Samohrani roditelji, višestruki izazovi

„Borim se s raznim osećanjima. Mnoge noći preplačem u kupatilu. Nije nimalo lako“ (DŽENET, SAMOHRANA MAJKA TROJE DECE).

LJUDI na mnoge načine postaju samohrani roditelji. Neke porodice ostaju s jednim roditeljem zbog rata, prirodnih katastrofa ili bolesti.

Neki roditelji odluče da ne sklapaju brak. Na primer, u Švedskoj se skoro polovina dece rodi van braka. Do porodica s jednim roditeljem takođe dovodi i razvod. Istraživanja pokazuju da će više od 50 posto dece u Americi u jednom periodu svog detinjstva živeti samo s jednim roditeljem.

Razumeti izazove

Majke koje su nedavno postale udovice nose poseban teret. Još dok su u žalosti za izgubljenim bračnim drugom, one moraju preuzeti odgovornost za svoje domaćinstvo. Da bi se prilagodile na novu ulogu mogu im biti potrebni meseci, čak i godine, dok se ujedno bore i sa ekonomskim pritiscima i odgovornošću da teše svoju decu. Majci koja je udovica može jako teško pasti da preuzme te dodatne odgovornosti. Zbog toga dete može biti bez adekvatnog roditeljskog nadzora u vreme kada mu je očajnički potrebna pažnja i uteha.

Samohrane majke koje nisu venčane s detetovim ocem često su veoma mlade i neiskusne. Možda nisu uspele da završe svoje školovanje. Bez određenih stručnih kvalifikacija, veći su izgledi da će biti siromašne i da će raditi slabo plaćene poslove. Bez podrške porodice, kao što su roditelji, takođe će imati odgovornost da nađu ko će im tokom dana čuvati decu. Neudata majka se možda bori i sa emocionalnim teretom, kao što su stid i usamljenost. Neke mogu strahovati da će dete biti prepreka da ikada pronađu odgovarajućeg supruga. Dok odrastaju u takvim domaćinstvima, deca mogu biti preplavljena neodgovorenim pitanjima o svom poreklu kao i potrebom da ih prizna roditelj koji nije s njima.

Slično tome, i roditelji koji se razvode doživljavaju ogroman stres. Neki mogu biti jako ljuti zbog razvoda. Zbog osećanja niskog samopoštovanja i jakog osećaja odbačenosti, neki roditelji ne mogu da brinu o emocionalnim potrebama svoje dece. Majkama koje možda prvi put treba da nađu zaposlenje može biti teško da izađu na kraj sa odgovornošću vođenja domaćinstva. One mogu osećati da nemaju ni vremena ni energije za posebne potrebe svoje dece, koja se sama moraju boriti s drastičnim promenama posle razvoda svojih roditelja.

 Jedinstveni izazovi razvedenih roditelja

Samohrani roditelji uviđaju da svako dete ima svojstvene potrebe i da se one stalno menjaju. Razvedeni samohrani roditelji mogu se suočiti s jedinstvenim izazovom da pronađu razumne prilike da svojoj deci pruže duhovno vođstvo.

Na primer, neki razvedeni roditelji koji su Jehovini svedoci možda nemaju starateljstvo nad decom. Oni traže da vide svoju decu onda kada bi mogli i da prisustvuju hrišćanskim sastancima. Ovakvo organizovanje poseta omogućilo bi deci razvedenih roditelja redovan kontakt s hrišćanskom skupštinom, što je od velike koriste za njih.

Razvedeni roditelji koji imaju malo prilika za redovan kontakt sa svojom decom treba da pronađu načine da uvere svoju decu u ljubav i naklonost. Da bi bio uspešan, roditelj treba da bude osetljiv na detetove promenljive emocionalne potrebe. To je posebno slučaj kada dete dođe u adolescentne godine i kada počne da se zanima za društvene aktivnosti i prijatelje.

Uspešan roditelj takođe razume detetove mogućnosti, njegovu ličnost i način razmišljanja (Postanje 33:13). Roditelj i dete uživaju u međusobnim bliskim, prisnim i punim topline razgovorima i druženju. Oni slobodno razgovaraju. Dete je deo roditeljevog života, a roditelj je deo detetovog života.

Potreba za razumnošću

Kada dođe do razvoda, za decu je dobro da imaju kontakt sa oba roditelja. Recimo da roditelji imaju različita religiozna gledišta — jedan je Jehovin svedok, a drugi nije. Redovna i otvorena komunikacija pomaže da ne dođe do nepotrebnog sukoba. „Neka vaša razumnost bude poznata svim ljudima“, napisao je apostol Pavle (Filipljanima 4:5). Decu treba poučiti da poštuju prava na veroispovest oba roditelja.

Roditelj koji nije Svedok može da insistira da dete prisustvuje religioznoj službi u njegovoj crkvi. Šta može učiniti roditelj koji je Jehovin svedok? I on može deliti svoja religiozna uverenja s detetom. S vremenom se dete može samo odlučiti u pogledu religiozne pripadnosti kao što je to učinio i mladi Timotej, koga su verovatno njegova majka i baka poučile biblijskim načelima (2. Timoteju 3:14, 15). Ukoliko je dete  uznemireno zbog prisustvovanja drugoj religioznoj službi, možda može da razmisli o primeru Namana o kome se govori u Bibliji, koji je i nakon što je postao pravi obožavalac nastavio da obavlja svoje dužnosti prateći kralja koji je vršio obožavanje u Rimonovom domu. Taj izveštaj može da uveri dete u Jehovinu ljubav i razumevanje iako mora da prisustvuje religioznim ceremonijama koje su za njega neobične (2. Kraljevima 5:17-19).

Uspešan roditelj može da oblikuje razmišljanje svog deteta, to jest dece i da razume njihova osećanja (Ponovljeni zakoni 6:7). Istina, roditelj koji nije bio u braku može biti opterećen zbog svog ranijeg načina života. Međutim, takvi roditelji treba da upamte da deca imaju dva biološka roditelja. Ona žele da znaju o oba roditelja, i treba da osećaju da su željena, a ne da su samo nesrećna slučajnost. Kada o odsutnom roditelju govori s poštovanjem i kada na detetova pitanja odgovara tako da to neko njegovog uzrasta može da shvati, ili treba da zna, roditelj ukazuje detetu poverenje puno ljubavi.

Roditelji treba da zapamte da detetove prve utiske o ljubavi, autoritetu i moći oblikuje odnos koje ono ima sa svojim roditeljem. Kada s puno ljubavi pokazuje autoritet i moć, hrišćanski roditelj može umnogome pripremiti svoje dete da ima odnos pun ljubavi s Jehovom i da poštuje način delovanja skupštine (Postanje 18:19).

Neophodna je saradnja dece

Deca koja žive u porodici s jednim roditeljem takođe treba da razumeju da je za uspeh porodice neophodna i njihova saradnja (Efešanima 6:1-3). Kada su poslušna autoritetu svojih roditelja, ona pokazuju da ih vole i da poštuju dodatne napore koje oni čine da dom učine mestom sigurnosti i sreće. Pošto je komunikacija dvosmerna ulica, deca u porodici s jednim roditeljem treba da zapamte  da moraju biti spremna da se odazovu na napore njihovih roditelja da se u porodici zadrži dobra komunikacija (Poslovice 1:8; 4:1-4).

Takva deca često moraju ranije preuzeti neke odgovornosti nego deca koja žive s oba roditelja. S puno ljubavi i uz strpljive savete, dečaci i devojčice će steći samopouzdanje i samopoštovanje dok u ranom uzrastu stiču iskustvo potrebno za život. Nadalje, to znači da se neki kućni poslovi mogu poveriti i deci kako bi i ona pomogla u urednom funkcionisanju doma.

To ne znači da je cilj samohranog roditelja da mu deca postanu male, nezavisne odrasle osobe kojima ne treba roditeljsko vođstvo. Krajnje je nemudro prepustiti dete samom sebi ili ga ostaviti bez nadzora.

Samohrani roditelji često mogu pogrešno zaključiti da moraju biti drugari sa svojom decom. Iako je neophodna bliskost, samohrani roditelji treba da zadrže na umu da je deci potreban roditelj i da ona nisu emocionalno dorasla da budu neko kome će se oni poveravati ili ko je njima ravan. Vašoj deci je potrebno da se prema njima ophodite kao roditelj.

Samohrani roditelji i njihova deca koja sarađuju u atmosferi ljubavi mogu doprineti uspehu svoje porodice. Dok sve više dece odrasta u domovima s jednim roditeljem, svi treba da budemo svesni specifičnih izazova s kojima se suočavaju samohrani roditelji i njihova deca, i da budemo spremni da ih s puno ljubavi ohrabrimo i podržimo.

[Okvir/Slika na 9. strani]

Posledice po decu

Samohrani roditelji mogu imati manje vremena za svako svoje dete nego što je to slučaj kod oba roditelja. Ponekad neki samohrani roditelj živi s partnerom koji nije njegov bračni drug. Međutim, zajednički život nevenčanih parova manje je stabilan od braka. Za decu koja žive u takvim porodicama verovatnije je da će odrastati uz više partnera svojih roditelja.

Prema nekim studijama „za decu iz porodica s jednim roditeljem verovatnije je da će u proseku voditi manje zdrav život od dece u kompletnim porodicama“. Međutim, bliža analiza takvih studija ukazuje da je manjak prihoda možda „najvažniji činilac koji dovodi do razlike među decom iz različitih vrsta porodica“. To naravno ne znači da su deca iz porodica s jednim roditeljem osuđena na neuspeh. Uz odgovarajuće vođstvo i vaspitanje, ona mogu prevazići loše uticaje.