Da li su igrači u opasnosti?

Dvanaestogodišnji dečak je „sabio u ćošak nenaoružanog neprijatelja i iz neposredne blizine uperio u njega oružje. ’Nećeš mi pobeći!‘ rekao je dečak s manijačkim pogledom, cereći se liku sa ekrana. ’Sad si moj!‘ Dečak je pritisnuo dugme i pucao liku u glavu. Beli laboratorijski mantil čoveka sa ekrana bio je isprskan krvlju, onda se zateturao i pao. ’Gotov si!‘ rekao je dečak smejući se“.

OVIM primerom situacije iz jedne kompjuterske igre, koja je citirana u članku „Computer Violence: Are Your Kids at Risk?“ od Stivena Bara, nameće se pitanje koje se nalazi u samom našem naslovu. Na tržištu ima više od 5 000 različitih kompjuterskih i video igara. Za neke od njih se smatra da su ujedno i obrazovnog karaktera i da su bezazlena zabava.

Jedna takva igra poučava geografiji, a druga kako da se upravlja avionom. Neke igre poučavaju igrača logičkom razmišljanju i rešavanju problema. Postoje čak igre predviđene da imaju terapeutsko dejstvo na igrača. Na primer, jedna od njih je osmišljena tako da pomogne onima koji pate  od poremećaja u čitanju. Neke igre mogu takođe pomoći mladima da se osposobe za rad na računaru, što je sve važnije u ovoj tehnološki orijentisanoj eri.

Stručnjaci ističu mračnu stranu

„Neke igre ističu antisocijalne teme o nasilju, seksu i vulgarnom jeziku“, kaže Dejvid Volš, predsednik Američkog instituta za medije i porodicu. „Nažalost, izgleda da su baš te igre posebno popularne kod dece starosti od osam do petnaest godina.“

Jedna studija u Sjedinjenim Državama pokazala je da je skoro 80 posto video-igara koje vole mladi ljudi, nasilnog sadržaja. Rik Dajer, predsednik firme Virtual Image Productions, kaže: „To više nisu samo igre. To su mašine za učenje. Na najneverovatniji način učimo decu kakav je osećaj kada se povuče obarač... Ali pri tom ne uče koje su posledice takvih postupaka u stvarnom životu.“

Javno negodovanje protiv nasilnih igara moglo se čuti još davne 1976. kao reakcija na arkadnu igru Death Race. Cilj igre je bio taj da se pregaze pešaci koji se šetaju po ekranu. Pobedio bi igrač koji je pregazio najviše pešaka. Nove, prefinjenije igre imaju bolju grafiku i omogućuju igraču da još realnije učestvuje u nasilju.

Na primer u igri Carmageddon, igrač će pregaziti i ubiti do 33 000 ljudi dok ne završi sve nivoe. U opisu nastavka te igre stoji: „Ne samo što su žrtve zgnječene pod vašim točkovima i njihova krv prska po vetrobranu, one takođe padaju na kolena i mole za milost, ili počine samoubistvo. Ako želite, možete ih raskomadati.“

Da li je sve to simulirano nasilje štetno? Povodom toga je vođeno oko 3 000 studija. Mnogi ukazuju na to da postoji veza između nasilja u igrama i povećane agresivnosti kod igrača. Slučajevi nasilja kod mladih često potvrđuju tu povezanost.

Neki stručnjaci umanjuju uticaj ovih igara govoreći da se moraju uzeti u obzir i drugi faktori, kao što je mogućnost da takve igre izabiraju deca koja su već sklona nasilju. Ali da li je moguće da nasilne igre doprinose nasilju? Izgleda da nije realno pobijati činjenicu da na ljude ne utiče ono što gledaju. Da to nije tačno, zašto bi komercijalni svet godišnje trošio milijarde dolara na televizijske reklame?

’Veština i spremnost da se ubija‘

Vojni psiholog Dejvid Grosman, pisac knjige On Killing, tvrdi da nasilje u kompjuterskim igrama obučava decu na isti način  kao što i vojna obuka uči vojnike da se oslobode svog urođenog uzdržavanje od ubijanja. Na primer vojska je otkrila da je u velikom postotku moguće potisnuti ovo opiranje kod ljudi u pešadiji tako što se prilikom uvežbavanja gađanja, obične kružne mete zamenjuju metama sa siluetom ljudi. Na sličan način, tvrdi Grosman, nasilne igre uče decu „veštini i spremnosti da se ubija“.

Prema istraživanju koje se pojavljuje u publikaciji Journal of Personality and Social Psychology, nasilje u video i kompjuterskim igrama čak može postati opasnije od nasilja koje se može videti na televiziji ili u filmovima, pošto se igrač identifikuje s likovima koji sprovode to nasilje. Televizija omogućava da budemo posmatrači nasilja, a kompjuterske igre mogu učiniti da se osećamo kao da učestvujemo u nasilju. Osim toga, film može detetu oduzeti samo nekoliko sati vremena dok ga gleda, dok dete može provesti čak 100 sati savladavajući običnu video-igru.

Neke države se služe sistemom klasifikacije ističući da su brutalno nasilne igre isključivo za odrasle. Ali takav sistem je koristan samo onda kada se zakonski sprovodi. Jedna studija u Sjedinjenim Državama otkrila je da 66 posto anketiranih roditelja nisu ni upoznati s tim sistemom klasifikacije. Direktor Odbora za klasifikaciju softvera za zabavu kaže da taj sistem nije prvenstveno osmišljen da bi sprečavao decu od nabavljanja izvesnih igara. On objašnjava: „Naša uloga nije da sugerišemo pri izboru. Mi roditeljima pružamo mogućnost da sami odluče šta žele i šta ne žele za svoju decu.“

Zarazne igre?

Nove on-lajn igre, koje na Internetu igraju ljudi širom sveta i koje omogućuju da svaki igrač igra ulogu izvesnog lika koji može da se izbori s raznim izazovima, doprinose da se igrač oseća sve uspešnijim. Vreme koje igrač provodi nad svojim likom postaje ulog i pruža mu osećaj da je nagrađen, što ga mami da nastavi sa igrom. Za neke je igra prava zaraza — možda je to jedan od razloga zbog čega neka on-lajn igra može da traje mesecima ili čak godinama.

Časopis Time je izvestio da je nedavno u Južnoj Koreji nastalo veliko zanimanje za jednu on-lajn igru koja se zove Lineage. U ovoj igri učesnici se bore za nadmoć u srednjovekovnom okruženju.  Igrač napreduje kroz razne nivoe, težeći ka nekom posebnom rangu. Neki mladi igraju celu noć i teško im je da tokom narednog dana ostanu budni u školi. Roditelji se brinu ali ne znaju uvek kako da reše problem. Jedan mladi igrač je objasnio u intervjuu: „Kada me ljudi sretnu dok sam na mreži oni misle da sam oštrouman, ali kada me sretnu u svakodnevnom životu savetuju mi da smršam.“

Korejski psiholog Junmo Kvon objašnjava zašto je Lineage postao tako popularan: „U stvarnom svetu, u Koreji, morate da savladavate svoje nagone i skrivene želje. U igri oni dođu do izražaja.“ Stoga mladi ljudi beže iz realnosti u svet mašte. Jedan dovitljivi komentator ovako opisuje igrače: „Za igrača je svet igre mnogo zanimljiviji od stvarnosti. Stvarnost je samo prostor u kojem on zarađuje malu količinu novca da bi nastavio igru.“

Uticaj na zdravlje

Statistike iz Sjedinjenih Država pokazuju da prosečan učenik šestog razreda osnovne škole u proseku dnevno gleda televiziju četiri sata — a u to nije uključeno vreme koje on provodi igrajući igre, zureći u kompjuterski monitor ili televizor. U anketi za 1995, više od 60 posto dece je priznalo da su često igrala duže nego što su nameravala. Često je posledica toga neurađen domaći zadatak. Jedna japanska studija je pokazala da kompjuterske igre stimulišu samo jedan manji deo detetovog mozga. Prema toj studiji, deci je potrebno više čitanja, pisanja i aritmetike. Ali da bi se njihov mozak u potpunosti razvio, takođe je potrebno da se igraju napolju sa ostalom decom i da kontaktiraju među sobom.

Prema nekim izveštajima, oko 40 posto dece u SAD između pet i osam godina pati od kliničke gojaznosti. Ovom problemu verovatno doprinosi nedostatak vežbanja zbog previše vremena provedenog ispred TV-a ili kompjuterskog monitora. Jedna kompanija je čak napravila opremu za vežbanje koja se može koristiti dok se igraju kompjuterske igre. Međutim, očigledno je da bi bilo daleko bolje skratiti vreme namenjeno igranju takvih igara, obezbeđujući dovoljno vremena za druge aktivnosti koje mogu pomoći detetu da se razvije u kompletnu ličnost.

Evo još jednog zdravstvenog pitanja: Mogu li nastati problemi s vidom usled neprestanog gledanja u ekran kroz duži period. Ankete pokazuju da najmanje jedna četvrtina svih korisnika kompjutera ima problema s vidom. Jedan razlog je taj što može doći do ređeg treptanja očima, usled čega se oči suše i nadražuju. Treptanje čisti oči, stimuliše stvaranje suza i ispira prljavštinu.

 Sa svojom ograničenom svesnošću o sebi, deca mogu uz kraće pauze satima igrati kompjuterske igre. To može dovesti do naprezanja očiju i problema s fokusiranjem. Stručnjaci predlažu da se nakon svakog sata rada na kompjuteru redovno prave pauze od nekoliko minuta. a

Globalni biznis u zamahu

Interesovanje za on-lajn igre izgleda da je širom sveta u porastu. Na sve više mesta se otvaraju Internet kafei. Opremljeni su s mnogo kompjutera, a gosti plaćaju da bi se priključili na mrežu i igrali igre. Nije neobično da neki mladi potroše čak 200 evra mesečno u takvim kafeima.

Nema sumnje, industrija igara je u zamahu. Očekuje se da će tržište za on-lajn igre porasti za više od 70 posto u narednih pet godina.

Međutim, jasno je da ova industrija koja naglo raste ima svoju mračnu stranu. Opasnosti su stvarne. Niko od nas nije rad da ugrozi svoje zdravlje, da se preterano razbacuje s vremenom i novcem ili da se navikne na nasilje i ubijanje. Naša deca bi još manje smela da priušte sebi tako nešto. Zato se teško može reći da su kompjuterske igre uvek obrazovnog karaktera ili da su bezazlena zabava. Ranije citirani Dejvid Volš kaže: „Ova vrsta medija je verovatno daleko moćnija nego što mi mislimo.“ On dodaje: „Ako su roditelji odgovorni da se staraju o svojoj deci, onda naša definicija o staranju mora da ide u korak s promenljivim svetom medija.“

Zaista, kao što Biblija kaže, „menja se scena ovog sveta“ (1. Korinćanima 7:31). A izgleda da se ništa ne menja tako brzo kao svet zabave. Mnogi roditelji su obeshrabreni i pri samom pokušaju da idu u korak s promenljivim trendovima i uticajima kojima su njihova deca iz dana u dan bombardovana. Međutim, nemojte biti obeshrabreni. Mnogi roditelji uspevaju da odgajaju svoju decu tako što im pomažu da se usredsrede na ono što je zaista važno. Deca, kao i svi ostali, treba da znaju da naše najveće potrebe nikada ne mogu biti zadovoljene putem zabave — bilo putem kompjutera, TV-a ili bilo kog drugog medija. Pravu sreću, kao što je to Isus jednom rekao, nalaze oni koji „su svesni svojih duhovnih potreba“ (Matej 5:3).

[Fusnota]

[Okvir na 6. strani]

ELEKTRONSKE IGRE — sažetak opasnosti

▸ Igranje nasilnih kompjuterskih i video igara može dovesti do agresivnog ponašanja.

▸ Elektronske igre mogu učiniti da budete nešto više od posmatrača nasilja; one su osmišljene tako da se osećate kao učesnik.

▸ Za one koji se lako uživljavaju, igre mogu zamagliti razliku između stvarnosti i mašte.

▸ Poput neke druge zavisnosti, igranje igara može dovesti do zanemarivanja ozbiljnih obaveza i međuljudskih odnosa.

▸ Igre mogu progutati vreme koje bi trebalo da deca potroše na druge važne aktivnosti, kao što su učenje, kontakti sa ostalima i kreativna igra.

▸ Ako se duže vreme gleda u ekran, može doći do naprezanja očiju.

▸ Nedostatak fizičkog vežbanja, što je moguća posledica igranja igara, može dovesti do gojaznosti.

▸ Igre vas mogu lišiti novca i vremena.

[Okvir/Slika na 8. strani]

Kako se rešiti ove navike

Tomas, 23-godišnji hrišćanin, priseća se: „Dok sam bio školarac, često nisam uradio domaći zbog igranja. Kasnije se to odrazilo i na druge stvari u životu. Nastavio sam sa igrama čak i kada sam postao punovremeni sluga volonter. Konačno sam shvatio da mi to oduzima previše vremena i energije. Ponekad kada sam igrao pre odlaska u službu ili na hrišćanske sastanke, bilo mi je veoma teško da se koncentrišem. Skoro uvek sam razmišljao o tome kako ću rešiti neki problem u igri kada se vratim kući. Trpeli su moj lični studij i redovno čitanje Biblije. Moja radost u služenju Bogu počela je da jenjava.

„Kasno jedne noći dok sam bio u krevetu, osetio sam da moram prekinuti s tim. Ustao sam, upalio kompjuter, selektirao sve igre i obrisao ih. Sve je nestalo za tren oka! Bilo mi je zaista teško. Shvatio sam da sam postao zavisan od igara više nego što sam mislio. Ali takođe sam se osećao kao pobednik jer sam znao da sam to učinio za svoje dobro. Priznajem da sam od tada kupio nekoliko igara. Ali sada sam daleko stroži prema sebi. Čim primetim da mi je teško da održavam ravnotežu, ja ponovo pritisnem drugme za brisanje.“

[Slika na 6. strani]

Neki kažu da postoji povezanost između nasilja u igrama i agresivnosti igrača

[Slika na 7. strani]

Prostorija za igranje na Internetu u Seulu, Koreja