Religiozni skup u Asiziju u potrazi za mirom

„Nasilja nikad više! Rata nikad više! Terorizma nikad više! U ime Božje, neka svaka religija donese pravdu i mir, oproštaj, život i ljubav na zemlji!“ (papa Jovan Pavle II).

ASIZI U ITALIJI, 24. januar 2002. — predstavnici religija iz celog sveta okupili su se da bi se molili za mir ugrožen terorizmom, netolerancijom i nepravdom. Papa je ovaj sastanak najavio oko dva meseca posle pada kula bliznakinja u Njujorku. Mnoge verske vođe su sa oduševljenjem prihvatile ovaj poziv iz Vatikana.

U dva ranija navrata — jednom 1986, a zatim 1993. — papa je sazvao dan molitve u tom istom italijanskom gradu. a Preko hiljadu novinara iz celog sveta došlo je da prati sastanak održan ove, 2002. godine. Predstavnici mnogih religija su se molili za mir — bile su tu religije hrišćanskog sveta (katolička, luteranska, anglikanska, pravoslavna, metodistička, baptistička, pentekostalna, menonitska, kvekerska i druge) zatim islam, hinduizam, konfucijanizam, sikizam, đainizam, tenrikjo, budizam, judaizam, tradicionalne afričke religije, šintoizam i zoroastrizam. Takođe su prisustvovali i delegati drugih religija, kao i predstavnici Svetskog saveta crkava.

Izjave u korist mira

Taj dan je započeo u 8.40 ujutru, kada je „voz mira“ krenuo iz male vatikanske stanice. Taj voz se sastojao od sedam komfornih  vagona i radi bezbednosti pratila su ga dva helikoptera. Putovanje je trajalo dva sata, i papa i druge verske vođe stigli su u Asizi. Obezbeđenje je bilo jako — dežuralo je oko hiljadu policajaca.

Verske vođe su se okupile na drevnom trgu prekrivenom ogromnim šatorom. Unutra se nalazila crvena pozornica u obliku latiničnog slova „V“ na koju su se smestili predstavnici religija s papom u sredini. Sa strane pozornice nalazilo se maslinovo drvo — simbol mira. Ispred pozornice je bila publika od preko 2 000 pažljivo izabranih gostiju. U prvom redu su bili neki najviši italijanski funkcioneri. Između govora su impresivni horovi pevali crkvene pesme o miru. U drugim delovima grada, hiljade ljudi, uglavnom omladinaca, nosili su antiratne slogane na nekoliko jezika i pevali pesme o miru. Mnogi su nosili maslinove grančice.

Kada je zauzeo svoje mesto na pozornici, papa je izrazio dobrodošlicu članovima delegacija raznih religija. Zatim su, nakon pevanja jedne himne na latinskom, zasnovane na Isaiji 2:4 — gde se proriče vreme kada „neće više narod mač na narod vaditi“, brojni delegati obučeni u svoje specifične religiozne odore dali svečane izjave u korist mira. Sada slede neke od izjava.

„U ovom istorijskom času, čovečanstvo treba da vidi konkretne poteze u korist mira i da čuje reči nade“ (kardinal Fransoa Havijer Naviejn van Tuan).

Bog „nije Bog rata i sukoba već Bog mira“ (ekumenski patrijarh Vartolomeus I).

„[Ljudi] ne treba zbog religioznih razlika da ignorišu, ili čak da mrze, one koji su drugačiji“ (dr Setri Niomi, Savez reformatorskih crkava).

„Pravda i bratska ljubav su dva neophodna oslonca pravog mira među ljudima“ (poglavar Amadu Gaseto, predstavnik afričkih tradicionalnih religija).

„Samo je mir svet, rat nikada!“ (Andreja Rikardi, katolička crkva).

Neki delegati su priznali da religije snose veliku odgovornost za širenje netolerancije i podstrekavanje na rat. Predstavnik Svetskog luteranskog saveza naveo je da je svet „uzdrman žestinom mržnje koja  je podstaknuta religioznim fundamentalizmom“. Jedan predstavnik judaizma je rekao: „Religije raspiruju mnoge grozne i krvave ratove.“ Jedan hinduski delegat je izjavio: „Istorija stalno iznova obelodanjuje slučajeve gde su samozvani verski spasitelji stavljali religiju u službu moći i razdornih sila.“

Nakon svečanog osuđivanja terorizma i rata, delegati su se povukli, svaki na svoje mesto da bi se molili za mir svojim božanstvima.

Molitve za mir

Predstavnici religija hrišćanskog sveta molili su se zajedno u donjoj bazilici sv. Franje, u blizini grobnice po kojoj ova crkva nosi ime. Svečanost je započela tako što su papa i još tri delegata počeli da „prizivaju Trojstvo“. Molitve su bile isprekidane crkvenim pesmama i molbama koje su veličale mir kao i čitanjem biblijskih stihova o toj temi. U jednoj molitvi je bilo reči o uspostavljanju „jedne jedinstvene vere“. Na završetku ceremonije, učesnici su na latinskom otpevali Očenaš, temeljen na 6. poglavlju Mateja, stihovima 9-13.

U isto vreme su se delegati drugih religioznih grupa molili na drugim mestima. U jednoj sali okrenutoj prema Meki, muslimani su se klečeći na tepisima obraćali Alahu. Zoroastrejci, koji su se molili blizu đainista i konfucijanista, zapalili su svetu vatru. Delegati afričkih tradicionalnih religija molili su se duhovima svojih predaka. Hindusi su molili svoje bogove za mir. Svi su preklinjali svoja božanstva u skladu sa svojim obredima.

Zajednička molitva za mir

Delegati su se ponovo okupili pod ogromnim šatorom za završnicu ceremonije. Kaluđeri su delegatima svečano uručili upaljene lampe — simbol nade za mir. Prizor je bio veoma upečatljiv. Zatim su članovi različitih religija pročitali zajedničku molitvu za mir, pri čemu je svaki od njih dao drugačiju izjavu.

„Da bi se mir gradio treba voleti svog bližnjeg“ (ekumenski patrijarh Vartolomeus I).

„Nasilje i terorizam ne mogu se spojiti s izvornim duhom religije“ (dr Konrad Rajzer, delegat Svetskog saveta crkava).

„Mi se posvećujemo poučavanju ljudi da se međusobno poštuju i uvažavaju“ (Baj Saibji Mohinder Sinh, predstavnik sikske religije).

„Mir bez pravde nije pravi mir“ (pravoslavni vladika Vasilios).

Na kraju je papa pročitao reči koje se nalaze u uvodu ovog članka. Ovaj interkonfesionalni sastanak završio se tako što su se u znak mira delegati međusobno izgrlili. Pažljivo pripremljene zvučne reči bile su propraćene pompom i ceremonijom. Međutim, kakva je bila reakcija na ovaj impresivni događaj?

’Ako se s reči pređe na dela‘

Novine i televizija su pozdravljali ovu papinu inicijativu. Neki su čak papu nazivali „predstavnikom celokupnog hrišćanskog sveta“. Vatikanski list L’Osservatore Romano okarakterisao je taj dan u Asiziju kao „prekretnicu u stvaranju civilizacije mira“. Naslov u novinama Corriere dell’Umbria bio je „Asizi baca svetlo na mir“.

Nisu svi posmatrači bili tako oduševljeni. Neki su bili skeptični zato što uprkos ranijim danima molitve 1986. i 1993. godine, ratovi u ime religije i dalje haraju svetom. Verska mržnja je pokrenula krvave pokolje u Ugandi, bivšoj Jugoslaviji, Indoneziji, Pakistanu, Srednjem istoku i Severnoj Irskoj.

Italijanske novine La Repubblica primetile su da su neki kritičari odmahnuli rukom na taj sastanak kao na „puku paradu“. Jedan član Evropskog parlamenta je rekao da bi podupirali mir, religiozni ljudi treba da „praktikuju ono što stoji u Jevanđeljima“— to jest da se drže reči kao što su „volite svoje neprijatelje i okrenite i drugi obraz“. A to je prema njegovom mišljenju nešto što „niko ne čini“.

 Predsednik jevrejske zajednice u Italiji rekao je da će „biti dobro da se vidi šta će sada biti, to jest, da li će se s reči preći na dela i da li će uslediti stvarna promena“. Predstavnica budista u Italiji rekla je da treba „zasigurati da apeli za mir ne ostanu samo na dobrim namerama“. Jedan novinar, pišući za italijanski časopis L’Espresso, naveo je da je religijama hrišćanskog sveta koje su prisustvovale u Asiziju, taj sastanak poslužio jednoj drugoj svrsi. On je to nazvao „koalicijom otpora protiv verskog nezadovoljstva, nediscipline i neverovanja“, kao i pokušajem da se suzbije „ozbiljan proces sekularizacije“ koji pogađa Evropu uprkos njenoj „hrišćanskoj istoriji“.

Među strožim kritičarima bili su i katolički tradicionalisti koji se plaše razvodnjavanja svojih crkvenih doktrina. U jednom televizijskom intervjuu, Vitorio Mesori, poznati katolički pisac, konstatovao je da postoji opasnost da ovaj događaj u Asiziju zamuti razlike među religijama. Naravno, crkveni autoriteti su preduzeli mere predostrožnosti kako se ne bi stekao utisak o mešanju religija. I sam papa je dao jednu izjavu da bi opovrgao takve optužbe. Pa ipak, sama priroda ovog događaja izgleda da je mnoge navela na pomisao kako različite religije jednostavno predstavljaju različite načine pristupanja istoj višoj sili.

Religija i mir

Međutim, šta religije mogu da učine kako bi došlo do mira? Neki ovo pitanje smatraju ironičnim, jer religije izgleda više doprinose ratovima nego što rade na njihovom sprečavanju. Istoričari su zabeležili na koji način svetovne vlasti koriste religiju da bi podstakle na rat. Međutim, postavlja se sledeće pitanje: Zašto religije dopuštaju da budu iskorišćene?

Religije hrišćanskog sveta barem imaju sveto pravilo koje bi im moglo pomoći da izbegnu krivicu vezanu za učešće u ratovima. Isus je rekao da njegovi sledbenici ’neće biti deo sveta‘ (Jovan 15:19; 17:16). Da su religije hrišćanskog sveta živele po  ovim rečima, ne bi se ujedinile s političkim silama, odobravajući vojsku i rat i blagosiljajući ih.

Zaista, da bi živeli prema lepim rečima izgovorenim u Asiziju, verske vođe bi morale da se drže podalje od političkih sila. Štaviše, trebalo bi da svoje podanike poučavaju putevima mira. Međutim, istoričari zapažaju da je upravo među onima koji sprovode nasilje mnogo onih koji veruju u Boga — ili se barem tako izjašnjavaju. Nedavno je jedan novinski urednik naveo: „Ne tako dugo posle 11. septembra, neko je na jednom zidu u Vašingtonu napisao sledeće strašne reči koje teraju na razmišljanje: ’Dragi Bože, spasi nas od onih koji veruju u tebe.‘“

Sva pompa i ceremonija u Asiziju ostavile su bez odgovora neka teška pitanja. Ali, mnogim pobožnim ljudima nijedno pitanje nije možda važnije, odnosno teže, od sledećeg pitanja: Zašto Bog očito odbija da usliši molitve za mir koje upućuju svetske religije?

[Fusnota]

[Slika na 7. strani]

Delegati sa upaljenim lampama — simbol nade za mir

[Izvor]

AP Photo/Pier Paolo Cito

[Izvor slike na 5. strani]

AP Photo/Pier Paolo Cito