Nesvakidašnji jurumi

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ ARGENTINE

U SVOM mračnom podzemnom bunkeru, jedna grupa žestoko odoleva napadu. Branioci hitaju u opasnu zonu sa spremnim, mada žalosno neadekvatnim oružjem. Iznenada se obrušava ogroman deo zaštitnog zida i ruševine padaju na mnoge stanovnike. Kroz pukotinu u njihovoj odbrani, uz zaslepljujuće svetlo probija se napadač.

Da li je ovo opis napada na neki grad iz doba Rimljana? Ili scena iz nekog akcionog filma? Nikako! Umesto toga, to je napad jurumija — i to gledano iz ugla jednog insekta. Međutim, za jurumija, to jest džinovskog mravojeda, to je još samo jedna humka termita koju će srušiti u svojoj svakodnevnoj rutini.

Susret sa jurumijem

Iako ima mnogo vrsta mravojeda, posebno ćemo osmotriti ovog džinovskog mravojeda. U nekim jezicima poznat je kao mravlji medved, možda zbog svog nezgrapnog hoda i zbog toga što često zauzima uspravan položaj kada treba da se brani. Takođe svojim snažnim podlakticama „grli“ napadača kao što to i medved radi.

U severoistočnoj Argentini i okolnim zemljama, taj džinovski mravojed ima gvaranski naziv jurumi, što znači „malih usta“. Taj naziv je odgovarajući zato što su njegova usta veoma mali otvor, iako mu se vilica rasteže duž cele njuške. Njegova dugačka usta u obliku cevi jesu prva stvar koja zaokuplja pažnju nekog posmatrača. Jurumi se diči i svojim dugačkim, kitnjastim repom koji ponekad nosi u skoro uspravnom položaju. Njegovo gusto krzno postaje dugačko i paperjasto na repu, te stoga izgleda mnogo veći nego što stvarno jeste. Uprkos upadljivom izgledu, jurumi nije veći od vučjaka. Odrasli jurumi može imati do 25 kilograma. Ali može biti dugačak od usta do vrha repa 1,8 metara.

Jurumi vodi usamljenički život skitnice, većinom po močvarnim savanama Južne Amerike. Kad se pomene ovaj kontinent, možda često pomislite na guste kišne šume i bujnu vegetaciju. Ali tamo se takođe nalaze i ogromna prostranstva ravnih suvih pašnjaka prošaranih šumarcima palmi i brežuljcima s bodljikavom vegetacijom. Zemljište je u takvim predelima bogato ostacima biljaka koje su istrulile i idealno je za termite. Ovi insekti tu podižu svoje nebodere od zemlje i pljuvačke — zahvaljujući čemu nastaju veoma izdržljive građevine. Te monolitne strukture mogu ići u visinu i do 1,8 metara.

Usred obilja tih insekata, nailazimo na jurumija — čija je specijalnost da ih jede. Zato njegovo naučno ime Myrmecophaga tridactyla najpre skreće pažnju na njegove navike ishrane (mravojed), a zatim na to što su tri od četiri prsta na svakoj prednjoj šapi naoružani strašnim kukastim kandžama. Enciclopedia Salvat de la fauna iznosi: „Te kandže služe za hvatanje hrane kao i za odbranu. Kada je napadnut, ovaj mravojed ih koristi kao oštre male bodeže, podižući se na zadnje noge tako umešno i vešto da može naneti ozbiljne povrede pa čak i jaguare naterati u beg.“

Kako se jurumi hrani?

Jurumi nema zube. Međutim, to mu ne smeta zato što ima čudesna pomagala pomoću kojih dolazi do hrane. Kao prvo, on ima veoma osetljivo čulo mirisa — i do 40 puta oštrije od čovekovog — pomoću koga pronalazi hranu. Zatim jurumi koristi prednje šape i kandže dugačke i po 10 centimetara da bi kopao po zemljanim bunkerima u potrazi za insektima, larvama ili jajima. Posle toga, on  pruža svoj tanki jezik dug 45 centimetara u skrivene prolaze koje su insekti napravili.

Ogromne pljuvačne žlezde luče lepljivu pljuvačku i tako jurumijev jezik ostaje vlažan i lepljiv. Mravi ili termiti se zalepe za taj jezik i on ih uvlači u usta. Ali nije dovoljno samo da proguta ta bića. On ih mora i svariti. Zanimljivo je što jurumi ima snažne stomačne mišiće koji melju insekte.

Šta očekuje jurumija?

Iako se može naći u velikim područjima Srednje i Južne Amerike, jurumija nikad nije bilo u velikom broju. Možda zato što nikad nisu imali veliko potomstvo. Ženka jurumija donese na svet samo jedno mladunče i to posle oko 190 dana nošenja. U toku prve godine, majka nosi svog potomka na leđima. Jedan argentinski prirodnjak beleži nešto zanimljivo u vezi s tim: „Naišao sam na majku s mladunčetom starim svega nekoliko dana. Majušno stvorenje se nije moglo videti na leđima majke, i zapazio sam da je kamuflaža bila kompletna zbog posebnog mesta gde se mladunče nalazilo na leđima, naime, tamna linija na njegovim leđima prelazila je tačno preko tamne linije na leđima njegove majke. Tako je bio manje upadljiv za ptice grabljivice.“

Jurumi ima značajan uticaj na ekološku sredinu u kojoj živi. Jedan jedini jurumi proguta desetine hiljada mrava ili termita dnevno. Bez stalnog pritiska koji jurumi vrši na insekte, da li bi se ti insekti namnožili dotle da predstavljaju pošast? Bez obzira da li je odgovor potvrdan ili ne, ta prirodna ravnoteža se menja. Zašto?

Nažalost, malo-pomalo, jurumi nestaje zbog čovekovog uticaja. Neki ih love iz sporta; drugi ih ubijaju jer smatraju da donose nesreću. A neki ih pak hvataju i prodaju kolekcionarima retkih životinja, tako da ovi mravojedi završe ili u kavezima ili u muzejima — i to preparirani. Da li će se jurumi pridružiti i drugim retkim stvorenjima koja su izumrla? Vreme će pokazati. Ulaže se dosta napora da se zaštiti ovaj dragulj biološkog diverziteta.

[Slika na 15. strani]

U potrazi za omiljenim obrokom — termitima

[Slika na 15. strani]

Mladunče jurumija na leđima majke

[Slika na stranama 14, 15]

Ogroman jezik dugačak 45 centimetara

[Izvor]

Kenneth W. Fink/Bruce Coleman Inc.