Tolerantna kneževina u netolerantnom vremenu

„SVAKO, BEZ IKAKVE PRISILE, MOŽE PRIHVATITI RELIGIJU KOJU ŽELI, I MOŽE SLOBODNO PODUPIRATI PROPOVEDNIKE SVOJE VERE.“

AKO bi se od vas tražilo da pogodite kada su napisane ove reči, šta biste rekli? Mnogi bi mislili da su one deo nekog savremenog ustava ili povelje slobode.

Međutim, možda ćete se iznenaditi kada saznate da je ovo izjavljeno pre više od 400 godina — i to u jednoj zemlji koja je, na neki način, bila poput ostrva tolerancije u moru netolerancije. O kojoj zemlji je reč? Pre svega, malo se upoznajte s pozadinom ove priče.

Netolerancija kao pravilo

Religiozna netolerancija je bila nešto uobičajeno u Srednjem veku i ponovo se rasplamsala u 16. veku. Religija je izazvala grozne, krvave ratove u Engleskoj, Nemačkoj, Francuskoj i Holandiji. U zapadnom hrišćanskom svetu je od 1520. do oko 1565, 3 000 ljudi bilo proglašeno za jeretike i pogubljeno. Bilo je vrlo verovatno da će gotovo svako dovođenje u pitanje vrednosti i ideja — posebno na području religije — naići na netolerantnu reakciju.

Verovanje Katoličke crkve da se Bog sastoji od tri osobe — Trojstvo — dugo je bilo okruženo kontroverzom. U stvari, istoričar Erl Mors Vilber objašnjava da je Trojstvo „bilo predmet mnogih debata u Srednjem veku među katoličkim teolozima, uključujući čak i same pape“. Međutim, te debate su retko dolazile do ušiju običnog čoveka od koga se očekivalo da takve doktrine prihvati s verom kao „božanske misterije“.

Ipak, neki ljudi su u 16. veku odlučili da idu nasuprot tradiciji i da ispitaju Pismo ne bi li razjasnili takve misterije. Njihov moto je bio sola Scriptura (samo Pismo). Katolici i protestanti su žestoko progonili one koji su odbacili doktrinu o Trojstvu — od kojih su neki kasnije, za razliku od trinitaraca, nazvani unitarci. Svoja naširoko čitana dela su objavljivali pod pseudonimima i skrivali su se kako bi izbegli progonstvo. Antitrinitarci su bili i u prvim redovima u borbi za toleranciju. Neki su, kao što je španski teolog Migel Serveto, zbog svojih uverenja čak platili životom. a

Ujedinjeni tolerancijom

Umesto da se bori u religioznim ratovima ili da progoni otpadnike, jedna zemlja je zauzela radikalno drugačiji stav. Ta zemlja je bila Transilvanija, tada nezavisna kneževina, a sada deo Rumunije u istočnoj Evropi. Mađarski istoričar Katalin Peter objašnjava da je udovica transilvanskog kneza, kneginja Isabela, „nastojala da se ne meša u religiozne sukobe i to tako  što je na sebe preuzela ulogu zaštitnice svih denominacija“. U periodu od 1544. do 1574, transilvanski parlament, ili sabor, doneo je 22 zakona koji su dozvoljavali slobodu veroispovesti.

Na primer, sledeći odluku sabora u Turdi, kneginja je, zajedno sa svojim sinom, 1557. donela dekret u kom je stajalo da „svaka osoba [može] praktikovati bilo koju veru koju želi, sa starim ili novim ritualima, što ćemo Mi, u isto vreme, prepustiti njenoj volji, sve dok to nikome ne šteti“. Ovaj zakon je bio nazvan „prvim zakonom u svetu koji je garantovao slobodu veroispovesti“. Religiozna tolerancija u Transilvaniji dostigla je zenit pod Isabelinim sinom Janošom II Sigismundom, koji je počeo da vlada 1559.

Javna debata

Još jedna ključna ličnost u antitrinitarskom pokretu u Transilvaniji bio je italijanski lekar Đorđo Bjandrata. Njegove sumnje u vezi s Trojstvom verovatno su se javile tokom vremena koje je proveo u Italiji i Švajcarskoj gde je pribežište našlo mnogo antitrinitaraca koji su izbegli iz svojih domovina. Po odlasku u Poljsku, Bjandrata je uradio mnogo toga na unapređivanju Manje crkve, kasnije poznate kao Poljsko bratstvo. b Godine 1563, Sigismund ga je naimenovao za svog lekara i savetnika, i on se preselio u Transilvaniju.

Još jedna obrazovana ličnost iz Transilvanije koja je Trojstvo dovela u pitanje bio je Ferenc David, poglavar reformatorske crkve i dvorski sveštenik. U pogledu složenih učenja vezanih za Trojstvo, on je napisao: „Ako su ove stvari neophodne za spasenje, sigurno je da se nijedan siroti seljak koji je hrišćanin neće spasti, jer ih on ni za ceo svoj život nikad neće razumeti.“ David i Bjandrata su zajedno objavili knjigu  u kojoj je bilo nekih Servetovih spisa i posvetili su je Sigismundu.

Kontroverze oko Trojstva su počele da rastu i s time se javila potreba za javnom debatom o toj temi. U skladu s načelom sola Scriptura, Bjandrata je zahtevao da se na tim debatama koristi samo biblijski, a ne filozofski jezik. Posle jedne prekinute debate 1566, Sigismund je antitrinitarcima dao jednu štamparsku presu da bi širili svoje ideje.

Bjandrata i David su energično prionuli na svoj zadatak, štampajući knjigu De falsa et vera unius Dei Patris, Filii, et Spiritus Sancti cognitione (Lažno i istinsko spoznanje o jedinstvu Boga Oca, Sina i svetoga duha). Knjiga je govorila i o onima koji su odbili da veruju u Trojstvo. U jednom poglavlju su se nalazile slike čija je svrha očigledno bila da se ismeje način na koji je Trojstvo predstavljeno u umetničkim delima u raznim crkvama. Protivnici su bili šokirani, govoreći da su slike skandalozne i pokušali su da unište sve primerke te knjige. Ta kontroverzna knjiga je izazvala brojne rasprave. U odgovoru na sve to, Sigismund je zakazao drugu debatu.

Pobeda unitarizma

Debata je započela 3. marta 1568. u pet sati ujutru. Održana je na latinskom i trajala je deset dana. Trinitarsku stranu je predvodio poglavar Transilvanske reformatorske crkve. On i oni koji su govorili u prilog Trojstvu koristili su verska ubeđenja, Crkvene oce, pravoslavnu teologiju i Bibliju. S druge strane, David se oslanjao samo na Bibliju. David je Oca označio kao Boga, Sina kao osobu koja je podložna ocu, a sveti duh kao Božju silu. Izuzetno zainteresovan za religiozna pitanja, i Sigismund je učestvovao, jer je verovao da je diskusija najbolji način da se dođe do istine. Njegovo prisustvo je pomoglo da se obezbedi slobodna, otvorena, iako na momente žučna diskusija.

Debata se smatrala pobedom antitrinitaraca. David je u svom rodnom gradu Koložvaru (današnji Kluž-Napoka u Rumuniji), dočekan kao heroj. Tradicija kaže da je po dolasku stao na veliki kamen na uglu jedne ulice, i da je toliko ubedljivo govorio o svojim verovanjima da je svakoga ubedio da prihvati njegova učenja.

Obraćenje i smrt

Gore opisane debate održane su na latinskom, jeziku koji su mogli da razumeju samo obrazovani. Međutim, David je želeo da svoju poruku prenese narodu. Zato je uz Sigismundovo dopuštenje sledeća debata održana 20. oktobra 1569. u Nađvaradu (današnja Oradea u Rumuniji) na mađarskom jeziku. Ponovo je Sigismund bio posrednik između dve strane.

Trinitarac Peter Melius je tvrdio da mu je Gospod, u jednoj viziji prethodne noći, otkrio svoju pravu prirodu. Knez je odgovorio: „Pastore Peter, ako ste prošle noći bili poučeni o tome ko je Božji Sin, šta ste onda, pitam ja vas, propovedali do sad? Sigurno ste sve do ovog trenutka zavodili narod!“ Kada je Melius verbalno napao Davida, Sigismund ga je prekorio, podsećajući ga da je trinitarska „vera dar Božji“ i da se „na savest ne može vršiti pritisak“. U završnoj reči, knez je rekao: „Zahtevamo da tamo gde mi vladamo  postoji sloboda savesti.“

Posle te debate, Sigismund i većina njegovih dvorana stala je na stranu unitarista. Godine 1571. donesen je jedan kneževski edikt kojim je dato zakonsko priznanje Unitarističkoj crkvi. Transilvanija je bila jedina zemlja u kojoj su unitaristi imali isti status kao i katolici, luterani i kalvinisti, a Sigismund je poznat kao jedini vladar koji je ikada prihvatio antitrinitarsku veru. Na nesreću, ubrzo posle toga, 30-godišnji knez se povredio u lovu s Davidom i Bjandratom, i nekoliko meseci kasnije je umro.

Njegov naslednik, katolik Ištvan Batori, potvrdio je dekret kojim se štite priznate religije ali je naznačio da neće tolerisati daljnje promene. Ištvan je na početku rekao da je on vladalac nad ljudima, ali ne i nad njihovom savešću. Međutim, uskoro je ograničio štampanje knjiga, koje su predstavljale osnovno sredstvo za prenošenje vere. David je izgubio svoj položaj, a drugi unitaristi su bili uklonjeni s dvora i iz državnih službi.

Kada je David počeo da naučava da ne treba obožavati Hrista, izdato je naređenje kojim mu je bilo zabranjeno da propoveda. Uprkos toj zabrani, David je sledeće nedelje dva puta održao propoved. Bio je uhapšen, optužen za uvođenje religioznih „promena“ i osuđen na doživotnu robiju. Umro je u kneževskoj tamnici 1579. Pre smrti, David je na zidu svoje ćelije napisao: „Ni mač papâ... niti pretnja smrću neće zaustaviti marš istine... Uveren sam da će posle moje smrti propasti učenja lažnih proroka.“

Pouke od kneza

Knez Janoš Sigismund je unapređivao obrazovanje, muziku i umetnost. Međutim, njegov život je bio kratak i prožet bolešću. Njegova vladavina je bila u opasnostima zbog unutrašnjih faktora — protiv njega je skovano barem devet zavera — i zbog spoljašnjih, jer su strane sile podsticale pobune. Ovaj tolerantni knez je često bio žestoko osuđivan zbog svojih religioznih gledišta. Jedan protivnik je kasnije rekao kako ’nema sumnje da je knez otišao u pakao‘.

Međutim, istoričar Vilber pomaže da se stvari ispravno postave na svoje mesto: „Te godine kada je knez Janoš [Sigismund] doneo svoj poslednji dekret kojim se garantovala potpuna religiozna sloboda čak i reformatorskoj sekti koja je doživljavala najžešće protivljenje, protestantski teolozi su još uvek uzdizali Kalvina zato što je Serveta živog spalio, inkvizicija je u Holandiji prolivala protestantsku krv... i trebalo je da prođe još 40 godina da bi se u Engleskoj prestalo s praksom da se ljudi spaljuju na lomači zbog verovanja u pogrešne religiozne ideje.“

Štaviše, kako je jedan komentator rekao, „knez Janoš Sigismund je po skoro svim standardima — a pogotovo kada se uzmu u obzir standardi njegovog vremena — bio izvanredan vladar... On je toleranciju učinio obeležjem svog vladanja“. Uviđajući da je religiozni mir bio u najboljem interesu države, on je postao vatreni pobornik slobode savesti i slobode veroispovesti.

U našem vremenu, kada religiozna netolerancija još uvek pokazuje svoje ružno lice, možemo se zamisliti nad ovom malom kneževinom iz prošlosti. Transilvanija je jedno kratko vreme stvarno bila tolerantna kneževina u netolerantnom vremenu.

[Fusnote]

[Istaknuti tekst na 14. strani]

’Na savest se ne može vršiti pritisak... zahtevamo da tamo gde mi vladamo postoji sloboda savesti‘ (Knez Janoš II Sigismund)

[Slike na stranama 12, 13]

Đorđo Bjandrata

Stranice iz knjige koju su odštampali Bjandrata i David, uključujući i dve slike koje su šokirale trinitarce

Ferenc David pred saborom u Turdi

[Izvori]

Dva crteža Trojstva: © Cliché Bibliothèque nationale de France, Paris; sve druge fotografije: Országos Széchényi Könyvtár

[Izvor slike na 14. strani]

Strane 2 i 14: Országos Széchényi Könyvtár