Nemo oružje — koliko je realna pretnja?

POKUŠAJI ubijanja u ratu izazivanjem bolesti nisu ništa novo. U istočnoj Evropi su u 14. veku leševi zaraženi kugom katapultirani preko zidina u gradove koji su bili pod opsadom. Četiristo godina kasnije, britanski oficiri su tokom mirovnih pregovora za vreme francusko-indijanskog rata promišljeno isporučili Indijancima ćebad zaraženu virusom velikih boginja. To je dovelo do epidemije zbog koje su se Indijanci predali. Međutim, tek je krajem 19. veka otkriveno da zarazne bolesti izazivaju mikrobi. To je otvorilo nove, ali i zastrašujuće mogućnosti da se bolesti koriste kao oružje.

Naravno, medicinski i naučni napreci takođe su doveli do razvitka lekova i vakcina, koji su bili veoma uspešni u lečenju i preventivi bolesti. Međutim, uprkos tim naprecima, zarazne bolesti i dalje ostaju moćan neprijatelj koji svake godine odnese više od 17 miliona ljudi — oko 50 000 svakog dana. To je prava ironija — dok muškarci i žene briljantnog uma posvećuju svoj život suzbijanju bolesti kod ljudi, drugi se s istom tom revnošću i umešnošću usredsređuju na porobljavanje ljudi pomoću bolesti.

Pokušaji da se zabrani biološko oružje

Sjedinjene Države, bivši Sovjetski Savez i još neke države više od 25 godina su s puno ambicija radile na razvijanju biološkog naoružanja. Međutim, te zemlje su 1972. pristale da se zabrani takvo oružje. Međutim, neke zemlje su nastavile da tajno razvijaju i istražuju smrtonosne biološke agense, gomilajući ih zajedno sa sredstvima kojima će se širiti.

Šta je dovelo do zvanične zabrane takvog oružja? Prema razmišljanju koje je preovladavalo početkom 1970-ih, biološki agensi, iako veoma smrtonosni, loše su oružje na ratnom poprištu. Jedan od razloga je što ne deluju odmah — potrebno  je vreme da se pojave simptomi. Drugi razlog je što njihova efikasnost zavisi od vetra i vremenskih prilika. Pored toga, države su shvatile da ako jedna država upotrebi biološko oružje protiv druge, ta druga će verovatno uzvratiti iz svog arsenala biološkog ili nuklearnog oružja. Na kraju, mnogi osećaju etičku odbojnost prema namernom korišćenju živih organizama za onesposobljavanje ili ubijanje drugih ljudi.

Nijedan od ovih razloga neće zaustaviti ljude koji kipte od mržnje i koji su spremni da deluju mimo uvreženih etičkih merila. Za one koji su spremni na ubijanje svega odreda, biološko oružje zvuči izuzetno privlačno. Ono se može tajno razvijati i širiti. Identitet napadača može se sakriti, a ako je napadač poznat, nije lako uzvratiti terorističkoj mreži koja ima svoje grupe u mnogim zemljama. Pored toga, nemi, nevidljivi, biološki napad s laganim, ali smrtonosnim dejstvom može i samo putem panike destabilizovati društvo. Napadi na useve ili stoku mogu dovesti do nestašice hrane i privredne katastrofe.

Još jednu značajnu stavku predstavljaju relativno niski troškovi razvoja bioloških borbenih sredstava. U jednoj analizi su upoređeni troškovi korišćenja različitog oružja za ubijanje nezaštićenih civila na području od jednog kvadratnog kilometra. Procenjeni troškovi konvencionalnog oružja bili su oko 2 200 evra, nuklearnog oružja 880 evra, nervnih bojnih otrova 660 evra i biološkog oružja 1,10 evra.

Tehnološke prepreke za terorističke napade

Izveštaji u medijima kažu da neke terorističke grupe eksperimentišu s biološkim oružjem. Međutim, postoji ogromna razlika između eksperimentisanja s biološkim oružjem i doslovnog napada.

Da bi uspeo, jedan terorista (ili teroristička organizacija) mora da savlada ogromne tehničke probleme. Kao prvo, on mora nabaviti dovoljno smrtonosnu vrstu mikroorganizama koji izazivaju bolesti. Kao drugo, mora znati kako da ispravno i bezbedno barata njima i da ih čuva. Kao treće, mora znati kako da ih proizvede u velikoj količini. Male količine mikroorganizama mogu opustošiti polje pod nekom poljoprivrednom kulturom, ili neko stado stoke ili jedan grad, pod pretpostavkom da se mikroorganizmi ispuste tačno na cilj. Međutim, biološki agensi se ne mogu dugo održati van laboratorije. U stvarnosti bi samo jedan deo bioloških agenasa dospeo do cilja, te su zato potrebne daleko veće količine da bi došlo do napada s katastrofalnim posledicama.

To nije sve. Teroristi moraju znati kako da održavaju mikroorganizme živima i sposobnima tokom transporta iz mesta gde se čuvaju do mesta gde će biti pušteni. I na kraju, treba da znaju kako da ih uspešno rasprše. To podrazumeva da čestice patogenih agenasa odgovarajuće veličine stignu do mete, da su puštene na dovoljno veliko geografsko područje i da ih ima u dovoljnoj koncentraciji da bi dovele do masovne zaraze. Jednom američkom timu veoma stručnih istraživača za biološki rat bilo je potrebno više od deset godina da bi stvorili pouzdan sistem primene biološkog oružja. Kada se neki biološki agens ispusti u vazduh, izložen je sunčevoj svetlosti i varijacijama u temperaturi, što može ubiti te mikroorganizme. Otuda je za korišćenje agenasa kao oružja potrebno detaljno poznavanje ponašanja tih bioloških organizama u vazduhu.

 S obzirom na niz tehnoloških prepreka, ne iznenađuje što je do sada izvršen mali broj napada biološkim oružjem. Štaviše, ti pokušaji su doveli do malih gubitaka. Nedavno su u SAD pisma zaražena antraksom dovela do pet smrtnih slučajeva. I to je već tragično, ali gubici su manji nego oni koji bi nastali od neke manje eksplozije ili čak i od upotrebe pištolja. Istraživači računaju da od 1975. u 96 posto napada u kojima su širom sveta korišćeni hemijski ili biološki agensi, nije povređeno ili ubijeno više od tri čoveka.

Uviđajući poteškoće koje su uključene u izvođenje jednog uspešnog biološkog napada, Britansko-američki savet o informacijama vezanim za obezbeđenje naveo je: „Iako se vlade susreću s mnoštvom pretnji hemijskog i biološkog terorizma, većina analitičara veruje da katastrofalni scenario s masovnim gubicima, iako moguć, ima veoma malu verovatnoću pojavljivanja.“ Iako verovatnoća može biti mala, posledice takvog napada bi mogle da budu užasne.

Loše vesti

Do sada smo iznosili dobre vesti u korist male verovatnoće pojavljivanja katastrofalnih bioloških napada — tehnološke poteškoće i istorijski argumenti. Loša vest jednostavno rečeno jeste da prošlost nije jasan pokazatelj budućnosti. Iako su napadi u prošlosti u velikoj meri zakazali, budući bi mogli uspeti.

Postoje izvesne bojazni. Sve više terorista je izgleda spremno da ubije veliki broj ljudi. Ne samo što su terorističke grupe tehnološki sve bolje opremljene već i neke terorističke grupe imaju finansijska i tehnička sredstva koja se mogu uporediti sa sredstvima nekih država.

Stručnjaci izgleda ne brinu o tome da li će države isporučiti biološko oružje terorističkim grupama. Jedan analitičar je rekao: „Koliko god bile nemilosrdne, ambiciozne i ideološki ekstremne, vlade neće biti rade da isporučuju nekonvencionalno oružje terorističkim grupama nad kojima ne mogu imati potpunu kontrolu; vlade mogu biti iskušane da same upotrebe takvo oružje u prvom napadu, ali je verovatnije da će ih koristiti kao sredstvo za ucenu nego kao sredstvo u pravom ratu.“ Ono što stručnjake zabrinjava jeste da veoma stručni naučnici mogu biti privučeni unosnim ponudama da rade za terorističke grupe.

Izrežirana bolest

Napreci u biotehnologiji su takođe zabrinjavajući. Naučnici već znaju kako da izmene postojeće patogene agense i da ih učine izuzetno smrtonosnim i pri tom lakim za rukovanje. Takođe se mogu genetski izmeniti bezopasni mikroorganizmi tako da stvaraju otrove. Mikroorganizmima se može manipulisati tako da izmaknu standardnim metodama za njihovo otkrivanje. Nadalje, mogu se stvoriti mikroorganizmi otporni na antibiotike, standardne vakcine i  terapije. Na primer, naučnici koji su prebegli iz bivšeg Sovjetskog Saveza tvrdili su da su stvorili jednu vrstu kuge koja je otporna na 16 vrsta antibiotika.

Očekuje se da će budući napreci u biotehnologiji i genetskom inženjeringu proširiti te mogućnosti. Naučnici mogu preurediti genetski sastav organizama i tako rekonstruisati ili oblikovati mnoštvo biološkog oružja — smrtonosnijeg, izdržljivijeg i lakšeg za proizvodnju i isporuku. Takvo oružje se može genetski promeniti tako da se posledice mogu lakše predvideti i kontrolisati. Patogeni agensi se mogu proizvesti tako da posle unapred određenog broja deobe ćelija uginu — oni ubiju, a posle i sami nestanu.

 U budućnosti bi se takođe moglo izraditi i neko posebno, tajno biološko oružje. Na primer, neko visoko specijalizovano oružje moglo bi da se upotrebi za slabljenje imunološkog sistema kod ljudi tako da umesto da su napadnute nekom konkretnom bolešću, žrtve su podložne mnogim bolestima. Ako bi se pojavio takav smrtonosni virus, kao što je sida, ko bi znao da li je on rezultat prirodne mutacije ili genetske manipulacije u nekoj neprijateljskoj laboratoriji?

Tehnološki napreci su promenili razmišljanje ljudi koji rade u vojsci. Jedan oficir mornarice SAD je napisao: „Oni koji konstruišu oružje tek su počeli da istražuju mogućnosti biotehnološke revolucije. Otrežnjavajuće je što u tom pogledu mnogo više leži ispred nego iza.“

[Okvir na 6. strani]

Šta je biološki rat?

„Biološki rat“ se odnosi na namerno širenje bolesti među ljudima, životinjama ili usevima. Bolest nastaje kada je cilj zaražen živim mikroorganizmima. Ti organizmi se umnožavaju (neki pri tom proizvode toksine) i s vremenom simptomi bolesti postaju očigledni. Izvesna biološka oružja onesposobljavaju, dok druga ubijaju. Neka pak mogu da se koriste za izazivanje oboljenja i uništavanje useva.

[Okvir/Slike na stranama 8, 9]

Važni podaci o biološkom oružju

Antraks: Zarazna bolest izazvana bakterijom u obliku spora. Prvi simptomi udisanja antraksa mogu da liče na običnu prehladu. Posle nekoliko dana, simptomi prerastaju u ozbiljne probleme s disanjem i nastaje šok. U ovom obliku antraks je obično smrtonosan.

Ukoliko ljudi dođu u kontakt sa antraksom, zaraza se može sprečiti antibioticima. Bitno je rano početi s lečenjem; odlaganje smanjuje šanse za preživljavanje.

Direktno širenje antraksa putem ličnog kontakta sa zaraženim gotovo je nemoguće.

U drugoj polovini 20. veka, na antraksu kao oružju radilo je nekoliko zemalja, uključujući i Sjedinjene Države i bivši Sovjetski Savez. Broj nacija za koje se misli da su imale programe za biološko naoružanje porastao je sa 10 u 1989. na 17 u 1995. Nije jasno kako mnoge od tih zemalja barataju antraksom. Prema jednoj proceni vlade SAD, raspršivanje 100 kilograma aerosola antraksa nad nekim velikim gradom moglo bi biti smrtonosno poput hidrogenske bombe.

Botulizam: Bolest koja parališe mišiće koju izaziva bacil koji stvara otrove. Simptomi trovanja hranom koja sadrži botulin su diplopija ili zamagljen vid, obešeni očni kapci, nerazgovetan govor, teškoće s gutanjem i suva usta. Slabost u mišićima se širi po telu, od ramena naniže. Paralisanje plućnih mišića može dovesti do smrti. Botulizam se ne prenosi sa osobe na osobu.

Ako se dovoljno rano da antitoksin, smanjuje se ozbiljnost simptoma i verovatnoća nastupanja smrti.

Botulin je vodeće biološko oružje ne samo zato što je jedna od najotrovnijih poznatih supstanci već i zato što ga je relativno lako proizvesti i transportovati. Nadalje, zaraženima je potrebna dugotrajna intenzivna nega. Sumnja se da nekoliko zemalja proizvodi botulin kao biološko oružje.

Kuga: Veoma zarazna bolest koju izaziva jedna bakterija. Prvi znaci smrtonosne plućne kuge su groznica, glavobolja, malaksalost i kašalj. Usleđuje septični šok i ako se na vreme ne leči antibioticima, smrt je gotovo neizbežna.

Bolest se prenosi sa osobe na osobu putem kapljica pljuvačke.

Kuga je u 14. veku za pet godina pokosila oko 13 miliona ljudi u Kini i oko 20 do 30 miliona u Evropi.

Tokom 1950-ih i 1960-ih, Sjedinjene Države i bivši Sovjetski Savez radile su na razvijanju tehnika za širenje plućne kuge. Veruje se da je hiljade naučnika radilo na tome da se kuga iskoristi kao oružje.

Velike boginje: Veoma zarazna bolest koju prouzrokuje jedan virus. Početni simptomi obuhvataju jaku groznicu, malaksalost, glavobolju i bol u leđima. Kasnije se pojavljuju bolne rane ispunjene gnojem. Svaka treća žrtva umre.

Velike boginje su u svetu suzbijene 1977. Rutinsko vakcinisanje protiv velikih boginja završilo se sredinom 1970-ih. Imunitet kod osoba vakcinisanih pre toga je neizvestan, ako ga uopšte i ima. Ne postoji potvrđen lek protiv velikih boginja.

Bolest se prenosi sa osobe na osobu putem zaraženih kapljica pljuvačke. Zaražena odeća ili posteljina takođe može da širi virus.

Sovjetski Savez je 1980. započeo uspešan program za proizvodnju velikih količina virusa velikih boginja i za njihovu obradu tako da se mogu širiti putem interkontinentalnih balističkih raketa. Takođe je rađeno na razvijanju onih vrsta velikih boginja koje su virulentnije i zaraznije.

[Slika]

Bakterija antraksa i sferična spora

[Izvori]

Izvori: U.S. Centers for Disease Control and Prevention, Johns Hopkins Center for Civilian Biodefense Studies

Žrtva antraksa: CDC, Atlanta, Ga.; bakterija antraksa: ©Dr. Gary Gaugler, Photo Researchers; bakterija botulizma: CDC/Courtesy of Larry Stauffer, Oregon State Public Health Laboratory

Bakterija kuge: Copyright Dennis Kunkel Microscopy, Inc.; virus velikih boginja: ©Meckes, Gelderblom, Eye of Science, Photo Researchers; žrtva velikih boginja: CDC/NIP/Barbara Rice

[Slika na 7. strani]

Nedavno su pisma zaražena antraksom stvorila velike strahove

[Izvor]

AP Photo/Axel Seidemann

[Slika na 7. strani]

Hemijsko/biološke avionske bombe uništene posle rata u Zalivu

[Izvor]

AP Photo/MOD