Primećuješ li razliku?

„To je klavir!“ „Ne, meni to liči na sintesajzer.“ „To su sigurno orgulje!“ „Ne, niko nije pogodio. Reč je o čembalu.“ O čemu se tačno radi?

ZAPRAVO, klavijature svih ovih muzičkih instrumenata izgledaju slično. Ali ton koji proizvode i način na koji on nastaje prilikom pritiskanja dirki mogu se u velikoj meri razlikovati. Dakle, kako su nastali i kako su se razvili muzički instrumenti s klavijaturama? Hajde da osmotrimo šta se dešavalo s njima tokom vekova.

Šta je bio hidraulus?

Veruje se da su prve poznate primitivne klavijature pripadale instrumentu pod nazivom hidraulus, ili vodene orgulje. Smatra se da ih je izumeo jedan inženjer iz Aleksandrije po imenu Ktezibios, u prvoj polovini trećeg veka pre n. e. Prema knjizi Musical Instruments of the West, „vazduh se uduvavao... u jedan perforirani sud (pnigeus) koji se nalazio u jednom rezervoaru s vodom, a iz pnigeusa se vazduh, sada pod pritiskom, usmeravao u glavno spremište koje se nalazilo ispod (niza) cevi, pri čemu je pritisak vode neprekidno održavao pritisak vazduha“. Cevi su proizvodile zvuk zahvaljujući klizačima kojima se upravljalo pomoću nekoliko velikih dirki. S obzirom da mu je zvuk bio snažan i grub, hidraulus je bio prikladan za cirkuske priredbe, vašare i praznike koji su se održavali na otvorenom prostoru. Vrhunac svoje popularnosti dostigao je u vreme Rimskog carstva — čak je i car Neron bio prikazan kao vešt svirač.

Zašto vazdušne orgulje?

Zamenom vodenog kompresora mehovima koji su sabijali vazduh počela je era vazdušnih orgulja. Mehovi su omogućavali sviraču da sedi za instrumentom i da koristi noge ili ruke kako bi obezbedio vazduh. Iskopani ostaci vazdušnih orgulja datiraju iz trećeg veka n. e. i u narednih nekoliko stotina godina ovaj instrument se uveliko koristio. Pošto se i dalje koristila jednostavna klavijatura, melodije su se mogle  svirati samo vrlo sporim tempom. Razlog za to je bio taj što je veličina svake dirke morala da bude srazmerna cevi koja pripada toj dirci. Da bi odsvirao nizak ton, izvođač je verovatno morao koristiti celu šaku ili čak pesnicu da bi pritisnuo široku dirku.

Do 14. veka, orgulje su „u Zapadnoj Evropi postale skoro isključivo crkveni instrument“ (The Encyclopedia of Music). Otkriće cilindričnog mehanizma drastično je promenilo izgled i način funkcionisanja klavijatura orgulja. Ovaj mehanizam je omogućio da se cevi udalje od klavijatura i da same dirke budu uže. Najzad, time što je koristio samo po jedan prst za svaku dirku, izvođač je mogao graciozno da odsvira brže muzičke odlomke. Mocart je toliko cenio orgulje da ih je nazvao kraljicom muzičkih instrumenata.

Prve klavijature sa žicama

U Bibliji se prvo ukazivanje na žičane instrumente nalazi u Postanju 4:21, a kasnije se spominju u povezanosti sa izraelskom nacijom. Ali je tek u 15. veku došlo do objedinjavanja žičanih instrumenata (koji se obično okidaju prstima ili udaraju čekićima odnosno udaraljkama) i klavijatura. Klavijatura kakvu danas poznajemo prvi put se pojavila kod instrumenta koji se zove klavikord. Bio je to jednostavan instrument, nalik kutiji sa žicama koje su se protezale sleva na desno. Kada bi izvođač pritisnuo dirku, podizala se jedna mesingana pločica (tangenta) i odozdo udarala u žicu.

Kasnije se pojavio čembalo, spinet i virdžinal. a Ovi instrumenti, a posebno čembalo, postali su glavni instrumenti s klavijaturama tokom 16. i 17. veka. Novi mehanizam kod čembala bio je revolucionaran. The History of Musical Instruments opisuje ovaj mehanizam: „Žice su okidane zapercima umesto tangentama kao kod klavikorda. Na zadnjem kraju svake dirke stajao je jedan pljosnati štapić, to jest, mali uspravan komad drveta, iz kog je štrčao mali zaperak ili kožni jezičak... Kada bi se dirka pritisnula pljosnati štapić bi poskočio tako da je zaperak okinuo žicu, i onda bi se, zahvaljujući mehanizmu sa oprugom, vratio nazad bez ponovnog udaranja u žicu.“

Ovaj novi mehanizam davao je čembalu karakterističan zvuk. Jedna bivša koncertna pijanistkinja opisala je zvuk čembala kao različitog od zvuka modernog klavira rečima: „On ima piskav, oštar zvuk koji kratko traje.“

Oblik čembala se u velikoj meri menjao tokom godina. Raniji primerci su imali jednu klavijaturu s dirkama i samo po jednu žicu za svaku dirku. Kasnije, složeniji modeli su imali dve klavijature, više žica za svaku dirku i druge mehanizme za promenu tona. Istaknuti kompozitori tog doba, poput Johana Sebastijana Baha (1685-1750) i Domenika Skarlatija (1685-1757) veoma su umešno koristili tonske i tehničke mogućnosti čembala i komponovali su brojna predivna dela, od kojih se mnoga i dan-danas izvode.

Harmonika je otkrivena u 19. veku a harmonika s klavijaturom je postala posebno popularna u 20. veku. Ova harmonika je kombinacija klavijatura i instrumenta koji pomoću vazduha proizvodi zvuk, zahvaljujući mehovima koji potiskuju vazduh kroz jezičke koji trepere. Moderna harmonika ima do 140 basova koji se aktiviraju pomoću sedam redova dugmadi, a opseg klavijatura se kreće od dve do četiri oktave.

Doba elektronike

Dvadeseti vek je uveo eru elektronskih klavijatura. Prvi instrument ove vrste bio je telharmonijum, koji je 1906. napravio Tadius Kahil. Električne orgulje su se pojavile 1930-ih godina i ubrzo nakon njih sledio je električni čembalo i električni klavir. Kada se kod električnih orgulja pritisne dirka tada, u potpunoj suprotnosti mehanizmu hidraulusa, električni impuls proizvodi ton, koji se modifikuje i pojačava.

Jedna od najpopularnijih elektronskih klavijatura danas je sintesajzer, čiji je razvoj  počeo 1940-ih godina i on je postao osnovni instrument koji je omiljen među mnogim modernim orkestrima i grupama. Kada se pritisne dirka na sintesajzeru, može se čuti doslovno svaki zamislivi zvuk — od psećeg laveža do simfonijskog orkestra.

Ne iznenađuje što računar takođe igra istaknutu ulogu u modernoj muzici. U sastavu današnjih sintesajzera često se nalazi računar, ili računar može da se koristi kao generator zvuka i stoga kao pravi muzički instrument. Iako se računarom često upravlja pomoću muzičkih klavijatura, današnji muzičari takođe imaju mogućnost da računar programiraju pomoću miša ili njegove standardne tastature. „Danas skoro svaki studio za snimanje muzike ima obilje opreme koja koristi računar. Muzika se u digitalnom zapisu snima na hard disk, potom se obrađuje za miks pultom uz korišćenje složenih softvera i zatim se konačna verzija snima na audio-traku“ (The Encyclopedia of Music).

Da li ova najnovija otkrića znače da su odbrojani dani muzičkih instrumenata s klavijaturama? To je malo verovatno kada se setimo jednostavnosti Betovenove „Mesečeve sonate“, kompozicije „Za Elizu“ ili Debisijeve „Mesečine“. Ali kada se osvrnemo na stotine godina muzike instrumenata s klavijaturama i uticaj koji je imala na živote nebrojenih miliona ljudi, pokrenuti smo da priznamo ogroman doprinos ovih instrumenata u svetu muzike i sreći ljudi tokom vekova.

[Fusnota]

[Okvir/Slike na stranama 20, 21]

Zašto je bio izumljen pijanoforte?

Tokom poslednje četvrtine 18. veka, čembalo je, kao prvoklasan instrument s klavijaturama, bio postepeno zamenjen pijanoforteom, koji je poznat pod imenom klavir. Kako je ovaj instrument dobio to ime? Bilo je mnogo rasprave oko toga ko ga je i kada izumeo, međutim, jedan Italijan po imenu Bartolomeo Kristofori je eksperimentisao s pijanoforteom početkom 18. veka. Naziv koji je Kristofori dao ovom instrumentu, gravicembalo col piano e forte (čembalo s tihim i jakim tonom), naglasio je jednu od njegovih prednosti nad čembalom koji je izvođaču dozvoljavao vrlo malo kontrole nad visinom tona muzike. Kada se pritisnula dirka na pijanoforteu, novopronađeni mehanizam potisnuo je čekić koji je odozdo udarao o žicu. Jačina tona je odgovarala jačini pritiska na dirku. Ovo je sada pružalo izvođaču veliku slobodu u izražavanju željenih osećanja i jačine tonova prilikom sviranja, na primer pijano, tiho, ili forte, jako.

Još jedan činilac bio je upotreba tri vrste pedala — pedale za produženje zvuka, pedale koja je omogućavala da tonovi proizvedeni pritiskom na dirke traju dok se ova pedala ne otpusti i pedale za utišanje zvuka. Po redu kako su navedene, ove pedale su omogućavale da zvuk ima trajanje, da izvesni tonovi duže traju i da se ton utiša.

Tokom 18. veka, u Evropi se nastavilo s razvojem i izmenama pijanofortea. Početkom 1740-ih, pronađen je četvrtasti klavir, manji i ekonomičniji model. Veći, krilni klavir, ili koncertni krilni klavir, zauzima više prostora i ima žice različitih dužina koje se pružaju horizontalno. Početkom 19. veka pronađen je uspravni klavir, koji je još i danas popularan model.

Probudite se! je pitao jednu pijanistkinju koje su glavne razlike između zvuka krilnog i zvuka uspravnog klavira. Ona je rekla: „U tri reči, zvuk, čistoća i jasnoća. Krilni klavir ima širi rezonantni opseg. Zvuk je čist i snažan. Poređenja radi, uspravni klavir proizvodi tiši zvuk. Ovo je takođe posledica toga što je uspravni klavir često postavljen uz zid, koji slabi uticaj rezonantne daske koja je postavljena pozadi.“

[Slika]

Koncertni krilni klavir dužine 2,7 metara

 [Slike na 18. strani]

Virdžinal sa slikom parka, 1666, Engleska

Čembalo, s dirkama od kornjačinog oklopa (umetak), 1760, Nemačka

Klavikord, 1906, SAD

Harmonika s klavijaturama, 1960, Italija

Moderni sintesajzer i računar

[Izvor]

Gornje četiri fotografije: Courtesy of the Yale University Collection of Musical Instruments

[Slika na 19. strani]

Hidraulus

[Izvor]

Courtesy Macedonian Heritage

[Slika na 19. strani]

Orgulje, zgrada Sidnejske opere, Australija

[Izvor]

By courtesy of Australian Archives, Canberra, A.C.T.