Život u rasipničkom društvu

LJUDI u razvijenim zemljama stvaraju enormne količine otpada. Primera radi, pogledajte koliko se godišnje stvori smeća u Sjedinjenim Državama. Kaže se da bi ta težina smeća bila jednaka „težini vode koja bi stala u 68 000 olimpijskih bazena“. Desetak godina ranije, procenjeno je da su stanovnici Njujorka godišnje gomilali toliko smeća da bi se ogroman Central Park mogao prekriti do visine od četiri metra! a

Nije nikakvo čudo što se Sjedinjene Države nazivaju „upozorenjem za ostatak sveta“, kada je reč o „potrošačkom i rasipničkom društvu“. Ali ova zemlja nije izuzetak. Procenjuje se da bi se otpadom koji godišnje nastane u Nemačkoj mogao napuniti jedan teretni voz koji bi se protezao oko 1 800 kilometara, što znači od Berlina do obale Afrike. U Britaniji je jednom procenjeno da obična četvoročlana porodica prosečno godišnje baci papira u vrednosti od šest stabala.

 Ni zemlje u razvoju nisu imune na pretrpanost smećem. Jedne poznate novine izveštavaju: „Jedna stvarno loša vest jeste da od 6 milijardi stanovnika na ovoj planeti većina počinje da sledi stope SAD i ostalih razvijenih zemalja tako što stvaraju ogromne količine smeća.“ Da, sviđalo nam se to ili ne, većina nas danas živi u rasipničkom društvu.

Posve razumljivo, ljudi su oduvek imali nešto za bacanje. Ali konzervisana i pakovana hrana i roba sada je mnogo rasprostranjenija nego pre nekoliko godina, tako da ima izuzetno mnogo jednokratnih ambalaža. Takođe je drastično porastao i broj novina, časopisa, reklamnih letaka i drugog štampanog materijala.

Naš industrijski i naučno visokorazvijen svet takođe stvara i nove vrste smeća. Nemačke novine Die Welt tvrde da se „u Evropskoj Uniji godišnje odlaže u staro gvožđe oko devet miliona automobila“. To nije nimalo lak zadatak. Još je veći problem kako bezbedno odložiti nuklearni ili hemijski otpad? Sjedinjene Države su 1991. imale „strašno mnogo radioaktivnog otpada bez nekog trajnog mesta za odlaganje“. Rečeno je da je milion buradi smrtonosnih supstanci ’čučalo‘ u nekom privremenom skladištu uz stalnu „pretnju da će se zagubiti, da će ih neko ukrasti ili da će zbog pogrešnog rukovanja dovesti do štete po životnu sredinu“. Samo u 1999. godini, oko 20 000 ustanova u Sjedinjenim Državama  proizvele su preko 40 miliona tona opasnog otpada.

Još jedan činilac je broj stanovnika u svetu koji je u prošlom veku porastao vrtoglavom brzinom. Više ljudi, više i smeća! A veliki deo tog stanovništva je potrošački orijentisan. Worldwatch Institute je nedavno zaključio: „Od 1950. potrošili smo više robe i iskoristili više usluga nego u celoj ljudskoj istoriji.“

Istina, malo bi se njih koji žive u razvijenim zemljama odrekli svih tih ’roba i usluga‘. Na primer, pomislite samo kako je lako da odete do prodavnice i kupite potrebne namirnice koje su već upakovane i onda ih donesete u papirnim ili najlonskim kesama koje uzmete u prodavnici. Ako bi ljudi odjednom ostali bez ovakvog savremenog pakovanja, ubrzo bi ustanovili da veoma mnogo zavise od njega. A što više takvo pakovanje udovoljava higijenskim standardima, to ono barem na indirektan način više doprinosi boljem zdravlju.

Međutim, uprkos svim ovim prednostima, da li ima ikakvog razloga za zebnju da bi današnje rasipničko društvo moglo otići predaleko? Očigledno ima, budući da su različita rešenja za pretrpanost smećem jedva tek nešto smanjila čitavo more otpadaka koje ljudi stvaraju. Što je još gore, stavovi koji se kriju iza današnjeg rasipničkog društva ukazuju na nešto što još više zabrinjava.

[Fusnota]

[Slika na 4. strani]

Bezbedno odlaganje opasnog otpada predstavlja ozbiljan problem