Zloglasna australijska era osuđenika

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ AUSTRALIJE

DŽON HIL: Osuđen zbog krađe jedne lanene maramice vredne šest penija i prognan u Australiju na sedam godina.

ELIZABET BEJSON: Osuđena zbog krađe šest i po metara pamučnog platna. Iako osuđena na vešanje, kazna je preinačena na sedam godina izgnanstva.

DŽEJMS BARTLET: Proglašen krivim zbog krađe 450 kilograma užadi. Bio je prognan u Australiju na sedam godina.

DŽORDŽ BARZBI: Proglašen krivim zato što je ubio Vilijama Vilijamsa i ukrao od njega svilenu vrećicu za novac, zlatan sat i šest gvineja (oko šest britanskih funti). Bio je osuđen na vešanje, ali je kazna preinačena na doživotno izgnanstvo.

OVO su samo četiri primera ljudi koji su krajem 18. veka osuđeni u Engleskoj, a zatim prognani u Australiju. Oko 160 000 ljudi je doživelo sličnu sudbinu tokom te zloglasne ere osuđenika. Žene, u mnogo slučajeva čak i sa svojom decom, bile su rutinski osuđivane na kaznu od 7 do 14 godina zatvora.

„Mnogi australijski ’kriminalci‘ bili su dečaci i devojčice koji još nisu ni zašli u tinejdžerske godine“, kaže Bil Biti u svojoj knjizi Early Australia — With Shame Remembered. On izveštava da je jedan osuđenik bilo dete od samo sedam godina. Dečak je bio „doživotno“ prognan u Australiju.

Ipak, za neke osuđenike situacija nije bila beznadežna. Štaviše, izgnanstvo je nekima na kraju donelo bolji život. U stvari, cela ta era osuđenika je bila puna kontradikcija — mešavina brutalnosti i saosećanja, smrti i nade. I sve je to počelo u Britaniji.

Započinje era osuđenika

Britanija je u 18. veku prošla kroz socijalne promene koje su dovele do porasta kriminala, koji je često bio posledica krajnje bede. Da bi obuzdale ovaj trend, vlasti su uvele stroge zakone i kazne. Početkom 19. veka, za oko 200 prekršaja bila je određena smrtna kazna. „Najmanji lopov“, primetio je jedan putnik, „kažnjava se smrću.“ Zaista, jedan jedanaestogodišnji dečak je bio obešen zato što je ukrao maramicu!

Međutim, početkom 18. veka usvojen je jedan dekret koji je dozvoljavao da se smrtna kazna u mnogo slučajeva preinači u proterivanje u britanske kolonije u Severnoj Americi. Tako je s vremenom oko 1 000 osuđenika godišnje brodom bilo transportovano, u početku uglavnom u Virdžiniju i Merilend. Ali to je prestalo kada su 1776. kolonije stekle nezavisnost od Britanije. Posle toga, osuđenici su bili zatvarani u ozloglašene brodove-zatvore koji su bili raštrkani duž londonske reke Temze. Ovi plutajući zatvori su očigledno imali ograničen kapacitet. Stoga, šta je moglo da se uradi?

Istraživač Džejms Kuk je pružio rešenje kada je u korist Britanije aneksirao Novu  Holandiju — sada Australiju. Ubrzo posle toga, 1786, istočna obala Australije bila je određena za kaznene kolonije. Sledeće godine „Prva flota“ je krenula iz Engleske da bi osnovala koloniju u Novom Južnom Velsu. a Usledile su druge flote i uskoro je osnovano puno kažnjeničkih naseobina u Australiji, kao i jedna na ostrvu Norfolk, 1 500 kilometara severoistočno od Sidneja.

Teškoće na moru

Prva putovanja do kažnjeničkih naseobina bila su noćna mora za osuđenike koji su bili natrpani u vlažne, smrdljive potpalube. Stotine ih je umrlo tokom putovanja; drugi ubrzo po dolasku. Skorbut je odneo mnogo života. Međutim, konačno su na brodove sa osuđenicima, posebno na one koji su prevozili žene, bili poslati lekari. To je dovelo do drastično veće stope preživelih. S vremenom su brži brodovi skratili vreme putovanja sa oko sedam na četiri meseca i tada je preživelo još više putnika.

I brodolom je predstavljao opasnost. Pet dana pošto je isplovio iz Engleske, i još uvek na vidiku s francuske obale, britanski brod sa osuđenicima Amfitriti naišao je na strašnu oluju. Pošto ga je oluja nemilosrdno šibala dva dana, brod je 31. avgusta 1883. u pet sati posle podne potonuo na kilometar od obale.

Pomoć je bila odbijena i čamci za spasavanje nisu isplovili. Zašto? Zato što se verovalo da bi osuđenici — 120 žena i dece — mogli da pobegnu! Posle tri jeziva sata, razbijeni brod je izbacio u more svoje putnike. Većina posade i svih 120 žena i dece izgubilo je život. U sledećih nekoliko dana, more je izbacilo na obalu 82 tela — jedno je bilo telo žene koja je zagrlila dete tako da ih ni smrt nije mogla rastaviti.

Kada se smrt priželjkivala

Guverner Novog Južnog Velsa, ser Tomas Brizban, izjavio je da se najgori osuđenici iz Novog Južnog Velsa i Tasmanije moraju poslati na ostrvo Norfolk. „Zločincu koji je tamo poslat“, rekao je on, „zauvek je uskraćena svaka nada u povratak.“ Ser Ralf Darling, jedan kasniji guverner, zavetovao se da će to ostrvo učiniti „mestom [najekstremnijeg] kažnjavanja koje će biti najbliže smrti“. Ostrvo Norfolk je postalo upravo to, posebno kada je guverner postao aristokrata Džon Prajs.

Za Prajsa je rečeno da je „izgledalo da sa zastrašujućom preciznošću zna na koji način funkcioniše um jednog kriminalca i to mu je, uz nemilosrdnu primenu zakona, davalo gotovo hipnotičku moć nad [osuđenicima]“. Prajs je prestupe kao što su pevanje, nedovoljno brzo hodanje, ili nedovoljno snažno guranje kolica s kamenjem, kažnjavao s najmanje 50 udaraca bičem ili s deset dana u samici, zajedno s nekad i do 13 drugih zatvorenika, u kojoj je jedva bilo mesta i za stajanje.

Mnogi zatvorenici su potražili izlaz u smrti. Izveštavajući o jednoj pobuni 31 osuđenika, od kojih je 13 bilo pogubljeno, a 18 pomilovano, jedan sveštenik je napisao: „Živa je istina da je gorko plakao svaki čovek koji je čuo da je pomilovan, i da je svaki čovek koji je čuo da je osuđen na smrt pao na kolena i bez suze u oku zahvalio Bogu.“ Ovaj sveštenik je dodao: „Kada su okovi skinuti i kada je pročitana naredba za izvršenje smrtne kazne, klekli su da je prime kao  volju Božju. A onda su [osuđenici] nekako spontano, ponizno poljubili stopala onoga ko će ih upokojiti.“

Samo se sveštenstvo sa svojim crkvenim imunitetom usudilo da progovori protiv ovakvih svireposti. „Šta god da kažem, nikada ne bi moglo na odgovarajuć način da opiše [Prajsovu] varvarsku nehumanost... prema zatvorenicima“, napisao je jedan sveštenik. „Odvratno je i pomisliti da se to može nekažnjeno raditi.“

Pojavljuje se tračak nade

Po dolasku kapetana Aleksandera Makonokija, na ostrvo Norfolk je 1840. došlo i izvesno olakšanje. On je smislio jedan sistem ocenjivanja koji je poboljšanje kod zatvorenika povezivao s nagrađivanjem i omogućavao im da steknu slobodu nakon što sakupe određeni broj bodova, to jest poena. „Verujem“, napisao je Makonoki, „da je prevaspitavanje uvek moguće ako se koriste ispravni metodi. Ljudski um je beskrajno prilagodljiv kada se njegove sposobnosti usmere u ispravnom pravcu, za razliku od poremećenosti koju izaziva maltretiranje, što je isto što i živ sići u grob.“

Makonokijeve reforme su bile toliko uspešne da su kasnije prihvaćene u Engleskoj, Irskoj i Sjedinjenim Državama. Međutim, Makonoki u to vreme nije samo napravio reforme u ophođenju sa osuđenicima već je uznemirio ego nekih uticajnih ljudi čije je metode odbacio. Zbog toga je na kraju bio uklonjen iz službe. Brutalnost se po njegovom odlasku vratila na ostrvo Norfolk. Ali ne zadugo. Godine 1854, nakon snažnih žalbi od strane sveštenstva, ostrvo je prestalo da bude kaznena naseobina i osuđenici su prebačeni u Port Artur na Tasmaniji.

I Port Artur je ulivao strah, naročito prvih godina. Međutim, brutalnost koja je tamo vladala nije se mogla porediti sa onom na ostrvu Norfolk. Na primer, u Port Arturu je do 1840. šibanje uglavnom bilo ukinuto.

Ijan Brand u svojoj knjizi Port Arthur — 1830-1877, piše da je strogi guverner Džordž Artur želeo da ta kolonija ima „reputaciju mehaničke discipline“. U isto vreme, Artur je želeo da svaki osuđenik zna koje su „nagrade za dobro ponašanje, a koje su kazne za loše ponašanje“. U tu svrhu je osuđenike svrstao u sedam kategorija koje su se protezale od onih koji su za dobro ponašanje mogli dobiti kartu za odlazak, do onih koji su bili kažnjeni na težak rad u lancima.

Progonstvo — za mnoge blagoslov

„Ako izuzmemo one koji su u kaznenim kolonijama kao što su Port Artur, ostrvo Norfolk... i slična mesta, boravili tokom njihovog najmračnijeg perioda“, piše Biti, „osuđenici su često imali bolje izglede  nego u svojoj domovini... Imali su priliku da uspeju.“

Zaista, osuđenici koji su brzo bili pomilovani, kao i oni koji su odslužili svoju kaznu, uvideli su da su se njima i njihovim porodicama otvorile mnoge mogućnosti. Zato, jedva da se neko od njih vratio u Englesku kada su bili oslobođeni.

Guverner Loklan Makvari koji se zauzimao za oslobođene zatvorenike, rekao je: „Kada čovek bude oslobođen, niko ne treba da pamti njegovu prošlost, niti ona treba da mu šteti; neka se oseća podobnim za svaku situaciju za koju je tokom dugog vremena ispravnog ponašanja dokazao da joj je dorastao.“

Makvari je stajao iza svojih reči i to je pokazao time što je oslobođenim osuđenicima davao zemlju. Zatim je odredio da osuđenici pomažu onima koji su izašli iz zatvora, tako što će raditi na njihovom imanju i obavljati različite poslove u njihovim domovima.

S vremenom su mnogi vredni i preduzimljivi bivši osuđenici stekli bogatstvo, ugled i, u nekim slučajevima, čak slavu. Na primer, Samjuel Lajtfut je odigrao ključnu ulogu u osnivanju prvih bolnica u Sidneju i Hobartu. Vilijam Redfern je postao ugledan lekar, a Fransis Grinvej je karakterističnom arhitekturom ostavio trag u Sidneju i njegovoj okolini.

Konačno je 1868, nakon 80 godina, izgnanstvo u Australiju prestalo. Današnje savremeno australijsko multikulturno društvo pruža malo dokaza o tim davnim godinama. Ruševine kaznenih naseobina sada su samo turističke atrakcije. Ipak, pogled izbliza otkriva mnogo bezbolnije podsetnike na eru osuđenika: mostove, stare zgrade i čak crkve — koje su podigli osuđenici. Nešto od toga je u odličnom stanju i koristi se sve do dana-današnjeg.

[Fusnota]

[Okvir/Slika na 14. strani]

PRIČA JEDNOG POTOMKA OSUĐENIKA

Jedan potomak koji je peto koleno od dvoje osuđenika, priča kako je jedan od njegovih predaka dospeo u Australiju. On objašnjava:

„Jedan od mojih predaka je s 19 godina bio osuđen... zbog krađe novčanika. On je 12. decembra 1834. otišao iz Engleske brodom Džordž III; zajedno s još 308 putnika — od kojih su 220 bili osuđenici. Do 12. aprila 1835, kada se obala Tasmanije već mogla videti s broda, 50 zatvorenika je imalo skorbut. Umrli su žena jednog vojnika, troje dece i još 12 osoba. Dvoje dece je rođeno tokom putovanja.

„Posle šest nedelja plovidbe, na brodu je izbio požar. Ali katastrofa je izbegnuta zahvaljujući hrabrosti dvojice zatvorenika koji su sprečili da se zapale dva bureta s barutom. Ipak, uništeno je mnogo namirnica, i zbog toga je bilo jako malo zaliha za ostatak putovanja. Nastojeći da što pre stigne do luke, kapetan je izabrao kraći put kroz kanal Dantrkastro koji se nalazi na južnom kraju Tasmanije. U 21.30, brod je na pet kilometara od kopna udario u jednu stenu koja nije bila ucrtana na karti, danas poznatu kao Stena kralja Džordža, i potonuo. Od 133 ljudi koji su se udavili, gotovo svi su bili zatvorenici koji su bili zaključani ispod palube. Od 220 osuđenika, koliko ih je bilo u početku, preživeo je samo 81. Jedan od njih je bio moj predak. Godine 1843. oženio se jednom osuđenicom koja je bila oslobođena i dve godina kasnije je bio pomilovan. Umro je 1895.“

[Slike na stranama 12, 13]

SER TOMAS BRIZBAN

GUVERNER LOKLAN MAKVARI

Britanski brod sa osuđenicima „Amfitriti“

[Izvori]

Osuđenici: By Courtesy of National Library of Australia; Šenkov portret ser Tomasa Brizbana: Rex Nan Kivell Collection, NK 1154. By permission of the National Library of Australia; Makvari: Mitchell Library, State Library of New South Wales; brod: La Trobe Picture Collection, State Library of Victoria

[Slike na stranama 14, 15]

Odeljak s ćelijama u zatvoru Port Artur

[Izvor]

Lanci i odeljak s ćelijama: La Trobe Picture Collection, State Library of Victoria

[Slika na 15. strani]

Svetionik u sidnejskoj luci je kopija svetionika kog je projektovao bivši osuđenik Fransis Grinvej

[Slika na 15. strani]

Nepristupačna obala ostrva Norfolk

[Slika na 15. strani]

Stara kasarna na ostrvu Norfolk