U potrazi za sigurnijim nebom

NEKOLIKO nedelja pre 11. septembra, Aleks je osećao da će uskoro da savlada svoj strah od letenja. Dok je putnički avion u kom je bio poletao iz Atine za Boston, 42-godišnji direktor javnih poslova počeo je da oseća blagi napad panike — njegovo srce je jače zalupalo, a dlanovi i čelo počeli su da se znoje.

Međutim, on je znao šta treba da uradi. Terapeut koji mu je pomagao da savlada strah od letenja rekao mu je da duboko diše, zamišlja lepe stvari i četiri puta u minutu stegne naslon za ruke. Kada su ga drmusanje i zastrašujući zvuci skoro savladali, zamišljao je da se nalazi u blizini nekog mirnog jezera. „Mislio sam da mi stvarno ide nabolje“, rekao je Aleks.

Milioni putnika se plaše letenja. Nedavnih godina mnogi su pohađali škole za oslobađanje straha od letenja, i to često pod nagovorom članova porodice, poslodavaca i avio-kompanija kojima je bilo u interesu da se oni vinu u vazduh. Za većinu putnika, ti časovi su bili korisni; mnoge klinike su se hvalile stepenom uspeha i do 90 posto.

Ali dana 11. 9. sve se promenilo. Aleks je odmah prekinuo s časovima. Na razočaranje svog šefa, takođe je odustao od planova da leti da bi se sreo s jednim budućim uglednim klijentom.  „Moj strah od letenja pa još i terorizam“, rekao je Aleks, „bilo je nešto s čim nisam mogao da se izborim. Terapija me na to nije pripremila.“

Bezbednost pod detaljnom kontrolom

Nervozni putnici aviona takođe navode da su 11. 9. i otmičarima bila postavljena sledeća rutinska pitanja koja se postavljaju putnicima koji se ukrcavaju: „Da li je iko nepoznat zatražio od vas da ponesete nešto na ovaj let? Da li je išta od vaših stvari bilo van vašeg vidokruga od vremena pakovanja?“ Nesumnjivo su otmičari odgovorili kao i većina drugih: „Ne!“ Pored toga, neki stručnjaci vide njihovo uspešno ukrcavanje kao dokaz slabe bezbednosti vazdušnog saobraćaja. „Niko ili ništa nije moglo dovesti do promene“, rekao je Džim Makena, bivši direktor Saveza za bezbedno letenje. „Četiri oteta i uništena aviona i hiljade nastradalih ljudi može biti dovoljno da silom dođe do te promene.“

Posle tih pogubnih nesreća, celo područje aerodroma kao i obezbeđenje aviona detaljno je kontrolisano. Na kongresnom saslušanju je generalni inspektor Američkog ministarstva za transport, Kenet M. Mid, naveo: „Uprkos postojećim i novim merama bezbednosti još uvek postoje uznemirujući nedostaci u pogledu obezbeđenja i neke... slabe strane koje treba ojačati.“ Šta se čini da bi se te slabe strane ojačale?

Provera mogućih opasnosti po bezbednost

Kada je jedna viša službenica obezbeđenja koja radi u jednoj velikoj avio-kompaniji, upitana da li se plaši letenja, ona je odmah odgovorila da se ne plaši. Objasnila je da ima poverenja u kompjuterski sistem kontrole putnika koji registruje svaku kupljenu kartu kod avio-kompanija koje su obuhvaćene tim sistemom. Taj sistem pokazuje da  li je karta kupljena u nekom predstavništvu avio-kompanije, u putničkoj agenciji ili preko Interneta. On beleži i podatke, kao na primer da li putnik leti sam, s članovima porodice ili s nekim drugim, zajedno s detaljima kao što su bilo kakva upletenost u kriminal ili prekršaji protiv avio-kompanija, njihovog osoblja ili vlasništva.

Svaki put kada neki putnik čekira kartu na aerodromu i preda prtljag, te informacije se proveravaju i unose najnoviji podaci, uključujući i odgovore te osobe na kontrolna pitanja. Precizni detalji o prikupljenim podacima kao i metodama obrade i profilisanja ostaju jedna od najčuvanijih tajni ove industrijske grane. U svetu se koriste razni sistemi nalik ovom, od kojih su neki u direktnoj vezi s drugim vladinim i međunarodnim policijskim organizacijama kao što je Interpol. Na mnogim evropskim aerodromima, sistem pasoške kontrole može da beleži i prati istorijat putnikovog letenja kao i njegova kretanja iz zemlje u zemlju.

Ovo profilisanje se vrši na osnovu teze da opaki pojedinci predstavljaju veću pretnju nego što to predstavlja ručni prtljag koji putnici nose sa sobom ili registrovan prtljag koji su predali. Otuda, da bi se pojačala bezbednost aerodroma, trenutno se razmišlja o uvođenju ili primeni raznih biometričkih uređaja i pametnih kartica.

Pored profilisanja putnika, još jedna važna stvar u obezbeđivanju aerodroma jeste sprečavanje da se u avion unesu opasne stvari i materije. Provera pomoću mašina s rendgenskim zracima ima svoja ograničenja. Za osoblje aerodromskog obezbeđenja može predstavljati priličan zamor to što dugo i pažljivo gledaju nejasne obrise prtljaga koji prolazi pred njihovim očima. U isto vreme, magnetometri uvek iznova pište na ključeve od kuće, novčiće i šnale od kaiša.

Stroži zakoni

Da bi se takva ograničenja ublažila, vlade su reagovale donošenjem strogih zakona o obezbeđenju aerodroma. U Sjedinjenim Državama to znači da će se do kraja 2002. početi proveravati da li svaki komad prtljaga pripada osobi koja se ukrcava, zatim će se vršiti kompletna provera stvari koje se unose u kabinu i ispitaće se na eksploziv sav registrovani prtljag. U toku je proces da se vrata pilotske kabine ojačaju i zaštite. Obezbeđena je dodatna obuka za avionsko osoblje kako da postupa u vreme krize. Naoružani policajci u civilu takođe se raspodeljuju na komercijalne letove.

Nedeljama i mesecima posle 11. 9, na mnogim aerodromima širom sveta putnici su bili pretresani, a prtljag ručno pregledavan. U nekim slučajevima je bio uključen dodatni ručni pretres putnika i ručnog prtljaga. Ovakve mere predostrožnosti su već poznate evropskim putnicima, koji za njih znaju još od 1970-ih kada su se naveliko primenjivale budući da je otmica aviona tada dostigla vrhunac. Putnicima je sada zabranjeno da prilikom ukrcavanja unose u kabinu bilo kakve oštre predmete. Samo  putnici s kartama mogu da prođu kontrolni punkt. Mnogi su se navikli na duže redove za čekiranje karata i na prisustvo naoružanih vojnika na terminalima.

Važnost održavanja

Zamislite ovu sasvim poznatu scenu: kad na kraju prođe kroz brojne provere, putnik se najzad nalazi na izlazu za avion čekajući da čuje poziv za ukrcavanje. „Da li ste čuli?“, pita putnik u sivom poslovnom odelu do njega. „Zakašnjenje zbog tehničkih problema.“ On koluta očima i kaže: „Nadam se da će nam naći neki avion!“

Ono što većina putnika ne shvata jeste da avionske organizacije imaju rigorozne i detaljne sisteme za proveru. Potreba za popravkama se unapred određuje pažljivim praćenjem avionskog dnevnika na polju mehanike. U stvari, takve organizacije zahtevaju da avioni i njihovi motori prolaze kroz striktno isplanirane generalne revizije održavanja — i to daleko češće nego kod prosečnog automobila — čak i ako avion ranije nije imao nikakvih problema.

Jedan službenik na održavanju u jednoj velikoj avio-kompaniji može da posvedoči o tome. „U toku skoro 15 godina kako radim u ovoj industriji“, kaže on, „nikada nisam video, razgovarao s nekim, pa čak ni primetio nekoga ko radi na održavanju a da obezbeđenje ne shvata veoma ozbiljno. Na kraju krajeva, i prijatelji i članovi porodice zaposlenih takođe lete avionima na kojima oni rade, tako da se ne upuštaju u nepromišljene rizike.“

Velika odgovornost leži na avio-tehničarima i radnicima za održavanje. Jedan od njih se priseća: „Nikada neću zaboraviti noć kada smo izgubili DC 10 u Sijuks  Sitiju u Ajovi. Tada sam radio kao avio-tehničar i imao sam zaduženje da pregledam i servisiram unutrašnjost repnog sklopa kod istog tipa aviona. Tada smo imali jako malo informacija o tome šta se zapravo desilo s avionom koji se srušio. Sećam se kako sam te noći naporno radio pitajući se: ’Šta se desilo tom avionu? Da li je možda nekome nešto promaklo što bih mogao da pronađem i tako sprečim još jednu takvu tragediju? Da li stvarno tačno radim sve onako kako treba?‘ Te večeri sam u repu proveo mnogo vremena pretražujući i razmišljajući.“

Avio-tehničari su pod stalnom obukom na svim područjima svog rada, od rutinskih zadataka do veoma komplikovanih pregleda i otkrivanja grešaka. Ti kursevi za tehničko osoblje svake godine se osavremenjuju kako bi obuhvatili svaku zamislivu situaciju do koje može doći, od neke uobičajene do neke veoma retke.

Posle neke avionske tragedije, prikupljeni podaci se analiziraju i unose u jedan simulator. Probni piloti i avio-inženjeri koriste taj simulator da bi videli koje još situacije mogu iskrsnuti tako da u budućnosti tehničari mogu bolje savladati slične probleme. Zatim se organizuje jedan odgovarajući program obuke za tehničare kako bi se pružile konkretne instrukcije. Ispitivanja poput  ovih takođe vode do promena u konstrukciji aviona ili njegovih komponenti, u nadi da će se doći do korisnih informacija i tako minimizirati tragedije.

Jedan radnik na održavanju zaključuje: „Svima nam se govori da ’bezbednost ne nastaje slučajno — ona se mora planirati‘.“

Ponovo u vazduh

Posle četvoromesečne pauze tokom koje nije hteo da leti, Aleks je zaključio da je vreme da se pozabavi svojom fobijom. Prisustvo policije i nacionalne garde na bostonskom međunarodnom aerodromu Logan izgleda da ga nije uznemiravalo. Dugački redovi za čekiranje karata i ručno pretresanje njegovog prtljaga nisu mu uopšte smetali.

Za Aleksa su to bili ohrabrujući znaci u njegovoj borbi za sigurnije nebo. I dalje se malo preznojava i srce mu jače lupa. Međutim, dok svoj ručno pregledani prtljag stavlja u pregradu iznad glave, on kaže: „Sada mi je mnogo bolje.“

[Okvir/Slika na 5. strani]

Činjenice o letenju

Prema nekim procenama, strah od letenja ima čak svaki peti putnik avionskog saobraćaja. Međutim, ne misle svi oni da letenje nije bezbedno. Često su uzrok njihove uznemirenosti druge fobije kao što su strah od visine i pretrpanog prostora.

[Tabela na 8. strani]

VEROVATNOĆE POJAVE NEKE POGUBNE NESREĆE

U toku godine U toku života

1 prema: 1 prema:

Saobraćajna nesreća 6 212 81

Ubistvo 15 104 197

Mašine 265 000 3 500

Pad aviona 390 000 5 100

Davljenje u kadi za kupanje 802 000 10 500

Otrovne životinje i biljke 4,2 miliona 55 900

Grom 4,3 miliona 56 000

[Izvor]

Izvor: National Safety Council

[Slika na 6. strani]

Povećano obezbeđenje aerodroma

[Izvor]

AP Photo/Joel Page

[Slika na 7. strani]

Profilisanje i pregledanje putnika

[Slika na 7. strani]

Poboljšano održavanje

[Slika na 8. strani]

Piloti su izuzetno osposobljeni stručnjaci