Vera uprkos kušnji u Slovačkoj

ISPRIČAO JAN BALI

RODIO sam se 24. decembra 1910. u Zahoru, jednom selu koje se sada nalazi u istočnoj Slovačkoj. U to vreme, naše selo je pripadalo Austrougarskoj carevini. Godine 1913, majka me je odvela u Sjedinjene Države da bismo se pridružili ocu, koji je ranije otišao iz Zahora. Dve godine nakon što smo se doselili u Geri u Indijani, rodila se moja sestra Ana. Potom se otac razboleo i umro 1917.

Postao sam marljiv učenik, s posebnim zanimanjem za religiju. Moje interesovanje za duhovne stvari zapazio je nastavnik iz kalvinističke crkve, gde sam pohađao nedeljnu školu. Da bi utolio moju glad, dao mi je Holmanovo izdanje Biblije koje sadrži oko 4 000 pitanja i odgovora. To je pružilo dosta materijala za razmišljanje za moj 11-godišnji um.

’Ovo je istina‘

Tokom ovih ranih godina, neki slovački imigranti iz oblasti gde smo živeli postali su Istraživači Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati. Jedan od njih je bio moj stric Mihal Bali, koji nam je preneo biblijsku istinu. Međutim, majka, moja sestra i ja smo se 1922. vratili u Zahor, koji je do tada postao deo istočne Čehoslovačke.

Ubrzo posle toga, stric Mihal mi je poslao kompletnu zbirku Studijâ Pisma od Čarlsa Tejza Rasela, kao i sva ponovo odštampana izdanja časopisa Kula stražara od prvog izdanja od 1. jula 1879. Sve sam ih pročitao, neke delove nekoliko puta, i uverio se da sam pronašao biblijsku istinu koju sam tražio.

Otprilike u isto vreme, neki Istraživači Biblije slovačkog porekla vratili su se iz Sjedinjenih Država u svoju rodnu zemlju. Oni su osnovali prvu slovačku grupu Istraživača Biblije u Čehoslovačkoj. Moja majka i ja smo posećivali sastanke koji su se tih ranih godina održavali u našem selu Zahoru, kao i u drugim obližnjim mestima.

Ovi sastanci su podsećali na hrišćanske sastanke koji su se održavali u prvom veku. Obično smo se sastajali u domu nekog Istraživača Biblije, gde smo sedeli oko stola s petrolejskom lampom na sredini. Kao najmlađi, sedeo bih po strani i slušao u mraku. Međutim, ponekad sam bio  pozvan da učestvujem. Kada su drugi bili malo nesigurni u ono što su čitali na slovačkom jeziku, rekli bi: „Jan, kako na engleskom piše o tome?“ Jedva sam čekao da se približim lampi i da prevedem na slovački ono što je pisalo u engleskoj publikaciji.

Među onima koji su postali Istraživači Biblije u Sjedinjenim Državama i vratili se nazad bio je i Mihal Šalata. On se vratio u obližnje selo Sečovce gde je nekada živeo, i pomogao da se organizuje delo propovedanja u Čehoslovačkoj. Brat Šalata me je vodio na njegova propovednička putovanja. Zatim sam ga 1924, kada sam imao 13 godina, zamolio da me krsti. Iako je majka smatrala da sam prilično mlad za tako ozbiljan korak, uverio sam je da je to moja čvrsta odluka. Tako sam tog jula tokom jednodnevnog kongresa održanog blizu reke Ondava, krštenjem u ovoj reci simbolizovao svoje predanje Jehovi.

Dragocene prednosti službe

Kada sam imao 17 godina, čuo sam da će nekoliko kilometara od sela gde sam propovedao biti jedna sahrana. To je bila prva sahrana u toj oblasti koju je trebalo da obave Istraživači Biblije. Kada sam stigao, progurao sam se između radoznalih meštana do govornika. Kada sam mu se približio, on se okrenuo prema meni i rekao: „Ja ću govoriti prvi, a onda ćeš ti da nastaviš.“

Svoj govor sam temeljio na biblijskom stihu iz 1. Petrove 4:7, gde stoji: „A svemu se kraj približio.“ Iz Pisma sam pokazao da je blizu kraj i patnji i smrti, i objasnio nadu u uskrsenje (Jovan 5:28, 29; Dela apostolska 24:15). Uprkos činjenici da sam izgledao čak i mlađi nego što sam bio — ili možda zahvaljujući tome — svi prisutni su me pažljivo slušali.

Kula stražara od 15. septembra 1931, objavila je uzbudljivu vest koja je glasila da više ne želimo da budemo poznati kao Istraživači Biblije niti po bilo kom sličnom imenu, već da želimo da budemo poznati kao Jehovini svedoci. Nakon što smo pročitali obaveštenje, Istraživači Biblije iz naše oblasti organizovali su poseban sastanak. Oko 100 Istraživača Biblije okupilo se u selu Pozdišovce. Tamo sam imao prednost da održim govor pod naslovom „Novo ime“ koji je bio temeljen na gore pomenutom članku iz Kule stražare.

S velikom radošću, svi prisutni su podigli ruku kada su bili upitani da li prihvataju istu rezoluciju koju su usvojili njihovi suvernici u drugim delovima sveta. Potom smo poslali telegram svetskoj centrali Jehovinih svedoka u Bruklinu u Njujorku, u kojem je stajalo: „Mi, Jehovini svedoci, danas okupljeni u Pozdišovcu, slažemo se sa objašnjenjem iz Kule stražare u vezi s novim imenom i prihvatamo to novo ime, Jehovini svedoci.“

Veliko područje Slovačke i Prikarpatske oblasti, koje je pre Drugog svetskog rata pripadalo Čehoslovačkoj, postalo je plodan teren za našu hrišćansku službu. Ovo veliko područje smo obilazili peške ili smo koristili voz, autobus i bicikl. U to vreme se u mnogim gradovima prikazivala „Foto-drama stvaranja“, prezentacija pokretnih slika i slajdova propraćena sinhronizovanim zvukom. Posle svakog prikazivanja, sakupljale su se adrese zainteresovanih osoba. Dobio sam puno takvih adresa i bio sam zamoljen da organizujem Svedoke kako bi posetili te osobe. U nekim gradovima smo iznajmljivali salu gde sam držao poseban govor koji bi usledio nakon prikazivanja foto-drame.

Tokom 1930-ih sam imao prednost da budem delegat na većim kongresima u glavnom  gradu, Pragu. Godine 1932, izvršene su pripreme za prvi međunarodni kongres u Čehoslovačkoj. Sastali smo se u pozorištu Varijete. Tema javnog predavanja „Evropa pre uništenja“ privukla je pažnju ljudi i prisustvovalo je oko 1 500 osoba. Drugi međunarodni kongres je održan u Pragu 1937, i imao sam prednost da iznesem jedan od govora. Prisustvovali su i delegati iz mnogih evropskih zemalja, i svi smo dobili ohrabrenje koje nam je bilo potrebno da bismo izdržali kušnje koje su uskoro usledile tokom Drugog svetskog rata.

Venčanje i snažni ispiti

Po povratku u Čehoslovačku, majka i ja smo tesno sarađivali u delu propovedanja s drugim Istraživačima Biblije iz susednog sela Pozdišovce. Tamo sam zapazio jednu privlačnu devojku, Anu Rohalovu. Kada smo postali stariji, shvatili smo da jedno prema drugom osećamo nešto više od samo hrišćanske naklonosti između brata i sestre. Venčali smo se 1937. Od tada me je Ana podržavala, čak i tokom ’teškog vremena‘ koje je usledilo (2. Timoteju 4:2).

Ubrzo nakon našeg venčanja, bilo je očigledno da se Evropa priprema za Drugi svetski rat. Do novembra 1938, južni delovi Prikarpatske oblasti i Slovačke pripojeni su Mađarskoj, koja je sarađivala s nacističkom Nemačkom. Mađarska policija je zabranila naše sastanke i morali smo redovno da se javljamo u policijsku stanicu.

Nakon što je Drugi svetski rat počeo septembra 1939, neki od nas iz Zahora, i muškarci i žene, bili smo uhapšeni i odvedeni u jednu staru tvrđavu blizu grada Mukačevo, koji se sada nalazi u Ukrajini. Tamo smo sreli dosta drugih Svedoka iz prikarpatskih skupština. Tri do četiri meseca su nas ispitivali i često tukli, a onda nam je sudio poseban vojni sud. Svima su postavili samo jedno pitanje: „Da li želite da se borite za Mađarsku protiv SSSR-a?“ Pošto smo odbili, izrečena nam je presuda i na kraju smo poslati u zatvor koji se nalazio u Bulevaru Margit broj 85 u Budimpešti u Mađarskoj.

Svi zatvorenici su gladovali. Uskoro su se raširile bolesti i zatvorenici su počeli da umiru. Kako sam se samo obradovao kada je moja žena doputovala čak iz Zahora da me vidi! Iako smo mogli da razgovaramo samo oko pet minuta kroz zatvorske rešetke, bio sam zahvalan Jehovi za tako vernog životnog saputnika. a

Iz zatvora u radni logor

Iz zatvora sam odveden pravo u Jasberenj u Mađarskoj, gde je odvedeno oko 160 Svedoka. Dok smo bili tamo, jedan mađarski oficir nam je izrekao poslednju ponudu mađarske vlade: „Ako ste spremni da služite u vojsci, istupite.“ Niko nije istupio. Oficir je rekao: „Iako se ne slažem sa ovim što radite, divim se vašoj odlučnosti da ostanete verni.“

Nekoliko dana kasnije, ukrcani smo na brod na Dunavu i krenuli na put do radnog logora blizu jugoslovenskog grada Bora. Dok smo bili na brodu, vojnici i njihov zapovednik su više puta pokušali da nas nateraju da kompromitujemo svoju veru. Zapovednik je naredio vojnicima da nas  udaraju puškama, šutiraju čizmama i da koriste druge metode maltretiranja.

Kada nas je preuzeo potpukovnik Andraš Bolog, komandir radnog logora u Boru, rekao nam je: „Ako je tačno ono što mi je rečeno o vama, onda ćete uskoro umreti.“ Ali nakon što je pročitao zapečaćenu poruku od vladinih službenika, s poštovanjem je postupao prema nama. Bolog nam je dao relativnu slobodu kretanja i čak nam je dozvolio da sagradimo barake za sebe. Iako je hrana bila oskudna, imali smo svoju kuhinju, tako da je raspodela hrane bila poštena.

Marta 1944, počela je nemačka okupacija Mađarske. U to vreme, Bologa je zamenio pronacistički komandir po imenu Edje Maranji. On je nametnuo strogu disciplinu, sličnu onoj u koncentracionim logorima. Međutim, uskoro se ruska vojska približila i logor u Boru je bio evakuisan. Kasnije, tokom našeg marša, bili smo očevici masakra Jevreja u Crvenki. To što smo bili pošteđeni izgledalo je kao pravo čudo.

Kada smo stigli do granice između Mađarske i Austrije, dobili smo naređenje da kopamo mitraljeska gnezda. Objasnili smo da smo zatvoreni baš zato što smo odbili da učestvujemo u vojnim aktivnostima. Pošto sam bio na čelu grupe, jedan mađarski oficir me je zgrabio i počeo da me bije. „Ubiću te!“ vrištao je. „Ako ti ne radiš, i drugi će slediti tvoj loš primer!“ Život mi je spasla samo hrabra intervencija Andraša Barte, jednog starijeg Svedoka koji je predvodio naše delo propovedanja. b

Nekoliko nedelja kasnije, rat se završio i krenuli smo na put do kuće. Drugi zatvorenici, koji su ranije pušteni iz Bora, izvestili su da su ubijeni svi koji su odvedeni u Crvenku. Tako je moja žena oko šest meseci živela kao udovica. Kako se iznenadila kada me je jednog dana videla na pragu! Plakali smo od sreće kada smo se zagrlili posle toliko godina.

Reorganizovanje dela

Posle Drugog svetskog rata, Slovačka se ponovo ujedinila s Češkom da bi se formirala Čehoslovačka. Međutim, Prikarpatska oblast, čiji je veliki deo pre rata pripadao Čehoslovačkoj, postala je deo Ukrajine u Sovjetskom Savezu. Godine 1945, Mihal Moskal i ja smo otišli do Bratislave, sada glavnog grada Slovačke, gde smo se sreli sa odgovornom braćom za reorganizaciju dela propovedanja. Iako smo bili fizički i emocionalno iscrpljeni, jedva smo čekali da nastavimo sa ispunjavanjem našeg opunomoćenja da propovedamo dobru vest o Božjem Kraljevstvu (Matej 24:14; 28:18-20).

Snažan podsticaj za naše delo posle rata bili su kongresi. Septembra 1946, u Brnu je održan prvi kongres za celu zemlju.  Imao sam prednost da iznesem govor na temu „Žetva, svršetak sistema stvari“.

Drugi kongres za celu zemlju održan je u Brnu 1947. Tamo su ohrabrujuće govore održali Natan H. Nor, Milton G. Henšel i Hejden K. Kovington, koji su došli u posetu iz svetske centrale Jehovinih svedoka u Bruklinu u Njujorku. Imao sam prednost da služim kao prevodilac njihovih izlaganja. Iako je u to vreme u Čehoslovačkoj bilo oko 1 400 objavitelja Kraljevstva, javnom predavanju je prisustvovalo oko 2 300 osoba.

Progonstvo pod komunizmom

Komunisti su preuzeli vlast u zemlji 1948, i ubrzo su uveli zabranu našeg dela propovedanja koja je trajala 40 godina. Godine 1952, uhapšeni su mnogi od nas koje su vlasti smatrale vođama. Većina je bila optužena za subverziju, a nekoliko nas za veleizdaju. Bio sam zatvoren i ispitivan 18 meseci. Kada sam pitao u kom smislu sam izdajnik, sudija je rekao: „Govorili ste o Božjem Kraljevstvu. I rekli ste da će to Kraljevstvo preuzeti vlast nad svetom. To uključuje i Čehoslovačku.“

„U tom slučaju“, odgovorio sam, „treba da sudite za izdaju svima koji izgovaraju Očenaš i mole se da ’dođe Božje Kraljevstvo‘“. Ipak sam bio osuđen na pet i po godina i poslat u ozloglašeni komunistički zatvor u Jahimovu.

Nakon što sam odslužio veći deo zatvorske kazne, bio sam pušten. Moja žena Ana me je verno podržavala putem pisama i poseta i brinula se o našoj ćerki Mariji. Konačno smo bili ponovo zajedno kao porodica i nastavili s našim hrišćanskim aktivnostima, koje smo obavljali ilegalno.

Bogat život u službi za Jehovu

Tokom proteklih 70 i više godina, Jehovini svedoci u našoj oblasti su služili pod raznim okolnostima, od čega većinu vremena pod komunističkom vladavinom. Istina je da sam ostario i fizički oslabio, ali još uvek mogu da služim kao hrišćanski starešina u Zahoru, zajedno s vernim slugama kao što je Jan Korpa-Ondo, koji je još uvek živ u svojoj 98. godini. c Moja draga žena, istinski dar od Jehove, umrla je 1996.

Još uvek imam živu viziju jedne zamišljene scene opisane na stranama 228 do 231 u knjizi Put u Raj, koja je objavljena 1924. Čitalac je zamoljen da zamisli sebe kako u Raju čuje razgovor između dve uskrsnule osobe. One se čude gde su. Onda jedna osoba koja je preživela Armagedon ima priliku da im objasni da su one uskrsnute u Raju (Luka 23:43). Ako preživim Armagedon, voleo bih da te stvari objasnim svojoj ženi, majci i drugim voljenima kada uskrsnu. Ali, ako umrem pre Armagedona, unapred se radujem vremenu kada će mi neko u novom svetu ispričati šta se desilo posle moje smrti.

I dalje sam zahvalan za jedinstvenu prednost koja zaista uliva strahopoštovanje — što mogu da razgovaram sa Suverenim Gospodom svemira i što mogu da mu se približim. Odlučan sam u tome da i dalje živim u skladu s rečima apostola Pavla iz Rimljanima 14:8: „Ako živimo, Jehovi živimo, i ako umiremo, Jehovi umiremo. Zato i ako živimo i ako umiremo, pripadamo Jehovi.“

[Fusnote]

[Slika na 21. strani]

Sa Anom, godinu dana nakon našeg venčanja

[Slike na 22. strani]

S Natanom H. Norom na kongresu u Brnu 1947.