Rezbarenje u alabastru drevna veština Voltere

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ ITALIJE

Zamislite jedan materijal koji se u prirodi javlja u raznim bojama i koji se lako može oblikovati u glatke predmete prefinjenog oblika — materijal čija ga lepota, prozirnost i šare različitih boja čine pogodnim za rezbarenje ukrasnih detalja i neobičnih i maštovitih figura. Da li znate o kom materijalu je reč?

OPISALI smo alabastar. Malo smo znali o ovom kamenu pre nego što smo posetili grad Volteru, u pokrajini Toskana, koji je već dugo centar za proizvodnju alabastra u Italiji.

Voltera ima dugu tradiciju rezbarenja alabastra, koja seže sve do vremena Etruraca, drevnih stanovnika ove oblasti. Među mnogim iskopinama kojima smo se divili u lokalnom Etrurskom muzeju bilo je stotine posmrtnih urni od alabastra — pravougaonih kamenih kutija u kojima se nakon kremiranja pokojnika sahranjivao njihov pepeo — koje potiču iz četvrtog i petog veka pre n. e. Ove kamene kutije su bogato ukrašene reljefnim rezbarijama koje često prikazuju navodni prelazak preminulih osoba u zagrobni život.

Naravno, Etrurci nisu bili jedini koji su u drevna vremena koristili alabastar. Egipćani su ga takođe puno koristili. Ipak, postoji razlika u hemijskom sastavu između ovog alabastra sa istoka — na koji se takođe ukazuje u Bibliji — i mnogo mekšeg krečnjačkog alabastra iz Voltere.

Mermer se takođe dosta koristio u drevnoj grčkoj i rimskoj umetnosti, ali u poređenju sa ovim „plemenitim“ materijalom krečnjački alabastar se smatrao materijalom slabijeg kvaliteta. Alabastar je mekši, lomljiviji kamen koji se lako može izgrebati i stoga je njegova uloga u arhitekturi i umetnosti uvek bila podređena mermeru. Skulpture od alabastra s vremenom propadaju ako se izlože uticaju meteoroloških prilika. U arhitekturi alabastar se koristi prvenstveno za dekoraciju enterijera. Mekoća alabastra, s druge strane, čini ga posebno pogodnim za rezbarenje sitnih detalja.

 Razvoj radinosti

Nema dokaza da se alabastar u Volteri obrađivao u periodu nakon vremena Etruraca i Rimljana. Međutim, istorijski izveštaji ukazuju na postojanje ove veštine sredinom 16. veka. U to vreme, Frančesko de Mediči, veliki vojvoda Toskane, dobio je jednu retku i prelepu vazu, napravljenu na strugu, od jednog zanatlije iz Voltere i poklonio ju je Vojvodi od Bavarske. U 17. veku, lokalne zanatlije su se bavile pravljenjem umetničkih predmeta i malih ukrasnih figura. Ova veština je procvetala tokom 18. veka, kada su se pravile kvalitetne reprodukcije skulptura klasične umetnosti. Do tog vremena, glas o  alabastru iz Voltere raširio se po čitavoj Evropi i van nje.

Tokom ovog perioda Marčelo Ingirami Feji, lokalni plemić koji je imao reputaciju da je talentovan za umetnost i sposoban za posao, podstakao je trgovinu alabastrom. On je počeo da eksploatiše novootkrivene podzemne zalihe ovog minerala i 1791. otvorio je školu gde je više od 100 učenika poučavano veštini obrade alabastra pod nadzorom učitelja ove veštine koji su bili pozvani iz raznih krajeva Italije i inostranstva. Radinost je cvetala.

Do 1830. broj radionica za obradu alabastra se sa osam ili devet koje su postojale 1786, povećao na 60. Tih godina, oko 50 preduzimljivih trgovaca iz Voltere obišli su svet, od Evrope do Amerike, Indije i Dalekog Istoka, u potrazi za novim tržištima za prodaju visokokvalitetnih predmeta od alabastra. Neki su stekli veliko bogatstvo. Ovaj procvat je trajao do 1870, ali otada, naizmenično su nastupali periodi rasta i pada potražnje. Bez obzira na to, pravljenje predmeta od alabastra ostaje jedan od stubova lokalne ekonomije.

Popodnevna šetnja Volterom

S njenim tihim, uskim, kamenom popločanim ulicama, zgradama od kamena, živopisnim mestašcima i sunčanim pjacama, okruženim divnim predelima Toskane, Voltera odiše jedinstvenim duhom. Stiče se utisak kao da smo se vratili u srednji vek. Tokom naše letnje popodnevne šetnje s prijateljima, ne želimo propustiti da posetimo Porta al’Arko, impresivnu zasvođenu kapiju, koja je deo zidina srednjovekovnog etrurskog grada i koja potiče iz četvrtog veka pre. n. e.

Zadržavamo se pred izlozima radnji da bismo se divili jatu ptica u letu, konjima koji poskakuju puni vitalnosti kao i gracioznim ljudskim figurama — ukrasnim predmetima od alabastra koji sjaje prozirnošću graviranog stakla koje rasipa svetlost. U zasvođenim prostorijama izloženi su na prodaju urne kitnjasto ukrašene čokotima vinove loze i reprodukcije skulptura klasične umetnosti, izrezbarene vaze kao i vaze s komplikovanim šarama od izbušenih rupica, svećnjaci, šahovske figure, kutije za nakit i mnogo drugih ukrasa.

Zapažajući naše interesovanje, naši prijatelji su spremni da nas odvedu u posetu prašnjavim radionicama tako da iz prve ruke možemo videti kako majstori pretvaraju neobrađen materijal u divne figure. Saznajemo da se veliko jajoliko kamenje, težine od 2 do 1 000 kilograma, sporadično javlja u naslagama krečnjaka koje leže ispod područja Voltere. Kamenje se vadi iz kamenoloma ili iz tunela čija dubina iznosi do 280 metara. Boja alabastra se kreće od prozirno bele do boje slonove kosti i žute, od crvenkaste do tamnobraon i od sivozelene do crne, uz to može biti prošaran raznobojnim šarama i posedovati različite stepene prozirnosti.

U više radnji koje posećujemo, posmatramo različite tehnike obrade. Upoznajemo Gloriju, dok se bavi urezivanjem finih ukrasa na jedan tanjir, i Franka, koji okreće ukrasne predmete na strugu. Mnogi zaobljeni predmeti, od tanjira i zdela do abažura i lampi — za koje je prozirni alabastar naročito pogodan — prave se na ovaj način. Alati i predmeti od alabastra nalaze se posvuda u očiglednom neredu — strugovi i turpije, drveni čekići i dleta, glodalice na komprimovani vazduh, šmirgl-papir i nedovršene biste. Figure ljudi i životinja koje su natrpane na policama služe, kako nam je rečeno, kao modeli za reprodukciju.

Sve je prekriveno tankim slojem belog praha od alabastra. Čak se i taj prah koristi. Statue se prave u velikom broju tako što se mešavina praha od alabastra i poliesterske smole izliva u kalupe — međutim ovako napravljene statue nisu isto što i originalne ručno napravljene statue, što mnogi majstori brzo ističu.

Žustra rasprava

Kaže se da stanovnici Voltere imaju prah od alabastra u svojoj krvi, i brzo postaje jasno u razgovoru s prijateljski nastrojenim majstorima da među njima postoji žustra rasprava u vezi s drevnom veštinom kojom se bave. Neki zastupaju mišljenje da jeftini predmeti male ili nikakve umetničke vrednosti kaljaju reputaciju predmeta koji su tradicionalno visokog kvaliteta. Drugi obrazlažu da je tržište dovoljno veliko za raznovrsne predmete od alabastra, od jedinstvenih umetničkih dela do ukrasa koji se prave u velikom broju. Ova rasprava nije nova i definitivno nije završena. Na kraju krajeva, nemilosrdna konkurencija i komercijalni interesi bacaju senku na tako mnogo ljudskih nastojanja, a to će se verovatno nastaviti.

Ipak, jedna stvar je sigurna. Umetničke sposobnosti kojima je naš Stvoritelj obdario čovečanstvo ostaće zauvek. Ono što smo videli prilikom naše posete Volteri samo je jedan primer zadivljujuće veštine koju će svi ljudi moći da razviju do savršenstva kada budu očevici ispunjenja proročanskih reči Jehove Boga: „Izabranici moji uživaće delo ruku svojih“ (Isaija 65:22).

[Slike na 26. strani]

1. Alabastarsko kamenje se vadi iz tunelâ koji su duboki do 280 metara. 2. Majstor okreće vazu na strugu. 3. Ukrasna urna od alabastra. 4. Moderna skulptura od alabastra