Ljubitelji uzbuđenja — otkud ta fatalna privlačnost?

U DREVNOJ rimskoj areni, mnoštvo uzbuđenih ljudi — 50 000 njih — bili su u željnom iščekivanju. Iščekivanje je raslo danima dok se naveliko objavljivalo da će naredne predstave pružiti „spektakularna uzbuđenja koja se ne smeju propustiti“.

Mada su mađioničarske predstave, pantomima, klovnovi i komedije i dalje privlačili mnoštva u mesna pozorišta, predstave u areni bile su potpuno drugačije. Dok su se uzbuđenja koja oduzimaju dah nizala pred očima gledalaca, tvrda, neudobna sedišta i dnevne brige brzo su bile zaboravljene.

Prvi su nastupali pevači nakon kojih je izlazio sveštenik odeven u svečano ruho. Onda su nosioci tamjana predvodili u povorci idola koji su prikazivali bogove i boginje, i koji su bili visoko podignuti tako da ih svi mogu videti. Time se odavao utisak da predstave imaju božansko odobravanje.

Pokolj životinja

Sada je velika zabava mogla da počne. Kao prvo, u arenu su bili pušteni nojevi i žirafe, koje je malo ko u publici ikada video, i to bez ikakve mogućnosti da pobegnu. Mnoštvo veštih lovaca je lukovima i strelama pobilo bespomoćne životinje, sve do jedne, na oduševljenje publike koja je vapila za uzbuđenjem.

Sledeća tačka koja je prikazana zarad užitka mase bila je borba na život i smrt između dva ogromna slona na čije su kljove bili postavljeni dugački, oštri gvozdeni šiljci. Gromoglasan aplauz odjekuje dok jedna od snažnih životinja pada smrtno ranjena na krvlju natopljen pesak. Ova je scena samo otvorila apetit gledalaca za glavnim događajem koji je trebalo da usledi nekoliko minuta kasnije.

Glavni događaj

Mase željne uzbuđenja dižu se na noge dok gladijatori ulaze u arenu praćeni bučnim fanfarama. Neki su naoružani mačevima, štitovima i metalnim kacigama ili bodežima, dok su drugi lako naoružani i lagano obučeni. Dok gledaoci kliču, gladijatori se bore prsa u prsa, često do smrti jednog ili obojice. Izveštaji pokazuju da je prilikom jedne predstave za 100 dana bilo ubijeno 5 000 životinja. Prilikom jedne druge predstave bilo je ubijeno 10 000 gladijatora. Ipak, publika je bučno tražila još.

Kao učesnici tih igara uvek su se koristili kriminalci i ratni zarobljenici. Međutim, kako kaže jedan izvor, „ovu vrstu gladijatora ne treba mešati s grupom obučenih gladijatora koji su se borili oružjem, zarađivali značajne sume novca i koji nisu bili kriminalci osuđeni da budu gladijatori do kraja života“. Na nekim mestima gladijatori su prolazili kroz posebnu obuku kako bi naučili veštinu borbe prsa u prsa. Dok je adrenalin tekao njihovim venama, obuzimalo ih je uzbuđenje karakteristično za sport ali i njegova fatalna privlačnost. Snažna želja da se ponovo bore bila je strast koja je njima dominirala. „Gladijator koji je u karijeri imao pedeset borbi pre povlačenja, bio je veoma uspešan“, zaključuje jedan izvor.

Borba s bikovima

Danas je ljudsko društvo ušlo u novi milenijum. Očigledno je da su mnogi ljudi koji još uvek neguju istu strast za uzbuđenjem očarani riskantnim sportovima, posebno onim koji su opasni po život. Na primer, borba s bikovima je vekovima popularan događaj u Južnoj Americi i Meksiku. Danas je rasprostranjena u Latinskoj Americi, Portugalu i Španiji.

 Navodno u Meksiku postoji oko 200 arena i preko 400 u Španiji. Jedna arena u Meksiku može da smesti 50 000 ljudi. Mnoge od ovih arena su ispunjene do poslednjeg mesta ljudima koji dolaze da gledaju one koji svoju hrabrost stavljaju na ispit pred razbesnelim bikovima. I najmanji kukavičluk borca s bikovima izaziva nezadovoljstvo i ruganje mase.

Sada su i žene postale matadori i zarađuju milione dolara ubijajući bikove. Jedna matadorka je u intervjuu televiziji izjavila da svoju strast za uzbuđenjem može zadovoljiti jedino u areni boreći se s bikom, uprkos stalnoj opasnosti da izgubi život od uboda.

Trka s bikovima

„Gomila ljudi u četiri reda stoji kod restorana Sikstou u ulici Kaje Estafejta u Pamploni, a buka ne jenjava“, zapazio je jedan izveštaj. „U gomili se čuje više jezika — baskijski, kastilijanski, katalonski, engleski.“ Masa se rano sakuplja da bi gledala događaj. Bikovi koji se drže za borbu čuvaju se u torovima koji su samo oko kilometar udaljeni od arene.

Ujutro na dan borbe, vrata tora se naglo otvaraju, oslobađajući šest bikova, uz još jednog dodatnog, koji će se boriti te noći. Duž ulice su nanizane zgrade dok barikade sprečavaju ulazak u bočne ulice. Na ovaj način se formira podesan prolaz kojim bikovi trče do arene, za šta je potrebno oko dva minuta ukoliko sve teče glatko.

Godinama ranije, ljudi su rizikujući život proveravali svoje trkačke sposobnosti pokušavajući da bikove nadmaše u trčanju. Neki to i dalje rade svake godine. S vremenom to je postao međunarodni događaj. Mnogima su bikovi naneli teške povrede dok su drugi izgubili život od uboda. „Ako mislite da ste brži od njih“, kaže jedan trkač, „grdno se varate“. U periodu od 20 godina, prema španskom Crvenom krstu, „u proseku je svaki dan dolazilo do jednog uboda“. Pored toga, 20 do 25 osoba je dnevno zatražilo lekarsku pomoć zbog povreda.

Otkud ova fatalna privlačnost? Jedan trkač je odgovorio: „Tih nekoliko sekundi koliko trčite u korak s bikovima, osećate njihov miris, čujete topot njihovih kopita i gledate kako njihovi rogovi sevaju gore-dole na nekoliko centimetara od vas — to je uzbuđenje koje pokreće trkače.“ Masa koja kliče bodri trkače. Hoće li neki gledaoci biti razočarani ako svojim očima ne vide probadanje sa smrtnim ishodom ili trkača kojeg razjareni bik od oko 680 kilograma baca preko svojih pleća? Da li je prolivanje krvi podjednako privlačno za neke od gledalaca kao što je to bilo za mase u rimskim arenama?

Igra sa životom

Takođe ima i onih koji imaju snažnu želju da se igraju sa životom na druge načine. Kaskaderi na motociklima rizikuju da izgube život ili da budu ozbiljno povređeni tako što motociklom izvode skok preko 50 automobila poređanih jedan  do drugoga, preko niza velikih putničkih autobusa ili preko nekog širokog kanjona. Jedan kaskader je izjavio da je slomio 37 kostiju i da je 30 dana bio u komi. On je rekao: „Slomljene kosti i ruke za mene nisu ništa novo... Imao sam 12 ozbiljnih operacija na otvorenom prelomu kostiju. Tokom takvih operacija vas otvore i stave ploču ili šraf u kost. Mislim da u mojim kostima ima oko trideset i pet ili četrdeset šrafova koji povezuju kosti. Moj život se vrti oko bolnice.“ Jednom prilikom kada je bio povređen tokom probe i nije bio sposoban da izvede skok preko niza automobila, publika je zviždala pokazujući svoje razočaranje.

Mnogi ljubitelji uzbuđenja učestvuju u ekstremnim sportovima — uključujući po život opasne vratolomije kao što je penjanje uz gradske nebodere bez sigurnosne opreme, skijanje na dasci niz strme 6 000 metara visoke planine, bandži skakanje s visokih tornjeva i mostova, iskakanje s padobranom iz aviona dok je jedan padobranac privezan za leđa drugog ili penjanje uz strmu liticu pokrivenu ledom pri čemu se koristi samo jedan par malih pijuka. „Slutim da ću godišnje ostati bez tri ili četiri svoja prijatelja“, žalila se jedna devojka koja se bavi penjanjem uz ledene litice. Ovo su samo neke od po život opasnih vratolomija koje su postale popularne u svetu sporta. „Ono što čini ekstremne sportove tako izazovnim jeste mogućnost da se završe katastrofalno“, izjavio je jedan pisac.

„Raste popularnost čak i najekstremnijim među ekstremnim sportovima“, naveo je časopis U.S.News & World Report. „Surfovanje nebom, pri čemu se iskusni padobranci u cirkuskom maniru okreću i obrću na grafitnim daskama za surfovanje dok slobodno padaju s visine od 4 000 metara, nije postojalo 1990; sada ono privlači na hiljade ljubitelja tog sporta. I sport poznat pod akronimom BASE skakanje (od engleskih reči Buildings — zgrade; Antennas — antene; Spans — lukovi; Earth — zemlja), koji je zvanično utvrđen 1980, sada mami stotine ljudi koji se — često bez dozvole i noću — padobranom spuštaju sa objekata poput radio-tornjeva ili mostova.“ Mnogi koji su se bavili ovim sportom izgubili su život. „U BASE skakanju nema mnogo povreda“, kaže jedan iskusni skakač. „Ili preživiš ili pogineš.“

Penjanje uz strme planinske litice samo uz pomoć ruku i nogu privlači hiljade ljudi. Čak i propagandne poruke koje na televiziji i u časopisima reklamiraju sve od kamiona do lekova protiv glavobolje prikazuju one koji se penju kako u opasnom položaju vise u vazduhu nad strmim planinskim provalijama, na visini od nekoliko stotina metara, vezani samo tankim konopcem. Izveštava se da se 1989. u SAD oko 50 000 ljudi odvažilo da učestvuje u ovom sportu; u skorije vreme fatalna privlačnost ovog sporta obuzela je oko pola miliona ljudi. Broj učesnika se širom sveta povećava.

 U Sjedinjenim Državama „sve veći broj ’običnih‘ mladića i devojaka pogine ili bude osakaćeno baveći se novim, čudnim i opasnim sportovima“, izveštava časopis Family Circle. „Surfovanje na automobilu“ — penjanje kroz prozor na krov automobila u punoj brzini i stajanje na krovu dok automobil juri, stajanje na vrhu lifta koji je u pokretu ili na krovu voza podzemne železnice u punoj brzini — mnoge je mlade ljude koštalo života.

Čak je i impresivno visoki Maunt Everest postao meta kao nikada ranije. Nedovoljno obučeni ljubitelji planinarenja platiće 71 000 evra za pomoć da se popnu do vrha i da siđu. Od 1953, više od 700 planinara stiglo je do vrha. Mnogi nikada nisu sišli. Tela nekih od njih još uvek su gore na planini. „Planinari se sada takmiče ko će postaviti rekord kao najmlađi, najstariji i najbrži osvajač Everesta“, napisao je jedan novinar. „Za razliku od bilo kog drugog sporta“, pisao je drugi, „planinarenje zahteva da planinari budu spremni da umru“. Da li treba staviti život na kocku da bi se dokazala hrabrost? „Hrabrost ne treba poistovetiti s pravljenjem gluposti“, upozorio je jedan iskusni planinar. Među „gluposti“ on svrstava i „’avanturističke izlete‘ neiskusnih planinara na Maunt Everest“.

I tako to ide. Broj i vrstu po život opasnih stremljenja koja postaju uobičajena širom sveta ograničava samo mašta onih koji su spremni da ih izmisle. Jedan psiholog predviđa da će ekstremni sportovi, čiji učesnici stavljaju svoj život na kocku dok izvode opasne poduhvate, „postati sportovi s najviše gledalaca i učesnika u 21. veku“.

Zašto to rade?

Mnogi od onih koji se bave ekstremnim sportovima svoje učešće u po život opasnim vratolomijama opravdavaju bekstvom od dosade. Izmrcvareni monotonim poslovima, neki su ih napustili da bi izgradili novu karijeru u svetu ekstremnih sportova. „Počeo sam da se bavim bandži skakanjem da bih svoje raspoloženje doveo do nivoa euforije, da bih zaboravio svoje probleme i počeo iz početka“, kaže jedan učesnik. „Kad bih skočio činilo mi se da nemam nikakvih problema.“ „Citirani bandži skakač je iskusan, iza sebe ima 456 skokova, uključujući i skokove s litice El Kapitan u nacionalnom parku Josemit u Kaliforniji, sa Zalivskog mosta u San Francisku i s najviše žičare na svetu koja se nalazi u Francuskoj“, izveštava jedan časopis.

Jedan drugi učesnik u ekstremnim sportovima izjavio je: „Čini se kao da vreme stoji. Baš vas briga za to šta se dešava oko vas.“ Opet, drugi je rekao: „Ono što mi radimo zarad zadovoljstva [što mnogima donosi i novčanu nagradu], većina ljudi ne bi učinila ni pod pretnjom smrću.“ Časopis Newsweek je komentarisao: „Svi su oni ludi za uzbuđenjima.“

 Neki psiholozi temeljito proučavaju strast prema uzbuđenju. Jedan psiholog je ljubitelje uzbuđenja označio kao ličnosti tipa T. „Ovo T označava ’uzbuđenja‘ (engleski, thrills) — rizikovanje, potragu za stimulacijom, nadražajem i pobudom.“ On kaže : „Postoje ljudi koji u životu žele sigurnost i drže se pravila i tradicija. Ljudi koji pripadaju tipu T su drugačiji. Oni žive po svome.“ On tvrdi da studije otkrivaju da ličnosti tipa T imaju dvaput više saobraćajnih nesreća nego drugi. „Nesreće su vodeći uzrok smrti među tinejdžerima koji sebe dovode u opasnost u želji da zadovolje svoju potrebu za uzbuđenjem.“

Naučnici i psiholozi priznaju da nije prirodno da se čovek bavi visokorizičnim, po život opasnim sportovima. Činjenica da mnogi koji dožive teške, po život opasne povrede, nakon dugog oporavka u bolnicama i rehabilitacionim centrima nastave da učestvuju u ovoj vrsti sporta, ukazuje na to da nešto nije u redu s njihovom sposobnošću razmišljanja. Ipak, često među njima ima veoma inteligentnih ljudi.

Stručnjaci nisu sigurni šta je to što navodi ljubitelje uzbuđenja da se izlažu opasnosti i rizikuju svoj život. Sugerišu da bi se odgovor možda mogao pronaći u mozgu. „Želju za uzbuđenjem ne možete ugušiti“, kažu oni, „ali pokušajte da sprečite ljude da rizikuju život. Na kraju krajeva, želite da prestanu da ugrožavaju život drugih.“

Gledište hrišćana

Hrišćani smatraju život dragocenim darom od Jehove Boga. Kada neko nepotrebno rizikujući namerno dovodi život u opasnost samo da bi pokazao svoju hrabrost — svoj mačizam — ili da bi zabavljao publiku ili zadovoljio svoju potrebu za intenzivnim užitkom, on u stvari time omalovažava čudesan dar života koji smo dobili od Boga. Isus je bez sumnje pokazivao poštovanje prema svom životu i nije ga nepotrebno dovodio u opasnost. On je odbio da iskuša Boga (Matej 4:5-7).

Na sličan način, hrišćani su obavezni da pokazuju poštovanje prema životu. „Jedanput sam se penjala uz jednu strmu liticu i našla sam se u situaciji da nisam mogla ni napred ni nazad“, napisala je jedna hrišćanka. „Do dana današnjeg ježim se pri pomisli na to koliko sam bila blizu smrti. Zaista bih glupo izgubila svoj život!“

„Tamo gde ja živim“, napisala je jedna mlada hrišćanka, „mladi učestvuju u mnogim od ovih uzbudljivih sportova. Uvek pokušavaju da me nagovore da im se pridružim. Međutim, u vestima često vidim izveštaje o ljudima koji su poginuli ili su teško povređeni u tim istim, navodno zabavnim sportovima o kojima mi mladi pričaju. Uviđam da ne bi bilo mudro da rizikujem život koji mi je dao Jehova Bog, zbog tako kratkotrajnog uzbuđenja.“ Imaj i ti ovakve zdrave misli i dobro prosuđivanje.

[Izvor slike na 21. strani]

© Reuters NewMedia Inc./CORBIS

[Izvor slike na 24. strani]

Steve Vidler/SuperStock