Navigacija pomoću zvezda

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! S HAVAJA

VEKOVIMA pre nego što je Kristifor Kolumbo preplovio Atlantski okean, polinežanski moreplovci su prelazili hiljade kilometara Tihim okeanom u drvenim čamcima, ploveći među ostrvima Polinezijskog trougla. Kako su drevni Polinežani otkrili veliki broj ostrvskih grupa unutar ovog ogromnog područja? Da li su slučajno nabasali na ova ostrva?

Ako su Polinežani tačno znali svoje odredište, kako su mogli upravljati čamcima bez mapa, magnetnih kompasa ili drugih instrumenata koje su koristili istraživači sa Zapada?

Odgovor na ovo pitanje otkriva ne samo genijalnost polinežanskih metoda navigacije već takođe produbljuje i naše cenjenje prema redu i organizaciji koji postoje na našoj planeti i u svemiru.

Dve prvobitne teorije

Nisu svi naučnici i izučavaoci spremni da prihvate pretpostavku po kojoj su Polinežani bili u stanju da precizno upravljaju čamcima tako da s jednog ostrva dođu do drugog. Norveški istraživač po imenu Tor Hejerdal izneo je pretpostavku po kojoj Polinežani prvobitno potiču iz Južne Amerike i da su njihovi moreplovci došli do ostrva u Tihom okeanu nošeni morskim strujama i vetrovima.

Da bi to dokazao, Hejerdal je s posadom od pet Skandinavaca isplovio sa zapadne obale Perua na splavu napravljenom od balzamovog drveta. Plovili su Tihim okeanom ka zapadu nošeni morskim strujama. Nakon 101 dana i pređenih 7 000 kilometara, Hejerdal i njegova posada pristali su na atol Raroja, koji se nalazi u arhipelagu Tuamotu. Tako je Hejerdal na upečatljiv način pokazao da su Polinežani mogli da dođu iz Južne Amerike nošeni snažnim okeanskim strujama. Ali ovaj Hejerdalov poduhvat nije uverio sve izučavaoce.

Jedan od onih koji su bili sumnjičavi bio je Endru Šarp, istoričar s Novog Zelanda. U svojoj knjizi Ancient Voyagers in Polynesia koju je napisao 1963, on je naveo brojna arheološka i lingvistička otkrića kao dokaz koji podupire gledište koje je šire prihvaćeno među istoričarima i stručnjacima, a po kojem su Polinežani prvobitno došli sa zapada. Međutim, on je odbacio gledište da su Polinežani bili vešti moreplovci.

Iako je Šarp prihvatao mogućnost da su Polinežani umeli da upravljaju čamcima na kratkim relacijama, tvrdio je da ni u kom slučaju nisu mogli imati jasnu predstavu o tome kuda idu kada je reč o relacijama dužim od 500 kilometara. Verovao je da su tokom dužih putovanja na sva ostrva nailazili sasvim slučajno.

 Eksperimentalna putovanja

Smatrajući da Hejerdal i Šarp nisu odali priznanje drevnim Polinežanima kao moreplovcima i navigatorima, dr Dejvid Luis s Novog Zelanda odlučio je da dokaže vrednost drevnih metoda navigacije. Ploveći bez kompasa na savremenom katamaranu i upravljajući se samo po zvezdama, Suncu i uz pomoć gibanja okeana, on je 1965. uspešno otplovio od Tahitija do Novog Zelanda, što je rastojanje od 3000 kilometara! Luisovo putovanje podstaklo je zanimanje za tradicionalne tehnike navigacije i drevne pravce plovidbe. Čovek koji je obratio pažnju na ovo Luisovo dostignuće bio je Ben Fini.

Kao profesor antropologije na Havajskom Univerzitetu, Fini je godinama proučavao oblik i način izrade drevnih polinežanskih čamaca. On i par njegovih saradnika iz Polinežanskog udruženja za plovidbu napravili su čamac s dva trupa dužine 20 metara, koji su nazvali Hokuleja, što je havajska reč koja znači „Zvezda radosti“. Iako je Hokuleja bila napravljena od sintetičkih materijala umesto od drveta Acacia koa, koje se tradicionalno koristilo kao građevinski materijal, ona je ipak predstavljala kopiju drevnih čamaca u pogledu konstrukcije, izgleda i karakteristika.

Prvo putovanje Hokuleje počelo je 1. maja 1976, kada je krenula s havajskog ostrva Maui i uputila se prema Tahitiju. Pošto su polinežanska veština orijentacije i upravljanja po zvezdama iščezli, trebalo je pronaći nekog veštog navigatora van Havajskih ostrva. Tako je za upravljanje Hokulejom na njenom prvom putovanju bio izabran Mau Piajluk, stručnjak za navigaciju iz Mikronezije. Hokuleji je trebalo 31 dan da dovrši svoje nekoliko hiljada kilometara dugačko putovanje do Tahitija.

Ovo uspešno putovanje je širom Polinezije oživelo kulturu i podstaklo interes za drevne metode kako navigacije tako i pravljenja čamaca. Narednih godina usledila su slična putovanja između ostrva u Polinezijskom trouglu, kao što su Havaji, Novi Zeland (takođe poznato kao Aotejaroa), Rarotonga (na Kukovim ostrvima) i Uskršnje ostrvo (poznato i kao Rapa Nui). Mnoga od ovih putovanja vodio je Najnoa Tompson s Havaja, koji je veštinu navigacije učio od Piajluka.

Drevne metode navigacije

Kako su uopšte Polinežani mogli uspešno ploviti hiljadama kilometara bez instrumenata? Prema Denisu Kavaharadi iz Polinežanskog udruženja za plovidbu, glavna vodilja bilo je Sunce. Tačan položaj Sunca prilikom njegovog izlaska i zalaska ukazivao je na smer kojim je trebalo da se ide tokom dana. Noću je navigator određivao pravac kretanja čamca uz pomoć izlaska i zalaska zvezda.

Čak iako ne postoji nijedna zvezda koja izlazi ili zalazi u određenom smeru u kojem čamac ide, kao vodilje na nebu mogu se koristiti druge zvezde. Pored zvezda, navigatori takođe koriste Mesec i pet vidljivih planeta kao dodatnu pomoć kako bi ostali na pravom kursu.

Tokom dana i oblačnih noći kada nijedna zvezda nije vidljiva, navigator može upravljati čamcem uz pomoć vetrova i gibanja okeana (u odnosu na izlazak i zalazak Sunca). Prema Kavaharadi, „gibanje okeana predstavlja talase na koje ne utiču struje vetrova niti oluje koje su ih izazvale, ili drugim rečima, to su talasi koji postoje i nakon što prestane oluja koja ih je stvorila“.

Stoga, gibanje okeana pruža pouzdanije vođstvo od talasa koje stvaraju promenljivi lokalni vetrovi. Pošto se gibanje okeana kreće pravolinijski, navigator može usmeriti čamac u željenom pravcu. Način na koji se čamac njiše prilikom gibanja okeana pokazuje navigatoru da li putuje u ispravnom pravcu.

Činjenice ukazuju na to da su drevni Polinežani bili u stanju da uz pomoć nebeskih tela i prirodnih sila usmeravaju svoje čamce hiljadama kilometara u željenom pravcu. Ipak, bez obzira na to koliko su bili dovitljivi kao navigatori, nijedna od njihovih metoda ne bi bila efikasna da ne postoje zakoni koji upravljaju prirodnim  pojavama koje su oni koristili, kao što je izlazak i zalazak zvezda.

Pre više od 2 700 godina prorok Isaija je pripisao zaslugu Veličanstvenom Stvoritelju, Jehovi Bogu, za red koji postoji na nebu, kada je napisao: „Podignite oči svoje i gledajte! Ko je sve to stvorio? Ko li vojsku vodi njihovu? On svakoga po imenu zove i s velike sile i moći njegove ni jedno ne izostaje“ (Isaija 40:26; Psalam 19:2).

Psalmista je takođe bio nadahnut da zapiše da Bog „izbraja zvezde mnoge i sve ih po imenu zove“ (Psalam 147:4). Polinežani su uvideli da među zvezdama na nebu postoji red i bili su u mogućnosti da ih koriste dok su istraživali velika područja Tihog okeana. Zar ovo ne ide u prilog mišljenju da je naš svemir delo jednog izuzetno inteligentnog i organizovanog Stvoritelja?

[Mapa/Slike na 23. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Fidži

POLINEZIJSKI TROUGAO

Havaji

Samoa

Tonga

Novi Zeland

Kukova ostrva

Tahiti

Markiska ostrva

Tuamotu arhipelag

Tabuaj ostrva

Uskršnje ostrvo

[Slika]

„Havajiiloa“, čamac s dva trupa napravljen je 1993. godine korišćenjem tradicionalnijih materijala od onih od kojih je napravljena „Hokuleja“

[Izvor]

Havaiiloa na stranama 21 i 23: © Monte Costa