Religiozna dilema u kolonijalnom Brazilu

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ BRAZILA

DANA 30. novembra 1996. u brazilskoj luci u Salvadoru sastali su se predstavnici Konferencije svetske misije i jevanđelizma koju je organizovao Svetski sabor crkava. Značajno je bilo mesto okupljanja. U prošlim vekovima su baš u ovoj luci milioni Afrikanaca bili prodati kao robovi. „Ovo more je sabiralo njihove suze“, komentarisao je jedan sveštenik, ukazujući na nesrećno putovanje tih zarobljenika. Tog posebnog dana, izraženo je kajanje za ono što je jedan govornik nazvao sramnom umešanošću hrišćanskog sveta u ropstvo. Kako je religija bila umešana u trgovinu robljem u kolonijalnom Brazilu?

„Spasavanje izgubljenih duša“

Godine 1441. — skoro 60 godina pre zvaničnog otkrića Brazila — portugalski moreplovac Antao Gonsalves je zarobio i prevezao prvu grupu afričkih domorodaca u Portugalu. Neki iz srednjovekovnog društva su doveli u pitanje moralnost pretvaranja ratnih zarobljenika u robove, posebno onih koje je crkva označila kao „pagane“. Međutim, za vreme naredne dve decenije, trebalo je opravdati unosnu mirnodopsku trgovinu robljem. Neki su tvrdili da se porobljavanjem Afrikanaca „spasavaju izgubljene duše“, pošto su ove strance izbavljali od njihovog paganskog načina života.

Bulom romanus pontifeksa, koju je 8. januara 1455. izdao papa Nikolas V, zvanično je podržana već razvijena trgovina robljem. Prema tome, crkva nije bila zaklon od ropstva. Naprotiv, neki njeni sveštenici su bili „nepopustljivi pobornici“, zapaža brazilski istoričar Žoao Dornas Filjo. Tako je bio položen temelj za širenje ropstva u Brazilu kada su se tu naselili portugalski kolonisti.

„Jedini izbor“

Godine 1549, tek prispeli jezuitski misionari su bili uznemireni kada su otkrili da su veliki deo brazilske radne snage sačinjavali nezakonito zarobljeni robovi. Zemljoposednici su ih jednostavno silom doveli da rade na njihovim farmama i plantažama šećerne trske. „Većina vlasnika je imala uznemirenu savest zbog robova koje su posedovali“, pisao je 1550. jezuitski poglavar Manuel de Nobrega. Ipak, vlasnici bi zadržali svoju ropsku radnu snagu, čak i kada je to značilo da neće dobiti oprost od crkve.

Ali uskoro su se i jezuiti u Brazilu suočili s jednom dilemom. Ograničena finansijska sredstva otežavala su im obavljanje dobrotvornih radova. Jedno rešenje je bilo da obrađuju zemlju koju bi im dala država i da prihod od poljoprivrednih proizvoda upotrebe za finansiranje religioznih aktivnosti. Ali ko će obrađivati tu zemlju? „Jedini izbor“, kaže portugalski istoričar Žorže Koto, „bila je radna snaga crnačkih robova — rešenje koje je pokrenulo moralne dileme, koje je jezuitski poglavar u Brazilu odlučio da ignoriše“.

Jezuiti su podržali sve veći lobi zemljoposednika koji su zahtevali afričke robove. Izgleda da su se indijanski robovi teško prilagođavali na intenzivne poljoprivredne radove i često su se bunili ili su  jednostavno bežali u šume. a S druge strane, Afrikanci su se pokazali kao dobri na plantažama šećerne trske na portugalskim ostrvskim kolonijama u Atlantiku. „Oni nikada nisu bežali, niti su imali gde da pobegnu“, tvrdio je jedan pisac u to vreme.

Tako se uvoz afričkih robova uz sveštenički blagoslov neprestano povećavao. Brazil je postao veoma zavisan od trgovine robljem preko Atlantika. Do 1768, farma u Santa Kruzu koju su posedovali jezuiti imala je 1 205 robova. Benediktinci i karmelićani su takođe stekli imanja i veliki broj robova. „Manastiri su puni robova“, uzviknuo je brazilski abolicionista iz 19. veka, Žoakim Nabuko.

Pošto je zemljoradnja bila konkurentan posao, vlasnici robova na crkvenim imanjima često su nametali okrutan režim rada. Profesor istorije Stjuart Švarc primećuje da su čak mnogi od sveštenika koji su bili protiv tiranije robova imali „nisko poštovanje prema Afrikancima“ i „smatrali da su disciplina, kažnjavanje i rad bili jedini način da se savlada praznoverje, lenjost i nedostatak učtivosti robova“.

„Ropska teologija“

Pošto je sveštenstvo nastojalo da uklopi hrišćanska merila u sistem koji je bio zasnovan na nemilosrdnom izrabljivanju, ono je stvorilo moralnu potporu za ropstvo — što je jedan teolog nazvao ropskom teologijom. Pošto su skučena i bolestima ispunjena potpalublja brodova s robovima prouzrokovala smrt velikog dela njihovog ljudskog tovara, crkva je insistirala da se Afrikanci krste pre nego što bi otišli u Novi svet. b Naravno, obraćenici su retko kad dobijali religioznu pouku pre krštenja. (Vidite okvir „Instant hrišćani?“.)

U svakom slučaju, zbog dugačkog radnog vremena i drastično smanjenog životnog veka robovi su imali malo mogućnosti da žive po svojoj novoj veri. Međutim, ovaj problem je umanjilo crkveno učenje o „razdvajanju tela i duše“. Sveštenici su rezonovali: ’Istina je da su Afrikanci propadali zbog okrutnog ropstva, ali njihove  duše su bile slobodne.‘ ’Zato je trebalo da robovi prihvate svoje poniženje s radošću, kao deo Božjeg plana da ih pripremi za nebesku slavu.‘

U međuvremenu, crkva je podsetila vlasnike robova na njihovu moralnu obavezu da dozvole svojim robovima da posećuju crkvu, slave religiozne praznike i da se venčavaju. Sveštenici su kritikovali okrutna zlostavljanja, ali su takođe pažljivo naglašavali opasnost od previše popustljivog stava. „Neka bude bičevanja, lanaca i okova, sve u svoje pravo vreme i s odgovarajućim redom i merom i videćete kako će se buntovne sluge brzo obuzdati“, savetovao je jedan jezuitski sveštenik.

Neki su razmišljali o korišćenju manje bolnih načina za preobraćenje Afrikanaca. Ali s druge strane, otvorene pristalice ropstva, uključujući i brazilskog biskupa Azereda Kotinja, stvarali su utisak da trgovci robljem čine uslugu Afrikancima! U njegovoj energičnoj odbrani ropstva koja je objavljena 1796, Kotinjo pita: „Da li bi bilo bolje i prikladnije ako bi hrišćanstvo dopustilo da [Afrikanci] umru kao pagani i idolopoklonici umesto u našoj svetoj religiji?“ Na sličan način, vodeći jezuitski misionar Antonio Vieira ovako je podsticao Afrikance: „Beskrajno zahvaljujte Bogu što vas je... doveo ovde [u tu zemlju], gde, jednom poučeni veri, živite kao hrišćani i spaseni ste.“

Cena ropstva

Crkva se nadala da će odobravanjem ropstva „spasti izgubljene duše“. Da ironija bude veća, time je samo posejano seme razdora, jer su se Afrikanci snažno opirali napuštanju svojih religioznih običaja i verovanja. Zato danas veliki broj Brazilaca praktikuje sinkretizam — spoj katolicizma i afričke plemenske religije.

Premda je to što je crkva odobrila ekonomske zahteve u kolonijalnom Brazilu nekima tada izgledalo kao korisna politika, to se na duže vreme pokazalo kao katastrofalno. Smrt i patnja do koje je time došlo pokrenuli su pitanja o crkvenoj etici na koja se ne može dobiti zadovoljavajući odgovor. Za jednog istoričara, odobravanje ropstva bilo je jednako stavu onih koje je prorok Isaija osudio zato što su nazivali ’zlo dobrim a dobro zlim‘ (Isaija 5:20).

 Tiransko ropstvo je nespojivo s Biblijom

Biblija jasno govori da Jehova Bog ne odobrava „kad čovek nad čovekom vlada, da ga nesrećnim učini“, i tu bi spadalo i tiransko ropstvo (Propovednik 8:9). Na primer, prema Božjem zakonu datom Izraelu otmica i prodaja ljudi se kažnjavala smrću (Izlazak 21:16). Tačno je da je među Božjim drevnim narodom postojao sistem ropstva, ali to nije bilo ni nalik tiranskom obliku ropstva o kome se govorilo u ovom članku. Zaista, činjenica da su neki izraelski robovi izabrali da ostanu kod svojih gospodara kada su imali pravo da budu oslobođeni jasno pokazuje da ropstvo među Božjim narodom nije bilo tiransko (Ponovljeni zakoni 15:12-17). Zato, ako bismo tvrdili da je ropstvo u Izraelu pružalo opravdanje za nečovečnost koja se dešavala kroz istoriju, potpuno bismo izvrtali Pismo. c

U svojoj Reči, Bibliji, Jehova Bog obećava da će svi oblici ropstva uskoro nestati. Zaista možemo biti srećni što ljudi u Božjem novom svetu neće živeti u strahu pod tiranskom vlašću surovih gospodara. Umesto toga, „svaki će kod svoje loze sedeti i pod svojom smokvom, i niko ih buniti neće“ (Mihej 4:4).

[Fusnote]

[Istaknuti tekst na 15. strani]

Jehova bog obećava da će uskoro nestati svi oblici ropstva

[Okvir/Slike na 13. strani]

ZA BOGA ILI ZA DOBIT?

Fernao de Oliveira, portugalski izučavalac iz 16. veka, tvrdio je da je pohlepa — a ne jevanđelistička revnost — podsticala trgovce robljem. Brodovi iz Evrope su donosili robu koju su u afričkim lukama razmenjivali za zarobljenike. Zatim su ove zarobljenike otpremali u Severnu i Južnu Ameriku i razmenjivali ih za šećer, koji su onda odvozili u Evropu da bi ga prodali. Ovaj trougaoni trgovački put donosio je ogromnu zaradu i trgovcima i portugalskoj kruni. Čak je i sveštenstvo sticalo dobit, jer su sveštenici prilikom krštavanja Afrikanaca naplaćivali porez na svaku osobu pre nego što bi bili poslati u Severnu i Južnu Ameriku.

[Okvir na 14. strani]

INSTANT HRIŠĆANI?

„Početkom sedamnaestog veka, bilo je uobičajeno krštavati robove u Africi pre njihovog odvođenja “, piše istoričar Hju Tomas u svojoj knjizi The Slave Trade. „Po pravilu, robovi nisu dobijali nikakvu pouku pre ove ceremonije i mnogima, možda i većini, prethodno nije ni nagovešteno da postoji nešto što se zove hrišćanski Bog. Krštenje je bilo rutinsko.“

Profesor Tomas beleži da su zarobljenike obično odvodili u crkvu, gde je kateheta — koji je obično i sam bio rob — na njihovom maternjem jeziku govorio robovima o preobraćenju. Tomas dodaje: „Onda bi sveštenik prošao između zbunjenih robova, dajući svakome od njih kršteno ime, koje je prethodno bilo napisano na parčetu papira. Takođe bi posuo so na jezik roba i poprskao ga svetom vodicom. Na kraju bi preko prevodioca ponekad rekao: ’Smatrajte se sada Hristovom decom. Otići ćete na portugalsku teritoriju, gde ćete učiti o katoličkoj veri. Nikad više ne razmišljajte o svom rodnom mestu. Ne jedite pse, ni pacove, ni konje. Budite zadovoljni.‘“

[Slika na 13. strani]

Papa Nikolas V

[Izvor]

Culver Pictures

[Slika na 15. strani]

Javno bičevanje, koje je naslikao očevidac iz 19. veka, Johan Ružendas

[Izvor slike na 15. strani]

Slike robova na 13. i 15. strani: De Malerische Reise in Brasilien de Johann Moritz Rugendas, cortesia da Biblioteca Mário de Andrade, São Paulo, Brasil