Ludi konj — pretvaranje planine u spomenik

ŠTA bi podstaklo jednog mladog, izuzetno talentovanog, samoukog američkog vajara poljskog porekla da se prihvati posla pretvaranja planine u pretpostavljeni lik jednog poštovanog ratnika američkih Indijanaca? To nije bila prenagljena odluka, jer je Korčaku Zjolkovskom — kako se ovaj vajar zvao — trebalo sedam godina da se odluči na ovaj korak.

Godine 1939. Korčak je primio pismo od starog poglavice Lakota Indijanaca, Henrija Medveda Koji Stoji, koji je živeo u indijanskom rezervatu Pajn Ridž u Južnoj Dakoti. Ovaj poglavica mu je uputio poziv da u planinama Blek Hils, u Južnoj Dakoti, napravi spomenik jednom od legendarnih indijanskih poglavica. Lakota Indijanci Blek Hils smatraju svetom indijanskom zemljom i zato nisu bili srećni kada je vajar Gatson Borglum, na planini Rašmor usred njihovog svetog Blek Hilsa, dovršio svoju džinovsku skulpturu koja prikazuje četiri predsednika SAD. Poglavica Medved Koji Stoji napisao je Korčaku: „Ostale poglavice i ja bismo želeli da beli čovek zna da i crveni čovek ima velike junake.“

Zašto Ludi Konj?

Zašto su izabrali Ludog Konja? a Rob Devol objašnjava: „Indijanci su izabrali da se napravi spomenik Ludom Konju. U suštini, Ludi Konj je bio idealan primer Indijanca — izuzetno hrabar ratnik i sjajan vojni strateg, prvi Indijanac za kog se zna da je navlačio protivnike u zamku. On... nikada nije potpisao sporazum i nikada nije živeo u rezervatu.“

Kako je Korčak dobio ideju za izgled skulpture? On je čuo priču o odgovoru koji je Ludi Konj dao jednom belom trgovcu koji ga je ismejavao zato što je odbijao da ode i živi u rezervatu kada je većina Lakota Indijanaca to već bila učinila. Trgovac je pitao: „Gde je sada tvoja zemlja?“ Ludi Konj je „pogledao prema horizontu, pokazao preko glave svog konja i ponosno kazao: ’Moja zemlja je tamo gde su sahranjeni moji mrtvi‘“.

Gde naći mesto spomeniku

Prvi zadatak je bio da se odabere planina koja će biti pretvorena u ono što je planirano da bude najveća skulptura na svetu, koja će čak nadmašiti skulpturu na obližnjoj planini Rašmor. Godine 1947, Korčak i poglavica Medved Koji Sedi konačno su odabrali planinu koja će poslužiti ovoj svrsi. Radilo se o 200 metara visokom vrhu jedne planine koja se izdiže 2 050 metara iznad nivoa mora. Korčak ju je nazvao Tanderhed zbog neobičnog izgleda oblakâ koji se ponekad formiraju iznad nje. Kako će dobiti dozvolu da ovu planinu pretvore u gigantski spomenik jednom Indijancu?

Devol objašnjava u knjizi Korczak — Storyteller in Stone: „Bilo ko je mogao da podnese zahtev za otvaranje rudnika u planinama Blek Hils i da, u stvari, ’poseduje‘ zemlju dok god svake godine obavi posao vredan 100 dolara. Korčak je smatrao ironijom to što je vladi bilo svejedno ako planina na kraju bude ličila na jednog Indijanca na konju, sve dok on svake godine obavi posao procenjene vrednosti.“

Koliki deo planine treba da se ukloni?

Korčak se, sa ograničenim sredstvima suočio sa ogromnim zadatkom i isprva je radio sam. Prvo miniranje dinamitom, kojim je odvaljeno skromnih deset tona stene, bilo je 3. juna 1948. Od ovog početka pa do 1994, oko 8.4 miliona tona stene bilo je odvaljeno s planine. Prilikom prvog miniranja bilo je prisutno nekoliko stotina Indijanaca, uključujući i pet od devet  preživelih učesnika čuvene bitke kod Litl Bighorna (25. jun 1876). b

Korčak je bio neumoran i predan čovek. Koristeći lokalnu drvnu građu koju je pripremio, on je napravio stepenište od 741 stepenice do vrha planine, gde je planirao da postavlja dinamit i iskleše glavu konja. Bio mu je potreban vazduh pod pritiskom za pneumatsku bušilicu. Obezbedio ga je pomoću jednog starog kompresora na gas. Korčak je po planini morao da sprovede 620 metara dugačak cevovod širine 8 centimetara do mesta gde je bušio. Svaki put kada bi kompresor iznenada prestao da radi, morao je da siđe niz stepenice, niz svih 741, da bi ponovo startovao motor. Jednog dana je sišao i popeo se rekordnih devet puta! Nije bio u mogućnosti da unajmi nekog ko bi vodio računa o kompresoru. Očigledno je bio jako izdržljiv i odlučan.

Godine 1951, koristeći 660 litara bele boje, na padini planine ucrtao je skicu projektovane skulpture. To je posetiocima omogućilo da sebi lakše dočaraju konačni izgled skulpture.

Tragedija i kriza

Tokom 1970-ih i početkom 80-ih, Korčak se usredsredio na uklanjanje potrebne količine stene kako bi mogao da započne sa oblikovanjem glave konja. Već je preživeo dva srčana udara  (1968. i 1970). U leto 1982, uspešno mu je urađen četvorostruki bajpas na srcu. Onda se dogodila tragedija — Korčak je iznenada umro u oktobru iste godine u starosti od 74 godine. Šta će se sada dogoditi sa ogromnim projektom Ludog Konja? Da li će završiti kao i život njegovog tvorca?

Korčak nikada nije očekivao da će ovaj projekat završiti sam. Znao je da je za njegovo privođenje kraju bilo potrebno više od jednog životnog veka, tako da je za ovaj posao napravio detaljne planove. Njegova žena Rut i njihovo desetoro dece bili su poput njega predani cilju dovršavanja spomenika. Rut je bila uključena u sve faze ovog projekta tako što je pomagala u proračunima i takođe u delu posla koji je zahtevao fizički rad.

Prioritet mu je bio da završi glavu konja. Ali njegova smrt promenila je ovaj plan. Njegova udovica je 1987, zajedno s direktorima jedne neprofitne fondacije, odlučila da se usredsredi na lice Ludog Konja. Otkud ova promena? S obzirom da je lice bilo mnogo manje od glave konja, bilo bi završeno mnogo brže i troškovi bi bili manji. Tako bi se za kraće vreme javnosti prikazao prepoznatljiv lik i time bi se možda podstakla podrška ovom projektu.

Zapanjujuće dimenzije

Dimenzije glave Ludog Konja su 26.7 metara visine i 18 metara širine. Tvrdi se da bi „sve četiri 20 metara visoke glave na planini Rašmor stale unutar same glave Ludog Konja — i još bi ostalo prostora!“ Prema nekim izvorima, Ludi Konj će, sa ispruženom levom rukom i s konjem, biti najveća skulptura na svetu — visoka 172 metra i dugačka 195 metara. Sama ruka biće dugačka 69 metara, dok će dužina kažiprsta iznositi 11.4 metra, a debljina 3 metra.

Korčak nije želeo da za svoj projekat prihvati novac od vlade SAD. Dva puta mu je bilo ponuđeno da se u potencijalne vladine fondove uplati 10 miliona dolara, što je on odbio. Devol navodi da je Korčak „ostao snažno privržen svojoj filozofiji slobodne inicijative. Tokom svog života sam je prikupio i potrošio više od pet miliona dolara na Ludog Konja“. Nije imao platu niti račun za lične troškove.

Danas, grupe vozila prilikom ulaska plaćaju ulaznicu dok je za osobe i motocikle ova ulaznica jeftinija. Sada, svake godine više od milion posetilaca dođe da vidi Ludog Konja. Mnogo poklona u vidu opreme i novca omogućilo je da se projekat nastavi.

Muzej Indijanaca

Na lokalitetu spomenika Ludom Konju nalazi se impresivan Muzej Indijanaca Severne Amerike, koji je napravljen od drveća s tog prostora. U njemu se nalaze hiljade indijanskih rukotvorina koje predstavljaju mnoga plemena Severne Amerike, kojih ima preko 500. Tamo je takođe smeštena obimna biblioteka u kojoj se nalaze stručna dela o starosedeocima Amerike, koja studenti i izučavaoci mogu da konsultuju.

 Starosedeoci Amerike, poput Prisile Engen i Fride Gudsel (Oglala Lakota), takođe su prisutni da odgovore na pitanja i objasne neka od izloženih umetničkih dela i rukotvorina. Donovin Sprejg, lektor na univerzitetu i pripadnik Minikandžu, Lakota plemena, pruža konsultacije tokom poseta. On je čukununuk poglavice Humba, koji je učestvovao u bici kod Litl Bighorna 1876. godine.

Kakva je budućnost spomenika Ludom Konju?

Za muzej je planiran novi objekat. Korčakova prvobitna ideja bila je da muzej bude bliže podnožju spomenika i u stilu brvnare Navaho Indijanaca. To će biti višespratnica, prečnika 110 metara. Postoje planovi i za univerzitet i centar za medicinsko obrazovanje za severnoameričke Indijance. Međutim, pre nego što se ostvare ovi grandiozni planovi, mora se završiti sam spomenik Ludom Konju. Koliko će vremena trebati za to? Korčakova žena, Rut, kaže: „Ne možemo odrediti neki datum zato što je uključeno izuzetno mnogo promenljivih činilaca — vremenski uslovi, koliko će zime biti oštre, finansije i drugi činioci. Važno je da neprestano napredujemo prema našem konačnom cilju.“

[Fusnote]

[Slika na stranama 14, 15]

Maketa Ludog Konja i glava konja ucrtana na padini planine

[Izvor]

Strane 2. i 15: Korčak, vajar © Crazy Horse Memorial Fnd.

[Slika na 15. strani]

Korčak i poglavica Henri Medved Koji Stoji, 3. juna 1948. Iza njih se nalazi mermerna maketa spomenika i planina pre početka miniranja.

[Izvor]

Fotografija: Crazy Horse Memorial archives

[Slika na 16. strani]

Porodica Zjolkovski. Četvrta zdesna je Rut, Korčakova udovica

[Izvor]

Crazy Horse Photo

[Slika na 17. strani]

Unutrašnjost Muzeja Indijanaca

[Slika na stranama 16, 17]

Godišnji pohod na lice Ludog Konja

[Izvor]

Photo by Robb DeWall, courtesy Crazy Horse Memorial Foundation (nonprofit)

[Izvor slike na 16. strani]

Photos by Robb DeWall, courtesy Crazy Horse Memorial Foundation (nonprofit)