Gajde — trag prošlosti

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ BRITANIJE

ŠKOTSKE gajde koje danas poznajemo poreklom su iz škotskih visoravni — a sviraju se u Britaniji, Kanadi, Sjedinjenim Državama i drugim zemljama gde se govori engleski — stare su tek jedva 300 godina. Međutim, možemo pronaći tragove tog instrumenta od pre više hiljada godina u drevnom gradu Uru, Avrahamovom domu, a takođe i u drevnom Egiptu. Na oba ova mesta pronađena su jednostavna svirala od trske koja izučavaoci smatraju pretečama današnjih gajdi. Međutim, nije poznato kada je i ko dodao mešinu.

U biblijskoj knjizi Danila, napisanoj više od 500 godina pre rođenja Isusa Hrista, konkretno se pominju šest vavilonskih muzičkih instrumenata (Danilo 3:5, 10, 15). Jedan od njih je i aramejski naziv sumponija, u mnogim jezicima preveden sa gajde. a

Iako ne možemo biti sigurni kako je taj drevni vavilonski instrument izgledao, verovatno je ličio na gajde koje još uvek postoje na Orijentu. Izveštaji otkrivaju da su u Persiji (Iranu), Indiji i Kini gajde korišćene u raznim oblicima, a neke od njih još uvek postoje.

Svetska raznolikost

Rimski car Neron je tokom svoje vladavine u prvom veku n. e. obećao da će ako  zadrži svoj presto svirati „redom hidraulične orgulje, flautu i gajde“, napisao je rimski istoričar Svetonije. Oko 50 godina pre Neronovog rođenja 37. n. e, jedna pesma za koju se kaže da ju je napisao pesnik Vergilije pominje „svirala koja ugodno cvrkuću“.

Gajde su se još od davnina svirale u Italiji, Irskoj, Nemačkoj, Poljskoj, Francuskoj i Španiji, kao i na Balkanu i Skandinaviji. Ali kako su one dospele u Britaniju? Zna se da su oko 500. pre n. e., Kelti doneli neku vrstu gajdi u tu zemlju, ali i da su u Škotskoj i mnogim grofovijama u Engleskoj još odranije postojali neki oblici gajdi. The Oxford Companion to Music čak navodi da su „gajde u Engleskoj bile popularne vekovima pre nego u Škotskoj“.

Rimska pešadija je imala svoje gajdaše, ali niko sa sigurnošću ne može reći da li su Rimljani doneli gajde 43. n. e. prilikom osvajanja britanskih ostrva, ili su samo uvećali njihov tamošnji broj.

Ako danas posetite Škotsku i dobijete šansu da čujete kako se zvuk gajdi razleže dolinama škotskih visoravni, biće to iskustvo koje ćete teško zaboraviti.

[Fusnota]

 [Okvir/Slika na stranama 24, 25]

U cilju skupljanja dobrovoljnog priloga za borbu protiv raka, hiljade gajdaša i dobošara, opisanih kao „najveći orkestar gajdaša“, paradirali su avgusta 2000. čuvenim Prinses stritom u Edinburgu (prikazano gore). Ovim škotskim gajdašima pridružili su se svirači ne samo iz Evrope, Kanade i Sjedinjenih Država već čak i iz Hongkonga i s pacifičkog ostrva Guam.

Gajde sa škotskih visoravni jedne su od najznačajnijih preostalih gajdi poreklom iz Škotske. U njih spadaju i gajde iz škotskih nizija i male škotske gajde. Gajde iz Nortumberlanda jesu jedini preostali engleski instrument te vrste. Njihov nežni ton je nešto između klarineta i oboe. Za razliku od gajdi sa škotskih visoravni, svaka od tri navedene vrste gajdi ima male mehove koji se šire i skupljaju pokretima ruke svirača, koji na taj način puni mešinu vazduhom, a ne duvanjem direktno u nju.

Pisac Fransis Kolinson u svom delu The Bagpipe—The History of a Musical Instrument beleži da je 1746. engleski dvor izrekao sledeću presudu: „[Škotski] puk sa škotskih visoravni nikada nije marširao bez gajdi“, i „zato su njihove gajde, u očima zakona, bile ratno oruđe.“ Budući da nijedan klan nikada nije pošao u bitku bez gajdi, gajde sa škotskih visoravni postale su jedinstvene po tome što su jedini muzički instrument koji je „zabranjen“ kao ratno oruđe.

[Izvor]

Colin Dickson

[Okvir/Slike na 25. strani]

Gajde sa škotskih visoravni

Duvaljka: Na završetku ima ventil za protok vazduha samo u jednom pravcu i povezana je s mešinom pomoću prstena pričvršćenog na rupu na mešini. Kroz tu duvaljku gajdaš naduvava mešinu koju zatim pritiska i tera vazduh kroz karabu i berde.

Piskovi: Najbolji se prave od trske Arundo donax, koja se u ovu svrhu uzgaja u Francuskoj, Italiji i Španiji.

Karaba: Sviraljka na kojoj se zvuk proizvodi pomoću osam rupica za prste, od kojih je jedna na donjoj strani za palac. Zvuk nastaje kroz dvostruki trščani jezičak. Vazduh u karabu stiže iz mešine koja je pod gajdaševim pazuhom.

Bas berda: Sličan tenor trubnjevima, ali za dve oktave niži od karabe.

Potpore: Uglavnom od slonovače, kitovog zuba ili kosti, ali se danas takođe koriste i plastične.

Tenor berde: Postoje dva. U svakom treperi po jedan jezičak tako da su u sazvučju, jednu oktavu niže od karabe.

Mešina: Tradicionalno se pravi od životinjske kože i obično prekriva kariranim platnom.

Drveni delovi: U početku se koristilo svetlo obojeno drvo koje se moglo naći lokalno — često šimšir — koje se bojilo u crno. Kasnije je omiljeno drvo postalo abonosovina (Brya ebenus), teško i čvrsto drvo sa Zapadnoindijskih ostrva, ali tu su i drugi kao što su afričko crno drvo koje pripada vrsti Dalbergia melanoxylon.

[Slike]

Jezičak berde

Jezičak karabe

[Slika na 23. strani]

Škotski gajdaš u nošnji sa škotskih visoravni

[Slika na 24. strani]

Karaba za vežbanje: Gajdaš uči da svira na ovom zasebnom instrumentu.