MOŽDA vaše vaspitanje ili kultura nalažu da se van porodice ili crkve ne razgovara o religiji. Kao rezultat toga, možete postati razdraženi kada vam neko dođe u kuću nenajavljen, s Biblijom u ruci. Neki su stekli ovakvo gledište zbog nasilja koje beleži istorija religije, a koje je vršeno pod navodnim kampanjama za spasenje.

Istorija mnogih naroda govori o masovnim preobraćenjima ljudi koja nisu bila podstaknuta ljubavlju prema Hristu već, umesto toga, oštricom mača. Mnogi su se radije skrivali, napuštali dom i zemlju ili su čak gubili svoj život — neki su radije bili spaljeni na stubu — nego što su dopustili da budu preobraćeni u veru progonitelja.

Nadahnuti spisi Biblije ne podupiru takva prisilna preobraćenja. Stoga, da li to isključuje mogućnost da svoja religiozna verovanja delimo s drugima? Biblija daje odgovore.

Prvo, razmotri primer koji je postavio Isus Hrist. On je bio vešt učitelj koji je uticao na živote svojih slušalaca (Jovan 13:13, 15). U Besedi na gori njegovo poučavanje je bilo jednostavno, ali snažno. Zato su slušaoci bili ’zadivljeni njegovim načinom poučavanja; jer ih je poučavao kao onaj koji ima autoritet‘ (Matej 7:28, 29). Nekih 2 000 godina kasnije, njegova učenja i dalje utiču na živote onih koji ih istražuju. Potvrđujući ovo gledište profesor Hans Diter Bec zapisao je da „uticaj Besede na gori, uopšte gledano, u velikoj meri premašuje granice judaizma i hrišćanstva, pa čak i zapadnjačke kulture“.

Neposredno pre uznesenja na nebo, Isus je dao jednu zapovest koja je zasigurala da će se delo poučavanja koje je on započeo nastaviti i posle njegove smrti, pa čak i da će se proširiti (Jovan 14:12). Dao je uputstvo svojim učenicima da idu ljudima iz svih nacija „učeći ih da drže sve“ što je zapovedio. Glavna svrha ovog zadatka je bila jasna kada je Isus u istoj izjavi rekao: „Idite dakle i stvarajte učenike“ (Matej 28:19, 20; Dela apostolska 1:8).

Takođe razmotri primer apostola Pavla. Posle svog preobraćenja na hrišćanstvo nije se ustezao da s drugima deli svoju novopronađenu veru (Dela apostolska 9:17-19, 22). Pavle je imao običaj da drži govore u sinagogama i da dokazuje „navodima da je trebalo da Hrist postrada i ustane iz mrtvih“. Vešto je „rezonovao s njima na temelju Pisma“ da bi ’uverio Jevreje i Grke‘. Prema  jednom stručnom izvoru, grčka reč koja se koristi za „uveravao“ znači „promeniti razmišljanje rezonovanjem ili uzimanjem u obzir moralnih vrednosti“. Rezultat Pavlovog uverljivog rezonovanja bio je da je on „uverio mnogo naroda i preobratio ih“ (Dela apostolska 15:3; 17:1-4, 17; 18:4; 19:26).

U savremeno doba izraz „prozelitizam“ se koristi u smislu prisilnog preobraćenja jednog ili drugog tipa. Biblija ne podržava takav postupak. Nasuprot tome, ona naučava da su ljudi stvoreni sa slobodnom voljom i da imaju mogućnost i odgovornost da odlučuju o tome kako će živeti. Ovo uključuje i njihovu odluku na koji će način obožavati Boga (Ponovljeni zakoni 30:19, 20; Isus Navin 24:15).

Isus je poštovao ovo od Boga dato pravo izbora tako što nikad nije koristio svoju strahopoštovanja vrednu moć ni ovlašćenje da bi primorao ili prisilio nekog da prihvati njegovo učenje (Jovan 6:66-69). On je motivisao svoje slušaoce tako što je koristio zdravo rezonovanje, poređenja i pitanja o ličnom gledištu s tom namerom da dopre do njihovog srca (Matej 13:34; 22:41-46; Luka 10:36). Isus je poučavao svoje učenike da prema drugima pokazuju isto takvo poštovanje (Matej 10:14).

Očigledno je da se Pavle u svojoj službi ugledao na Isusov primer. Iako je svoje slušaoce uveravao zdravim rezonovanjem iz Pisma, Pavle je poštovao osećanja i gledišta drugih (Dela apostolska 17:22, 23, 32). Shvatio je da je ljubav prema Bogu i Hristu to što nas mora pokrenuti da aktivno služimo našem Stvoritelju (Jovan 3:16; 21:15-17). Zato je to naša lična odluka.

Kada donose važne odluke u životu kao što su kupovina kuće, pitanje zaposlenja i vaspitanja dece, razumni ljudi to ne čine olako. Oni možda ispituju različite mogućnosti, razmišljaju o onome što su saznali i verovatno traže savet. Samo posle razmatranja svega toga oni će doneti odluku.

Odluka o tome na koji način treba da obožavamo Boga zaslužuje više našeg vremena i truda od bilo koje druge odluke u životu. To će uticati na naš sadašnji život i što je još važnije na naš izgled za večni život u budućnosti. Hrišćani prvog veka iz Verije su ovo jasno razumeli. Iako im je dobru vest objasnio lično apostol Pavle, oni su ipak svaki dan pažljivo razmatrali Pismo kako bi se uverili da je ono čemu su bili poučavani istina. Rezultat je bio taj da „mnogi od njih postaše vernici“ (Dela apostolska 17:11, 12).

Danas Jehovini svedoci nastavljaju delo poučavanja i stvaranja učenika koje je započeo Isus (Matej 24:14). Oni poštuju pravo drugih da imaju svoju religiju. Ali, kada je u pitanju deljenje religioznih verovanja s drugima, oni slede obrazac koji je postavljen u Bibliji. Da, oni koriste iskreno rezonovanje na temelju Pisma dok obavljaju ono u šta veruju da je delo kojim se spasavaju životi (Jovan 17:3; 1. Timoteju 4:16).