Britanski jazavac — šumski gospodar

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ BRITANIJE

PESMA crnog kosa je prekinula šumsku tišinu. Dok se polako spuštala noć, seo sam na jednu oborenu brezu, udišući miris vlažne vegetacije koji je posle pljuska ispunjavao vazduh u predvečerje.

Pažljivo sam izabrao mesto gde će blag povetarac duvati u mom pravcu, jer sam ovde došao da bih posmatrao jazavce. Njegove oči su male, kao i uši s belim vrhovima, ali naučio sam da nikada ne potcenjujem njegova čula sluha i mirisa, koja su veoma osetljiva. Znao sam da će u slučaju da me čuje ili namiriše, istog trena otići pod zemlju i dole provesti ostatak noći.

Evropski jazavac je krupna, povučena životinja, dugačka je oko jedan metar, visoka 30 centimetara i teška oko 12 kilograma. Ima krzno od oštre sive dlake, crno lice i stomak, kratke crne noge i kratak i debeo sivi rep. Na svakoj šapi ima pet prstiju sa snažnim kandžama.

Tri široke, bele pruge koje se pružaju od njuške do iza ušiju nisu samo nešto po čemu je prepoznatljiv, već su i predmet rasprave. Neki kažu da jazavci pomoću ovih šara mogu prepoznati svoju vrstu u potpunom mraku — pa ipak, poznato je da se jazavci međusobno prepoznaju po mirisu. Koji god da je razlog za ove šare, one ga krase.

„Stari jazo“, kako ga od milja zovu ljudi sa sela, predstavlja uobičajen deo seoskog pejzaža u Britaniji. Po prirodi kopač, jazavac neprestano prokopava tunele, hodnike i sobe da bi sebi napravio dom. Njegova jazbina može imati i do 30 metara u prečniku, a lavirint tunela može biti dugačak 300 metara! Jazavac je noćna životinja i preko dana sobe u svojoj jazbini uglavnom koristi kao mesta za spavanje. Posebne sobe sa svežom prostirkom koristi ženka kada treba da donese na svet mlade.

Jazbina će imati dosta ulaza na površini, na otvorenom, često pored drveća jove i između  žbunova gloga ili kupine. Poznato je da su neke jazbine u Engleskoj s više od 50 ulaza stare dobrih 150 godina i može ih koristiti kao smeštaj nekoliko generacija iste familije. Jazavci mogu da žive 15 godina i duže, iako je tipičan životni vek 2 do 3 godine.

Jazavčeva jazbina se lako prepoznaje po velikim gomilama zemlje oko otvora, gde su razbacani zemlja, veće i manje kamenje. Kada vidite šta je sve izbačeno iz jazbine, tada shvatite koliko je ova životinja snažna.

Kako ćete prepoznati da li je jazbina zauzeta? Prvo potražite jazavčeve nužnike — plitke jame široke od 15 do 23 centimetra i duboke 23 centimetra, koje se nalaze oko jazbine. Ako se u njima nalazi izmet i posebno ako je svež, onda jazavac živi u toj jazbini. Potražite i dobro utabane staze koje se prostiru od jazbine, a u letnjim mesecima potražite pogaženu vegetaciju. U blatnjavim područjima, potražite otiske jazavčevih šapa po terenu, ili proverite da li na drveću u blizini jazbine ima blatnjavih tragova i ogrebotina, jer se ove životinje, koristeći svoje snažne kandže, tu propinju da bi se poput mačaka protegle. Ako je jazbina velika, posmatranje može biti otežano, jer jazavci mogu koristiti druge ulaze ili izlaze. Zato idite rano ujutru i stavite štap preko svake rupe. Sledećeg jutra ćete videti koje su otvore koristile životinje koje su izlazile — štapovi će biti gurnuti u stranu.

U potrazi za hranom, jazavac će noću putovati daleko, tražeći hrastov ili bukov žir, ili može namirisati i iskopati mlade zečeve ili osinjak da bi pojeo njihove larve. Šta je njegova glavna hrana? Kišne gliste! Mada, jazavac će jesti skoro sve — uključujući i divlje voće, lukovice zvončića, pečurke i insekte. Sećam se da sam jedne veoma kišne julske noći posmatrao jazavce, i oni se nikako nisu udaljavali od svoje jazbine, jer je u gruboj planinskoj travi bilo obilje crnih puževa golaća, poslastice koju je izmamila kiša.

Jazavci se obično pare u julu i u proseku okote četiri ili pet mladunaca u februaru. Kada imaju oko tri meseca, mladunci se pojave na površini zemlje i igraju se na ulazu u jazbinu. Dok su oni napolju, mužjak i ženka obnavljaju prostirku. Jazavci su uredne životinje i svoje jazbine drže veoma čistim. Prostirka se obično provetrava u proleće i u jesen, ali se to može desiti i bilo kog meseca u godini. Roditelji izvuku napolje staru, suvu travu i paprat i zamene ih svežom — skupljajući i do 30 svežnjeva za jednu noć. Njih drže između brade i prednjih šapa, dok se na zadnjim šapama vuku unazad i zatim niz otvor jazbine.

Iz žlezde u korenu repa, jazavci luče tečnost jakog mirisa na strukove trave, kamenje ili stubove od ograde da bi obeležili svoju teritoriju. Čak će se međusobno obeležiti radi prepoznavanja. Pomoću ovih mirisnih tragova, jazavac može lako pri povratku pronaći ulaz u svoju jazbinu.

Pesma crnog kosa je utihnula i potpuno je tiho u mračnoj šumi. Jedva dišući, sedeo sam savršeno mirno, kada sam krajičkom oka ugledao crno-belu jazavčevu glavu. Nekoliko trenutaka, jazavac je stajao na ulazu svoje jazbine, proveravajući ima li opasnosti u večernjem vazduhu pre nego što se otisne u noć — poput nekog gospodara koji kreće u obilazak svog nasleđenog poseda.

[Slika na stranama 12, 13]

Soba koja je korišćena za okot mladih

Soba za spavanje

Prostirka

[Slika na 13. strani]

Mladunci

[Slike na 13. strani]

U jazavčevu hranu spadaju žirevi, pečurke i kišne gliste

[Izvor slike na 13. strani]

Fotografije jazavca: © Steve Jackson, www.badgers.org.uk