ili „nevidljivoj religiji“. Ranije citirani sociolog Bibi, skovao je izraz „religija a la kart“. Drugi takve religije nazivaju „skrojenim“ ili napravljenim „prema ukusu“. U nekim tradicionalno hrišćanskim zemljama, najveću religioznu grupu sada sačinjavaju ljudi koji, u stvari, imaju svoju ličnu religiju.

Osmotrite rezultate jednog istraživanja koje je sprovedeno u Švedskoj, jednoj od najsekularizovanijih zemalja na svetu. To istraživanje je otkrilo da su dve od tri osobe mislile da su hrišćani „na svoj način“. Neki su rekli: „Imam svoje gledište o hrišćanstvu“, „Osećam se čudno u crkvi“, „Ne volim da idem u crkvu i da slušam sveštenike“ ili „Mogu da se povučem u svoju sobu i tamo nasamo da se molim“. Mnogi su bili skloni verovanju u reinkarnaciju ili u sudbinu. Većina je rekla da veruje da možda postoji neki oblik božanske sile, ali da to ne mogu definisati.

Jedno drugo istraživanje je otkrilo da mnogi svoja religiozna osećanja čuvaju za vreme kad izađu iz kuće i uživaju u prizorima prirode. Jedna mlada žena sa sela je rekla: „Mislim da ste najbliži Bogu kad ste u šumi ili na polju.“ Jedna druga intervjuisana osoba koja sebe ne smatra religioznom, objasnila je: „Kad odem u šumu, osećam kao da sam u jednom ogromnom hramu... Ko to kontroliše, ne znam, ali mogu da osetim.“ Neki opisuju prirodu kao svetu, božansku i vrednu strahopoštovanja, i kažu da im ona obnavlja snagu, mir i unutrašnju harmoniju. Na kraju je jedan od anketara zaključio svoj izveštaj rečima: „Bog se preselio u šume.“

Ovaj trend je danas primetan u mnogim delovima sveta. Tomas Lukman, američki specijalista za sociologiju religije, govorio je da industrijski razvijeno društvo odbacuje religiju usmerenu ka crkvi i zamenjuje je „socijalnim oblikom religije“. Osoba zapravo stvara svoju životnu filozofiju tako što odabira ideje o duhovnim stvarima i zatim ih objedinjuje u svoju individualnu religiju.

Možda se pitate: ’Da li ustaljene religije i crkve stvarno bivaju potisnute na marginu društva? Zašto?‘ Ova pitanja biće osmotrena u narednom članku.

[Slika na 3. strani]

Komentarišući o skorašnjem trendu traženja duhovnosti u prirodi, jedan istraživač je zaključio: „Bog se preselio u šume“