Zarobljenici „zlataste suze“

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ DOMINIKANSKE REPUBLIKE

MRAV trčkara niz stablo nekog drveta, nesvestan opasnosti koja mu preti. Odjednom, zapinje mu jedna nogica, a zatim i druga, i na kraju biva uhvaćen u mednu smolu drveta. Još jedna zlatasta kapljica se sliva i guta ga. Beg postaje nemoguć. Na kraju, lepljiva masa u kojoj je mrav pada na tlo. Kiša odnosi uhvaćenog mrava u reku, gde završava u mulju. Milenijumima kasnije mrav je otkriven, u potpuno očuvanom stanju u „zlatastoj suzi“. Smola se stvrdnula i postala ćilibar — jedan od najcenjenijih materijala.

Koliko znamo o ćilibaru? Mogu li ćilibar i njegovi zarobljeni insekti reći nešto o davno minulom vremenu? Da li oni sadrže ključ za rekonstruisanje davno izumrlih životnih formi?

„Zlato severa“

Hiljadama godina je čovek bio fasciniran misterioznim poreklom ćilibara i njegovom zlatastom lepotom koja odiše toplinom. Pored toga, ljudima se činilo da ćilibar ima čudotvorne moći! Grčki naučnik Tales je oko 600. pre n. e. primetio da ćilibar privlači perje ili slamke kada se protrlja o odeću. Ta „čudotvorna moć“ je statički elektricitet. U stvari, u nekim jezicima reč „elektricitet“ potiče od grčke reči za ćilibar — elektron. Tek posle više od dve hiljade godina, engleski fizičar Vilijam Gilbert otkrio je da pored ćilibara i druge materije stvaraju statički elektricitet.

Rimski car Neron je u periodu između 54. i 60. n. e poslao jednog oficira da pronađe izvor tog dragocenog materijala. Putujući na sever, pronašao ga je — na Baltičkoj obali — i vratio se sa stotinama kilograma ćilibara. U Rimu je ćilibar cenjen zbog svoje lepote i navodne moći da štiti onoga ko ga nosi. Takođe je bio jedan od sastojaka lekova i masti koje se nanose na kožu.  Rimski istoričar Plinije izvestio je da je ćilibar bio toliko popularan da je jedna rezbarena figurica od ćilibara vredela više od živog i zdravog roba!

Najranije civilizacije severne Evrope razmenjivale su ćilibar, koji je katkad nazivan zlato severa, za gvožđe, bakar i drugu robu s juga. Trgovinu i proizvodnju ćilibara tokom srednjeg veka u Evropi je strogo kontrolisao Tevtonski red koji se onda tek nedavno bio vratio iz krstaškog rata. Neovlašćeno sakupljanje ćilibara bilo je kažnjivo smrću.

U međuvremenu, na Karipskom ostrvu Kisleja, sada Dominikanska Republika i Haiti, Indijanci Taino su takođe znali za ćilibar. Kada je Kolumbo prvi put posetio Kisleju 1492, on je mladom poglavici s tog ostrva poklonio nisku sjajnih ćilibarskih perli. Kaže se da se Kolumbo iznenadio kada je za uzvrat dobio jedan par cipela ukrašenih ćilibarskim perlama!

Šta je ćilibar?

Ćilibar iz Dominikanske Republike jeste stvrdnuta smola izumrlih vrsta tropskog drveća sa širokim listovima. Neke srodne vrste uspevaju na području Karipskih ostrva kao i u Srednjoj i Južnoj Americi. Međutim, najsrodnije vrste drevnom dominikanskom „ćilibarskom drvetu“ nalaze se samo u istočnoj Africi. Ćilibar iz baltičke regije u Evropi nastao je od četinara.

Kako nastaje ćilibar? Prvo se kora drveta nekako otvori — tako što se odlomi neka grana, ili stablo bude duboko zasečeno ili drvo napadnu insekti koji ga buše. Onda lepljiva smola ističe na površinu i na taj način zatvara otvor na drvetu. Nesrećni insekti ili druga majušna stvorenja bivaju uhvaćeni u smolu i na kraju potpuno zarobljeni. Za razliku od biljnog soka koji se sastoji od vode i hranljivih materija, smola se sastoji od smeše tarpena, alkohola i estara. Ova hemijska jedinjenja se izgleda ponašaju kao sredstva za sušenje i kao antibiotici. Oni balzamuju sve uhvaćene insekte i biljke. Pod odgovarajućim uslovima, smola se polako stvrdnjava u ćilibar, koji milenijumima čuva svoje zatvorenike u netaknutom stanju. Prema tome, ćilibar je fosilna smola drveća iz daleke prošlosti.

Pronalaženje izgubljenog blaga

Iako se ćilibar nalazi širom sveta, samo na dvadesetak područja ga ima dovoljno da se isplati njegovo iskopavanje. Trenutno se najveći deo ćilibara iskopava u baltičkom delu istočne Evrope, u Dominikanskoj Republici ili u nekim delovima Meksika.

Iskopavanje ćilibara je mukotrpan posao. Mnogi naučnici veruju da je za nastanak ćilibara potrebno da se smola nađe pod zemljom, obično u vlažnoj glini ili peskovitom zemljištu. Mnogi rudnici u Dominikanskoj Republici nalaze se na visokom,  krševitom području prekrivenom gustom suptropskom šumom. Može im se prići samo strmim planinskim stazama, peške ili na magarcu.

Neki rudnici su široke, duboke jame. Drugi su uski tuneli dugački i do 200 metara. Budući da mašine i eksplozivi mogu da oštete ćilibar, rudari moraju naporno ručno uklanjati krečnjak i nabijenu glinu, koristeći dleto, pijuk i lopatu. Često je sveća jedino rudarevo osvetljenje.

Od robustnog kamena do ispoliranog dragulja

Kada se ćilibar odvoji od stene, rudar ga iznosi na jaku dnevnu svetlost, pere ga i na jednom kraju odlama njegovu čvrstu ljušturu. Zatim otkriveni deo premazuje uljem da bi mogao da zaviri u ćilibar. Sada ispituje njegov sadržaj — da li ima fosila kičmenjaka, insekata ili drugog organskog materijala koji se može naći unutar ćilibara. Insekt se može videti na svakom 100. uzorku dominikanskog ćilibara. Za razliku od toga, kod baltičkog ćilibara insekti se pojavljuju tek na svakom 1 000. primerku. To je delimično zato što je baltički ćilibar obično neproziran, dok je preko 90 posto dominikanskog ćilibara prozirno.

Ćilibar se pažljivo sortira po veličini, obliku, boji i sadržaju. Od hiljada komada ćilibara koji se svake sedmice iskopa većina su mali komadi. Ali ne i svi. Jedan komad dominikanskog ćilibara bio je težak oko osam kilograma! Prazni mali komadi koriste se za izradu nakita, dok su oni najvredniji rezervisani za privatne kolekcionare ili muzeje.

Ćilibar se najčešće pojavljuje u toplim nijansama žute i zlataste boje. U Dominikanskoj Republici se svakog meseca iskopa i nekoliko primeraka plavog ćilibara. Zeleni ćilibar je još i ređi. Smatra se da ove različite boje nastaju zbog različitog hemijskog sastava smole i minerala u zemljištu.

Vizije drevne šume

Zbog svojih jedinstvenih svojstava, ćilibar i njegovi „zatvorenici“ nadživljavaju bujne tropske ekosisteme iz kojih potiču. Organski materijal u većini fosila se skamenjuje — pri čemu se njegov prvobitni sastav zamenjuje mineralima. S druge strane, i sam ćilibar je organskog sastava, kao što su i životinje ili biljke koje se mogu naći u njemu. Ukoliko je proziran, njegovo drevno bogatstvo može se izučavati i fotografisati u tri dimenzije, a da se pri tom ne ošteti. Zato se ćilibar naziva i zlatni prozor u prošlost budući da sadrži zapis ne samo o insektima i malim kičmenjacima već i o biljkama i klimi davno iščezlih ekosistema.

Koji su „zarobljenici“ najvredniji? Puno zavisi od gledišta  kolekcionara. Među najskuplje spadaju takozvane tri dragocenosti ljubitelja ćilibara— škorpije, gušteri i žabe. Pošto su veći i jači od mnogih insekata, većina ih se mogla lako osloboditi zarobljeništva u smoli. Oni koji su ostali obično su bili ili veoma mali ili slabi usled bolesti ili povrede koje su im nanele grabljivice. Koliko su retki ovakvi primerci? Oni predstavljaju prave raritete! Jedan kolekcionar procenjuje da je do sada pronađeno samo 30 do 40 škorpija, 10 do 20 guštera i 8 ili 9 žaba. Oni koji su pronađeni zaista su skupoceni. Komad dominikanskog ćilibara s malom žabom koji je otkriven 1997. vredeo je preko 54 000 evra.

Za neke naučnike postoje još zanimljiviji „zarobljenici“ ćilibara. Pošto su insekti obično brzo upadali u zamku, mnogi komadi ćilibara sadrže kratke „snimke“ davne prošlosti. Mogu se posmatrati indikacije ponašanja insekta, kao što je ponašanje grabljivice i njenog plena. Neki uzorci koji sadrže jajašca, larve, čaure pauka sa zamecima, ili tek izležene paukove omogućuju naučnicima da izučavaju stadijume razvoja insekata. Jedan uzorak ćilibara, koji se čuva u jednom muzeju u Štutgartu u Nemačkoj, sadrži jednu davnašnju koloniju od 2 000 mrava.

Na sličan način mogu se prikupiti i informacije o flori drevnih šuma. Cveće, pečurke, mahovina, lišće i semena očuvana u ćilibaru omogućuju da se identifikuju mnoge drevne biljke i drveće. Pored toga, naučnici su prilično sigurni da je tamo uspevalo i drveće smokve, iako nije pronađen nijedan njihov list niti grančica. Zašto tako misle? Zato što je u ćilibaru otkriveno nekoliko vrsta osa za koje se zna da žive samo na smokvama. Zbog toga je razumno zaključiti da su u toj šumi rasle i smokve.

Rekonstruisanje prošlosti?

Pre nekoliko godina snimljen je jedan popularan film temeljen na pretpostavci da se iz DNK dinosaurove krvi, koja je pronađena u komarcima sačuvanim u ćilibaru, mogu reprodukovati dinosauri. Mnogi naučnici sumnjaju da je tako nešto stvarno moguće. Sva živa bića imaju svoju DNK u kojoj su zapisana uputstva koja određuju njihove nasledne osobine. Međutim, iako se u naučnim eksperimentima uspevaju obnoviti mali fragmenti DNK od nekih insekata i biljaka sačuvanih u ćilibaru, u tim eksperimentima su uvek bezuspešni pokušaji da se ponovo stvore izumrla bića.

Ne samo što je pronađena DNK oštećena već je takođe i nepotpuna. Prema jednoj proceni, fragmenti koji se mogu regenerisati sadrže možda manje od milionitog dela ukupnih informacija koje su zapisane u genetskom kodu organizma. Zadatak potpunog rekonstruisanja tog koda upoređen je s rekonstruisanjem knjige od hiljada stranica na osnovu jedne zbrkane, nepotpune rečenice. a

U svakom slučaju, zamisao o kloniranju dinosaura ponovo je pokrenula zanimanje za ćilibarom, i sada se održavaju izložbe ćilibara u muzejima širom sveta. U Svetskom muzeju ćilibara u Santa Domingu (Dominikanska Republika), posetioci mogu da koriste interaktivne ekrane i da promatraju ćilibar pod jakim mikroskopima. U jednoj prodavnici u muzeju, vešti umetnici oblikuju neobrađeni ćilibar u prelep nakit i dragulje u kojima se mogu videti fosili.

Vekovima ćilibar zadivljuje ljude. Danas se ćilibar ceni zbog svoje lepote koja odiše toplinom i tajanstvenošću. Takođe nam pruža vredan uvid u prošlost.

[Fusnota]

[Slike na 17. strani]

Razni insekti i žabe zatvoreni u ćilibaru

[Slike na 18. strani]

Komadići ćilibara postaju polirano drago kamenje

[Izvori slika na 17. strani]

Insekti u ćilibaru na 2, 16. i 17. strani i nakit na 18. strani: Cortesía Museo Mundo de Ambar, Santo Domingo RD - Foto Gianfranco Lanzetti; žaba na 17. strani: Cortesía Museo Mundo de Ambar, Santo Domingo RD e Nelson Fulgencio - Foto Gianfranco Lanzetti